Lepota neprilagođenih

Svi vi koji ne osećate pripadnost: lepota počiva u neprilagođenosti. Spisateljka Lidija Juknavič deli sa nama lično, kapriciozno putovanje u intimnom prisećanju na iskrzane priče o gubitku, stidu i sporom procesu samoprihvatanja. "Čak i u trenutku svog neuspeha, vi ste lepi", kaže. "Ne znate to još uvek, ali imate sposobnost da se nanovo osmišljavate do beskonačnosti. U tome je vaša lepota."

Dakle, znam da se TED bavi
mnogim velikim stvarima,

ali ja želim da vam govorim
o nečemu veoma malom.

Malom kao jedna jedina reč.

Reč je "neprilagođeni".

To mi je jedna od omiljenih reči
jer je tako doslovna.

Mislim, radi se o osobi
koja se nekako nije prilagodila.

Ili osoba koja se loše prilagodila.

Ili sledeće: "osoba
koja se loše prilagodila

novim situacijama i okolnostima."

Ja sam zvnično neprilagođena.

I ovde sam zbog drugih neprilagođenih
u ovoj prostoriji

jer nikad nisam usamljen slučaj.

Ispričaću vam priču o neprilagođavanju.

Negde u ranim tridesetim

direktno mi je serviran
san o tome da ću da budem spisateljka.

Zapravo, stigao je u moje sanduče

u vidu pisma koje mi je saopštilo
da sam dobila značajnu književnu nagradu

za kratku priču koju sam napisala.

Priča je govorila o mom životu
kao takmičarke u plivanju

i o mom bezveznom životu kod kuće,

i malčice o tome kako patnja
i gubitak mogu da vas izlude.

Nagrada je bila putovanje u Njujork

i upoznavanje
sa važnim urednicima i agentima

i drugim piscima.

Te bi to bio san svakog
ko želi da bude pisac, zar ne?

Znate li šta sam radila tog dana
kad mi je pismo stiglo?

Zato što ja sam ja,

stavila sam pismo na kuhinjski sto,

usula sam sebi ogromnu čašu votke

sa ledom i limetom

i sedela sam tu u donjem vešu čitav dan,

prosto zureći u pismo.

Razmišljala sam o svim načinima
na koje sam već srozala svoj život.

Ko sam, dovraga, ja da idem u Njujork

i da se pretvaram da sam pisac?

Ko sam ja?

Reći ću vam.

Ja sam neprilagođena.

Poput mnoštva druge dece,

potičem iz nasilnog domaćinstva

iz kog sam jedva izvukla živu glavu.

Već sam imala dva katastrofalno
propala braka za sobom.

Ispisana sam sa fakulteta,
ne jednom već dva puta,

a možda čak i tri puta
o čemu neću da vam pričam.

(Smeh)

I imala sam epizodu odvikavanja od droge.

I imala sam
dva ljupka odsedanja u zatvoru.

Dakle, na odgovarajućoj sam sceni.

(Smeh)

Ali istinski razlog, verujem,
zašto sam bila neprilagođena

je to što mi je kćerka umrla na rođenju

i još uvek nisam bila pronašla način
da živim s tom pričom.

Nakon što mi je kćerka umrla
takođe sam dugo vremena bila beskućnica,

živela sam ispod nadvožnjaka

u nekakvom beznadežnom stanju
zombijevske patnje i gubitka

koje zatekne neke od nas tokom života.

Možda sve nas, ako poživimo dovoljno dugo.

Znate, beskućnici
su najveći junaci među neprilagođenima

jer su započeli kao mi.

Pa, vidite, nisam se prilagodila
ni u jednoj postojećoj kategoriji:

kao kćerka, supruga, majka, učenica.

A san o pisanju

je uistinu bio poput
otužnog kamenčića u mom grlu.

Prilično sam se uprkos sebi
ukrcala na taj avion

i odletela do Njujorka,

gde se nalaze pisci.

Kolege neprilagođeni, skoro da mogu
da vidim kako vam glave sjaje,

mogu da vas prepoznam u prostoriji.

Kao prvo, oduševili biste se.

Imali smo da izaberemo
tri poznata pisca da upoznamo,

a ti ljudi bi prosto otišli
i našli bi ih za vas.

