Izvanredne zamisli za smešanje više ljudi u gradove | Kent Larson | TEDxBorston

Kako možemo da smestimo više ljudi u gradove, a da ne postanu prenatrpani? Kent Larson pokazuje automobile na sklapanje, brzo menjajuće stanove i druge inovacije, pomoću kojih gradovi budućnosti mogu da liče na mala sela iz prošlosti.

Ova govor održan je na TEDx događaju, koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

Dobro jutro.

Počeću vrlo kratkom

istorijom gradova.

Naselja su obično nastajala

tamo gde su se ljudi okupljali oko bunara

i veličinu tog naselja je diktirala
udaljenost koju možete prepešačiti

sa vrčem na glavi.

Na primer, ako letite iznad Nemačke,

pogledate dole, onda vidite
stotine ovih malih sela,

koja su međusobno udaljena oko 1,5 km.

Bio je potreban
jednostavan pristup poljima.

Stotinama, čak hiljadama godina,

kuća je bila zaista centar življenja.

Život je bio mali za većinu ljudi.

Bio je centar zabave,
proizvodnje energije,

centar rada, centar zdravstvene brige.

Tu su se rađale bebe i ljudi umirali.

Zatim, industrijalizacijom, sve je počelo

da postaje centralizovano.

Imali ste prljave fabrike koje su pomerane

na ivice grada.

Proizvodnja se centralizovala
u proizvodnim linijama.

Imali ste centralizovanu
proizvodnju energije.

Učenje se odvijalo u školama.

Briga o zdravlju se odvijala u bolnicama.

Zatim ste imali mreže
koje su se razvijale.

Imali ste vodovodnu i kanalizacionu
mrežu koje su dopuštale

ovu vrstu nekontrolisane ekspanzije.

Imali ste porast odvojenih funkcija.

Imali ste železničku mrežu
koja je povezivala stambene,

industrijske i trgovinske zone.

Imali ste mrežu automobila.

Model je u stvari bio sledeći:
daj svakom automobil

svuda sagradi puteve
i daj ljudima mesto da parkiraju

kad stignu tamo.

To nije bilo vrlo funkcionalno.

Još uvek živimo u tom svetu

i evo, dovde smo stigli.

Dakle, imamo protezanje Los Anđelesa,

širenje Meksiko Sitija.

Imate ove neverovatne nove gradove u Kini

koje možete nazvati visinskim gradovima.

Svi oni grade gradove
prema zastarelom modelu

koji smo izmislili pedesetih
i šezdesetih godina

i ima stotine i stotine novih gradova

koji se planiraju širom sveta.

Samo u Kini, 300 miliona ljudi,

neki kažu 400 miliona,

će se preseliti u gradove
tokom sledećih 15 godina.

To znači izgradnju odgovarajuće, potpune

insfrastrukture SAD-a za 15 godina.

Zamislite to.

Svi treba da brinemo zbog toga,

bez obzira da li živite
u gradovima ili ne.

Gradovi će biti odgovorni
za 90% porasta populacije,

80% globalnog CO2, 75% potrošnje energije,

ali u isto vreme,
to je mesto gde ljudi sve više

žele da budu.

Više od polovine svetske populacije
živi u gradovima

i taj broj će sve više rasti.

Gradovi su mesta slavlja,
ličnog izražavanja.

Tu imate gomile ljudi
koje se bore jastucima -

bio sam u nekoliko.

Prilično su zabavne. (Smeh)

Imate - (Smeh)

Gradovi su mesta
gde se stvara najviše bogatstva,

posebno u zemljama u razvoju,

to su mesta gde žene pronalaze mogućnosti.

Ima mnogo razloga
zašto gradovi rastu vrlo brzo.

Postoje neki trendovi
koji utiču na gradove.

Prvo, rad postaje raspodeljen i mobilan.

Zgrade sa kancelarijama
su u osnovi zastarele

za obavljanje privatnog posla.

Kuća, ponovo, zbog raspodeljene procene -

komunikacije, postaje centar življenja,

ona je centar proizvodnje,
učenja, kupovine

zdravstvene brige i svih ovih stvari
za koje smo mislili

da se dešavaju van kuće.

U porastu je trend
da sve što ljudi kupuju,

svaki potrošački proizvod na neki način,

može da se personalizuje.

To je trend o kom treba voditi računa.

Ovo je moja slika grada budućnosti.

(Smeh)

To je mesto za ljude.

Možda ne način
na koji se ljudi oblače, ali -

Sada je pitanje, kako možemo imati

sve dobre stvari
koje povezujemo sa gradovima

bez svih loših stvari?

Ovo je Bangalor.

Trebalo mi je par sati

da pređem nekoliko kilometara
u Bangaloru prošle godine.

Dakle, u gradovima imate prenatrpanost,
zagađenje,

bolest i sve ove negativne stvari.

Kako možemo da imamo
dobre stvari bez loših?

Zato smo se vratili u prošlost i počeli
da posmatramo te sjajne gradove

koji su nastali pre automobila.

