Лесли Т. Ченг (Leslie T. Chang): Гласови радника Кине

У дебати о глобализацији недостају гласови радника - милиона људи који мигрирају у фабрике у Кини и другим земљама у развоју, да производе робу која се продаје широм света. Новинарка Лесли Т. Ченг тражила је жене које раде у растућим кинеским мегалополисима, и прича њихове приче.

Здраво. Волела бих
да мало говорим о људима

који праве ствари
које користимо сваки дан:

ципеле, ташне,
рачунаре и мобилне телефоне.

Овај разговор често изазива
много осећаја кривице.

Замислите тинејџерку са фарме
која зарађује

мање од долара на сат,
штепајући ваше патике за трчање

или младог Кинеза
који скаче с крова

пошто је радио прековремено
како би саставио ваш Ајпед.

Ми, уживаоци глобализације,
наизглед искоришћавамо

ове жртве сваком куповином,

а неправда

као да је утиснута
у саме производе.

На крају крајева, шта није у реду
са светом у коме

радник који склапа Ајфон
не може ни да га приушти?

Узима се здраво за готово
да су кинеске фабрике окрутне

и да их таквима чини

наша жеља за јефтином робом.

Ова једноставна прича,
која изједначава западњачку потражњу

и кинеску патњу, је привлачна,

посебно у временима
када већина нас осећа кривицу

због утицаја који имамо на свет,

али је и нетачна и без поштовања.

Мора да смо чудно опседнути собом
кад замишљамо

да можемо натерати
десетине милиона људи

на другом крају света
да мигрирају и пате

у таквим ужасним условима.

У ствари, Кина производи
за тржишта широм света,

укључујући и своје,
захваљујући комбинацији фактора:

ниским трошковима,
великој и образованој радној снази

и флексибилном систему
производње,

који брзо одговара
на захтеве тржишта.

Фокусирајући се толико на себе
и наше справице,

особе на другом крају
смо учинили невидљивим,

малим и заменљивим

као што су делови мобилног телефона.

Није наша жеља за Ајфонима

та која тера кинеске раднике у фабрике.

Они бирају да напусте своје домове
да би зарадили новац,

научили нове вештине
и видели свет.

У дебати о глобализацији

недостају гласови самих радника.

Ево неколико њих.

Бао Јунгсју: "Мајка ми говори
да дођем кући и удам се,

али ако се удам сада,
пре него што се потпуно развијем,

могу да се удам само
за обичног радника,

тако да не журим."

Чен Јинг: "Када сам отишла
кући за Нову годину,

сви су рекли да сам се променила.
Питали су ме

шта сам урадила
да се толико променим.

Рекла сам им да сам учила
и напорно радила.

Више ионако не би разумели."

Ву Чунминг: "Чак и ако зарадим
много новца,

то ме неће задовољити.

Зарађивање новца ми није
довољан смисао у животу."

Сјао Лин: "Сада, кад изађем са посла,
учим енглески,

јер у будућности
наши купци неће бити

само Кинези, па морамо
да научимо више језика."

Све ово су рекле младе жене,

које имају 18 или 19 година.

Провела сам две године
упознајући раднице у фабрикама

као што је Донгуан фабрика
на југу Кине.

Одређене теме се понављају:

колико зарађују,

за каквог човека желе да се удају,

да ли да пређу
у другу фабрику

или остану где су.

О неким темама скоро никада
нису говориле, укључујући

услове живота, који су мени
деловали као затворски:

10 до 15 радница у једној просторији,

50 људи дели једно купатило,

данима и ноћима управља
радно време у фабрици.

Сви које они познају слично живе,

а то је и даље боље
од спаваоница и домова

у руралним деловима Кине.

Раднице су ретко говориле
о производима које праве

и често су са тешкоћама објашњавале

шта тачно раде.

Када сам питала Лу Ћингмин,

младу жену коју сам
најбоље упознала,

шта она тачно ради у фабрици,

рекла ми је нешто
што је на кинеском звучало као

"ћу сји".

Тек сам касније схватила
да је говорила

"ку си" (QC) - контрола квалитета.

Није знала ни да ми каже
шта ради у фабрици.

Знала је само да понавља
нејасну скраћеницу

на језику који није чак ни разумела.

Карл Маркс је ово схватао
као трагедију капитализма,

отуђеност радника од производа.

За разлику од, рецимо,
старог произвођача ципела или намештаја,

радник на индустријској линији
нема никакву контролу,

уживање, истинско задовољство
или разумевање

сопственог рада.