Susret bi bio u hotelu Gramersi Park,

gde biste pili skoč kasno uveče

sa kul, pametnim, elegantnim ljudima.

I mogli biste da se pretvarate
da ste i vi kul, pametni i elegantni.

I mogli biste da upoznate gomilu
urednika, pisaca i agenata

na veoma, veoma prefinjenim
ručkovima i večerama.

Pitajte me koliko prefinjenim.

Publika: Koliko prefinjenim?

Lidija Juknavič: priznaću vam -
ukrala sam tri lanene maramice -

(Smeh)

iz tri različita restorana.

I nagurala sam meni u pantalone.

(Smeh)

Samo sam htela nešto za uspomenu
kad se vratim kući,

da bih mogla da verujem
da se to zaista meni dogodilo.

Znate?

Tri pisca koja sam želela da upoznam

su bili: Karol Mejso,
Lin Tilman i Pegi Felan.

To nisu bili poznati, pisci bestselera,

ali za mene su one bile
titani među spisateljicama.

Karol Mejso je napisala knjigu
koja će postati moja umetnička biblija.

Lin Tilman mi je dala razlog da verujem

da postoji šansa
da moje priče budu deo sveta.

A Pegi Felan me je podsetila

da bi moj mozak mogao da bude važniji
od mojih grudi.

Nije se radilo o mejnstrim spisateljkama,

ali su krčile put kroz mejnstrim

njihovim korpusom priča,

volim da gledam na to
kao na vodu koja seče Veliki Kanjon.

Skoro da sam umrla od sreće

jer sam se družila sa ove tri
spisateljke starije od 50 godina.

A razlog zašto sam skoro umrla od sreće

je to što nikad nisam bila tako srećna.

Nikad nisam bila u sličnoj prostoriji.

Moja majka nije pohađala fakultet.

A moja kreativna karijera je do tad

bila nešto nekako maleno,
bedno, mrtvorođeno.

Pa sam nekako tih prvih noći u Njujorku
želela da umrem na mestu.

Prosto sam bila u stilu: "Ubijte me odmah.
Zadovoljna sam. Ovo je bajno."

Neki od vas će da razumeju
šta se potom desilo.

Prvo su me vodili u kancelarije
Ferara, Strausa i Džirua.

Farar, Straus i Džiru
su štampa iz mojih najluđih snova.

Mislim, T. S. Eliot i Flaneri O'konor
su tu objavljivali.

Glavni urednik me je poseo
i razgovarao sa mnom dugo,

pokušavajući da me ubedi
da u meni počiva knjiga

o mom životu kao plivačice.

Znate, poput memoara.

Sve vreme dok mi je govorio,

sedela sam, smešeći se, klimajući
poput obamrlog idiota,

s rukama prekrštenim na grudima,

a ništa, ništa, ništa
mi nije izlazilo iz grla.

Pa me je na kraju potapšao po ramenu

poput trenera plivanja.

I poželeo mi je sreću

i dao mi je neke besplatne knjige

i pokazao mi je izlaz.

Potom su me odveli
u kancelarije V. V. Nortona,

gde sam bila ubeđena
da će me ispratiti iz zgrade

samo zato što sam u martinkama.

No to se nije desilo.

To što sam bila u Nortonovim kancelarijama

činilo se poput posezanja u noćno nebo
i dodirivanja meseca

dok zvezde štrikaju vaše ime
preko kosmosa.

Mislim, eto koliko je to bilo
veliko za mene.

Razumete li?

Njihova vodeća urednica, Kerol Huk Smit,

nadnela mi se direktno u lice
tim bisernim, svetlim, odvažnim očima

i rekla: "Pa, pošalji mi
onda nešto, odmah!"

Vidite, većina ljudi,
naročito ljudi sa TED-a

bi odmah odjurila
do poštanskog sandučeta, zar ne?

Trebala mi je decenija da bar zamislim

da nešto stavljam u kovertu
i da ližem markicu.

Prošle noći

sam imala značajno čitanje
u Nacionalnom pesničkom klubu.

I na kraju čitanja,

Ketrin Kidi iz Kidija,
književne agencije Hojt i Pikard,

mi je prišla i rukovala se sa mnom

i ponudila mi je da me predstavljaju,
znači, na licu mesta.