Pariz se sastojao od niza ovih malih sela

koja su se spojila
i danas se još uvek vidi ta struktura.

20 okruga Pariza

su ova mala susedstva.

Većina onoga što ljudima treba
za život može biti

u okviru šetnje od 5 ili 10 minuta.

Kada pogledate podatke,
kada imate tu vrstu strukture,

dobijate veoma ujednačenu raspodelu

prodavnica, lekara, apoteka

i kafića u Parizu.

Kada pogledate gradove
koji su se razvijali posle automobila,

uzorak nije takav.

Veoma malo toga ima,
a da je u okviru petominutne šetnje

u mnogim delovima gradova kao Pitsburg.

Ne samo Pitsburg,
već su se mnogi američki gradovi

razvijali upravo ovako.

Stoga smo rekli,
pogledajmo nove gradove,

evo nekoliko novih gradova u Kini.

Počnimo sa jedinicom susedstva.

O njoj mislimo kao o kompaktnom
urbanom prostoru.

Dakle, obezbediti ono što mnogi ljudi žele

u okviru šetnje od 20 minuta.

Takođe to može da bude fleksibilna
mikro elektro mreža,

mreža za komunalno grejanje,
energiju, mreža za komunikaciju

itd, može se koncentrisati tu.

Stjuard Brand bi verovatno
stavio mikro nuklearni reaktor

tačno u sredinu. (Smeh)

Mogao bi biti u pravu.

Zatim možemo da napravimo
isprepletanu mrežu.

To je nešto kao internet,

tako da možete da imate
nizove ovih naselja.

Možete da povećate gustinu naseljenosti -
oko 20 000 ljudi po jedinici

ako je to Kembridž.

Idite na 50 000,
ako je to gustina naseljenosti Menhetna.

Sve povežite javnim prevozom
i obezbeđujete ono što je najpotrebnije

većini ljudi u tom susedstvu.

Možete da počnete da razvijate
posebnu vrstu ulica

i vozila koja se tu kreću.

Neću ići kroz sve. Pokazaću vam jednu.

Ovo je Bolder.

To je vrsta pokretnog autoputa,
autoputa za džogere i bicikliste

gde možete ići od jednog
do drugog dela grada

bez prelaska ulice, tu su i bicikli
za zajedničko korišćenje,

o tome ću za minut.

Ovo je još interesantnije rešenje
u Seulu, u Koreji.

Rešili su se podignutog autoputa,

ponovo zauzeli ulicu, reku ispod,

ispod ulice i možete ići
od jednog kraja Seula

do drugog, bez prelaska trake za vozila.

Highline u Menhetnu je vrlo sličan.

Imate biciklističke staze
koje se pojavljuju sve više

u celom svetu.

Živeo sam na Menhetnu 15 godina.

Pre par vikenda sam slikao tamo

ove divne biciklističke staze
koje su postavili.

Još uvek nisu dostigli Kopenhagen,
gde je otprilike

42 posto svih putovanja u gradu biciklima.

To je zato što imaju

fantastičnu infrastrukturu.

U stvari, uradili smo upravo
pogrešnu stvar u Bostonu.

Mi - projektanti
podzemnog autoputa - (Smeh)

rešili smo se autoputa,
ali smo napravili saobraćajno ostrvo

i to svakako nije staza
za kretanje bilo čega osim

automobila.

Zahtev za mobilnošću
je nešto o čemu smo razmišljali,

pa mislimo da nam treba ekosistem

ovih korišćenih vozila
koja su povezana u javni prevoz.

Ovo su neka od vozila na kojima radimo.

Ključ je zajedničko korišćenje.

Ako delite vozilo, možete da imate bar
četiri osobe koje koriste jedno vozilo,

naspram jedne.

Imamo Habvej ovde u Bostonu,
Velib sistem u Parizu.

U Zajednici za tehnološke inovacije
smo razvili ovo malo

gradsko vozilo koje je optimizovano
za zajedničko korišćenje u gradovima.

Oslobodili smo se svih nepotrebnih
stvari kao što su motori i menjači.

Sve smo premestili na točkove,

tako da imate pogonski motor,
motor za upravljanje,

svo kočenje je u volanu.

Ovo je omogućilo da karoserija
neometano može da se sklopi.

Ovo malo vozilo može da se sklopi

tako da zauzima sićušni prostor.

Ovaj video je bio na evropskoj
televiziji prošle nedelje,

prikazuje španskog Ministra industrije
kako vozi ovo malo vozilo,

koje kad se sklopi, može da se okreće.

Ne treba vam vožnja unazad.
Ne treba vam paralelno parkiranje.

Samo se okrenete i direktno ulazite.
(Smeh)

Sa jednom kompanijom radimo

da ovo komercijalizujemo.

Moj postdiplomac Rajan Čin je predstavio

ove prve ideje pre dve godine
na TEDx konferenciji.

Ono što je zanimljivo je,
kad počnete da dodajete

nove stvari, kao odvajanje,
izađete iz automobila,

parkirate se na svoje odredište,
pogladite ga,

on ode i sam se parkira, sam se napuni,

dobijate sedam puta više vozila

u datom prostoru nego običnih vozila
i mislimo da je to budućnost.