Као и код многих теорија
које је смислио

седећи у читаоници Британског музеја,

Маркс је и код ове погрешио.

Само зато што нека особа
проводи време

правећи комад нечега,
не значи

да она то и постаје - комад нечега.

Важно је то шта она ради
са новцем који заради,

шта научи на том месту

и како је то мења.

Поента није у производима те фабрике,

а радницима није стало
ко купује њихове производе.

С друге стране,
новинарска извештавања

о кинеским фабрикама
наглашавају ову везу

између радника и производа које праве.

Многи чланци калкулишу:
колико би радник требало да ради

како би зарадио довољно новца

да купи ту ствар коју прави?

На пример, радник на најнижој
позицији на траци

у кинеској фабрици Ајфона,
морао би да потроши

двоипомесечну плату на један Ајфон.

Али колико заправо ова рачуница
има смисла?

На пример, недавно сам
написала чланак

за магазин "Њујоркер"

али не могу да платим оглас
у том магазину.

Али кога брига?
Не желим оглас у "Њујоркеру",

као што већина ових радника
заправо не жели Ајфон.

Њихова рачуница је другачија.

Колико дуго би требало
да останем у овој фабрици?

Колико могу да уштедим?

Колико ће ми бити потребно
да купим стан или ауто,

да се венчам
или ишколујем дете?

Раднице које сам упознала
имале су необично

апстрактну везу са производима
свог рада.

Годину дана пошто сам упознала,
Лу Ћингмин, или Мин,

она ме је позвала
у родно село

за кинеску Нову годину.

У возу до куће ми је дала поклон:

ташницу марке "Coach",
са кожним браон каишем.

Захвалила сам јој,
претпостављајући да је лажна,

као скоро све што се продаје
у Донгуану.

Кад смо стигле кући,
и мајци је дала поклон:

ружичасту ташну марке
"Dooney & Bourke",

а неколико ноћи касније,
њена сестра се хвалила

бордо руксаком марке "LeSportsac".

Полако сам укапирала
да се ове ташне

производе у њиховој фабрици

и да је свака аутентична.

Минина сестра је родитељима рекла

да се таква ташна у Америци продаје
за 320 долара.

Њени родитељи, сељаци,
остали су без текста.

"И то није све - "Coach" избацује
нову колекцију, 2191.

Једна ташна ће коштати 6000."

Застала је, па рекла:
"Не знам да ли 6000 јуана

или 6000 америчких долара,
али биће 6000." (Смех)

Момак од Минине сестре,
који је дошао кући са њом

за Нову годину, рекао је:

"Не изгледа
као да толико вреди."

Минина сестра му је рекла:
"Неки људи се разумеју

у ове ствари.
Ти немаш појма".

(Смех) (Аплауз)

У Минином свету, "Coach" ташне
имају занимљиву вредност.

Нису потпуно безвредне,
али не вреде ни близу

толико колико коштају,
јер нико кога она зна

није хтео да их купи
или није знао колико вреде.

Једном, кад се пријатељица
Минине сестре удавала,

Мин је на поклон донела ташну.

Другом приликом,
кад је Мин већ напустила

фабрику ташни, њена млађа сестра
је дошла у посету

и донела две "Coach Signature"
ташне на поклон.

Погледала сам
у џеп једне од њих

и пронашла цедуљу на енглеском:

"Амерички класик.

1941. глатка површина

једне америчке бејзбол рукавице

испирисала је оснивача
"Coach"-а да направи

нову колекцију ташни

од исте луксузно меке
коже за рукавице.

Шест вештих радника израдило је
12 торби модела "Signature",

савршених пропорција
и вечног стила.

Биле су нове, функционалне
и жене су их обожавале.

Рођен је нови амерички класик."

Питам се шта би Карл Маркс
мислио о Мин

и њеним сестрама.

Њихова веза са производом
њиховог рада

је компликованија,
више изненађујућа и смешнија

него што је он могао да замисли.

Ипак, његова визија света опстаје

и наша тенденција да раднике
видимо као безличне масе

и да замишљамо да можемо да знамо
како они заправо размишљају.

Када сам упознала Мин,
тек је напунила 18

и напустила свој први посао

на траци у фабрици електронике.

Наредне две године,
гледала сам како је мењала послове

пет пута и на крају добила
уносно место

у сектору за набавке
фабрике алата.