Stajala sam tamo skoro ogluvela.

Da li vam se to nekad desilo?

I skoro da sam zaplakala

jer su svi ljudi u prostoriji
bili tako lepo obučeni,

a sve što sam izustila bilo je:

"Ne znam. Moram da razmislim o tome."

A on aje rekla:
"U redu onda", i odšetala je.

Sve te raširene ruke prema meni,
taj otužni kamenčić u mom grlu...

Vidite, pokušavam da vam kažem nešto
o ljudima poput mene.

Neprilagođeni - mi ne znamo uvek
kako da se nadamo i da pristanemo

ili da odaberemo velike stvari,

čak i kad je to ispred nas.

Mi nosimo sram.

Sram zbog toga što želimo nešto dobro.

Sram zbog toga što osećamo nešto dobro.

Sram zbog toga što zaista ne verujemo
da zaslužujemo da budemo u prisustvu

ljudi kojima se divimo.

Kad bih mogla da se vratim unazad,
podučila bih samu sebe.

Bila bih baš kao te
pedesetogodišnje žene koje su mi pomogle.

Podučila bih sebe kako da želim stvari,

kako da se uspravim i zahtevam ih.

Rekla bih: "Ti! Da, ti!
I tebi je mesto u ovoj prostoriji."

Iskra pada na sve nas,

i mi smo niko jedni bez drugih.

Umesto toga, odletela sam nazad u Oregon

i kako sam posmatrala zimzelen
i kišu kako se vraća na vidik,

prosto sam popila mnogo flašica
avionskog "samosažaljenja".

Mislila sam da ako sam ja pisac,
da sam nekakav neprilagođeni pisac.

Govorim vam da sam se

vratila u Oregon bez ugovora za knjigu,

bez agenta,

i jedino sa punom glavom
i punim srcem sećanja

da sam sedela tako blizu

tih lepih pisaca.

Sećanje je bilo jedina nagrada
koju sam sebi dopustila.

Pa ipak, kod kuće u tami,

opet u svom donjem vešu,

i dalje sam im čula glasove.

Govorile su: "Ne slušaj bilo koga
ko pokušava da te ućutka

ili da izmeni tvoju priču."

Govorile su: "Daj glas priči
koju jedino ti znaš da ispričaš."

Govorile su: "Ponekad je pripovedanje

ono što će da ti spasi život."

Sad sam ja, kao što vidite,
žena od preko 50 godina.

I spisateljka sam.

I majka sam.

A postala sam i učiteljica.

Pogodite ko su mi omiljeni đaci.

Iako se to nije desilo onog dana

kad mi je pismo iz snova stiglo poštom,

napisala sam memoare,

naslovljene: "Hronologija vode".

Tu su priče o tome koliko sam puta
pokušala da se nanovo osmislim

iz ruševina svojih izbora;

priče o tome kako su moji naoko neuspesi
zaista samo bili uvrnuti portali

do nečeg lepog.

Sve što je trebalo je da dam glas priči.

Postoji mit u većini kultura
o praćenju naših snova.

Zove se putovanje junaka.

No meni se više sviđa drugi mit,

koji je nekako skrajnut

ili je ispod tog mita.

Zove se mitom neprilagođenih.

I ovako ide:

čak i u trenutku svog neuspeha,

baš tad ste lepi.

Ne znate to još uvek,

ali imate sposobnost
da se nanovo osmišljavate

do beskonačnosti.

U tome je vaša lepota.

Možete biti pijandura,

možete biti žrtva nasilja,

možete biti bivši osuđenik,

možete biti beskućnik,

možete da izgubite sav svoj novac
ili posao ili supruga

ili suprugu, ili što je najgore od svega,

dete.

Možete čak izgubiti svoje klikere.

Možete da stojite
tačno u središtu svog neuspeha

i ipak, ovde sam jedino da vam to kažem,

prelepi ste takvi.

Vaša priča zavređuje pažnju

jer ste vi, vi ste retkost
i fenomenalno ste neprilagođeni,

vi ste nova vrsta,

jedini ste u prostoriji

koji možete da pripovedate

na način koji pripovedate.

I ja ću vas saslušati.

Hvala vam.

(Aplauz)