Касније се удала
за колегу радника,

преселила се с њим
у његово село,

родила две ћерке

и уштедела довољно новца
да купи полован Бјуик

себи и стан својим родитељима.

Недавно се сама вратила у Донгуан

да ради у фабрици која прави
грађевинске дизалице,

привремено напустивши
мужа и децу

који су остали у селу.

У скором мејлу ми је објаснила:

"Особа би требало да има амбиције
док је млада,

како би у старости
погледала свој живот

и осећала да није живљен узалуд."

Широм Кине има 150 милиона
радника као што је она,

трећину чине жене,
који напуштају своја села

да би радили у фабрикама,
хотелима, ресторанима

и градилиштима великих градова.

Заједно, они чине
највећу миграцију у историји,

а глобализација, тај ланац
који почиње у кинеским селима,

а завршава се

са Ајфонима у нашим џеповима,
Најки патикама на нашим ногама

и "Coach" ташнама
у нашим рукама,

мења начин на који
милиони ових људи

раде, венчавају се,
живе и размишљају.

Веома мало њих би желело

да ствари буду
какве су некад биле.

Када сам први пут ишла
у Донгуан, бринула сам

да ће бити депресивно провести
толико времена са радницима.

Такође сам бринула да им се ништа
никад неће десити

или да неће имати
ништа да ми кажу.

Уместо тога, нашла сам паметне
и духовите младе жене,

храбре и великодушне.

Пустивши ме у своје животе,

научиле су ме много тога
о фабрикама,

о Кини и о животу у свету.

Ово је "Coach" ташница
коју ми је Мин дала

у возу кад смо путовале
у посету њеној породици.

Носим је са собом да би ме подсећала
на ове везе које имам

са девојкама о којима сам писала,

које нису економске него личне,

мере се сећањима,
а не новцем.

Она је и подсетник да су ствари
које замишљате

седећи у канцеларији или библиотеци,

уствари другачије

кад изађете у свет.

Хвала вам.
(Аплауз)

(Аплауз)

Крис Андерсон: Хвала Вам, Лесли,
то је увид

који многи од нас
нису раније имали.

Занима ме, да имате минут

са, рецимо, директором производње
у Еплу,

шта бисте рекли?

Лесли Ченг: Минут?

КА: Минут.
(Смех)

ЛЧ: Знате, у вези са радницима
ме је импресионирало

то колико су само-мотивисани,

сналажљиви и оно
што је оставило утисак,

они највише желе образовање,
да уче,

јер већина долази
из веома сиромашних околности.

Углавном су напустили школу
у 7. или 8. разреду.

Родитељи су им често неписмени,

а онда дођу у град и сами,

ноћу, током викенда,
похађају часове рачунара,

енглеског,

уче заиста основне ствари,

на пример како да куцају
документ у "Word"-у,

како да кажу једноставне
речи на енглеском.

Дакле, ако заиста желите
да помогнете овим радницима,

направите мале, фокусиране,
прагматичне часове

у тим школама
и сви ваши радници

ће отићи даље,

и то надамо се
на више позиције у Еплу

и можете помоћи
у њиховој друштвеној мобилности

и личном унапређењу.

Кад разговарате с њима,
то је оно што желе.

Не кажу: "Желим бољу воду
у тушевима.

Желим лепшу собу, телевизор."

Мислим, било би лепо
имати те ствари,

али они нису зато у граду,

није им до тога стало.

КА: Да ли сте имали утисак
из њихове приче

да су ствари тешке и лоше
или је било речи

о некаквом напретку,

да ствари временом постају боље?

ЛЧ: О, сигурно.
Знате, било је

занимљиво јер провела сам
скоро 2 године

у Донгуану

и током тог времена
могла се видети велика промена

у животу сваке особе:
на све стране,

али углавном на боље.

Ако проведете довољно времена,
видите да је на боље,

упознала сам неке који
су ту већ 10 година

и сад су урбани припадници
средње класе,

тако је путања сигурно на боље.

Тешко је видети кад сте изненада

увучени у град.
Сви изгледају сиромашно

и очајно, али заправо није тако.

Наравно, услови у фабрици су тешки,

то није нешто што бисмо ви
или ја волели да радимо,

али из њихове перспективе,
много је горе

тамо одакле долазе,
а надамо се боље

тамо куда иду и желела сам
да дам контекст

томе како они размишљају,

а не како ми размишљамо.

КА: Хвала Вам много за овај говор.

Много хвала.
(Аплауз)