U stvari, mogli bismo
da uradimo ovo danas.

To zaista nije problem.

Možemo da kombinujemo zajedničko
korišćenje i samoupravljanje

i dobijamo otpilike 28 puta veću
iskorišćenost prostora

na taj način.

Jedan naš diplomirani student
rekao je potom

kako vozilo bez vozača
komunicira sa pešacima?

Nema kontakta očima.

Ne znate da li će da vas pregazi.

On razvija strategije
koje omogućavaju vozilu

da komunicira sa pešacima, tako da -
(Smeh)

prednja svetla su očne jabučice,
zenice se mogu širiti,

imamo usmereni zvuk,
možemo da usmerimo zvuk

direktno na ljude.

Ono što volim kod ovog projekta
je rešavanje problema

koji do sada nije postojao, tako da -
(Smeh)

(Smeh) (Aplauz)

Mislimo da možemo da demokratizujemo
pristup biciklističkim stazama

Biciklističke staze
uglavnom koriste mladi momci

u rastegljivim pantalonama.

Zbog toga - (Smeh)

Mislimo da možemo
da razvijemo vozilo koje se kreće

na biciklističkim stazama,
dostupno starima i onesposobljenima,

ženama u suknjama, poslovnim ljudima
i da adresiramo probleme

energije, gužve, pokretljivosti,
starosti i gojaznosti istovremeno.

To je naš izazov.

Ovo je rani dizajn
za ovog malog trotočkaša,

to je elektronski bicikl.

Treba da vrtite pedale

da bi se kretao u biciklističkoj stazi,

ali ako ste starija osoba,
postoji prekidač.

Ako ste zdrava osoba,

treba da zaista zapnete
da biste išli brzo.

Možete potrošiti 40 kalorija
za odlazak na posao,

a 500 do kuće,
kada možete da se istuširate.

Nadamo se da će to biti
napravljeno ove jeseni.

Stanovanje je još jedna oblast
koju možemo poboljšati.

Gradonačelnik Bostona Menino
kaže da je nedostatak

dostupnog stana za mlade
jedan od najvećih problema

sa kojim se grad suočava.

Graditelji kažu: "OK, napravićemo
ove sićušne stanove."

Ljudi kažu da zaista
ne žele da žive u sićušnim

konvencionalnim stanovima.

Dakle, hajde da napravimo
standardizovane šasije,

kao za naše automobile.

Dovedimo naprednu tehnologiju
u stanove, popunimo tehnologijom,

dajmo ljudima alate
da u ovim otvorenim kućištima

definišu svoje potrebe,
vrednosti i aktivnosti.

Zatim će algoritam usaglasiti

jedinstven sklop za popunjavanje

integrisanih komponenti,
nameštaja, ormarića

koji su personalizovani prema toj osobi.

To im daje alate da prođu
kroz proces i da ga usavrše.

To je kao rad sa arhitektom,

kada dijalog počinje davanjem
alternative osobi

da na nju reaguje.

Nama je najzanimljivija primena ovoga

kada počnete da imate robotizovane zidove,

pa se vaš prostor može pretvoriti
iz vežbaonice u radni prostor,

ako vodite virtuelnu firmu.

Dolaze vam gosti, stvaraju se dve
gostinske sobe.

Imate jednu običnu spavaću sobu
kada vam je potrebna.

Možda je uglavnom to slučaj.

Imate večernju zabavu.

Sto se izvlači da bi stalo 16 ljudi
u inače običnu spavaću sobu,

ili možda želite plesni studio.

Arhitekte su o ovim idejama razmišljale
dugo vremena.

Ono što treba da uradimo
je da razvijemo stvari

koje mogu da se skaliraju
na 300 miliona Kineza

koji bi želeli da žive
vrlo udobno u gradu.

Mislimo da možemo da napravimo
vrlo mali stan

koji funkcioniše kao da je dva puta veći,
korišćenjem ovih tehnika.

Ne verujem u pametne kuće.

To je lažni koncept.

Mislim da treba napraviti prazne domove

i unutra staviti pametne stvari. (Smeh)

Tako da radimo na kućištu samih zidova.

Standardizovana platforma sa motorima

i baterijom kada radi, mali solenoidi

koji će je zaključati i dovesti
niskonaponsko napajanje.

Mislimo da sve ovo može
da se standardizuje, a zatim ljudi

mogu da personalizuju stvari
koje idu u taj zid

i kao kod automobila, možemo
da integrišemo sve vrste senzora

radi svesti o ljudskoj aktivnosti,
pa ako je beba ili kuče na putu,

nećete imati problem. (Smeh)

Stvaraoci kažu, ovo je sjajno.

OK, ako imamo uobičajenu zgradu,

imamo fiksiran omot, možda
možemo u njega staviti 14 jedinica.

Ako one funkcionišu kao da su duplo veće,

možemo dobiti i 28 jedinica.

Na kraju, to znači duplo više parkinga.

Parkiranje je zaista skupo.

Izgradnja uobičajenog parkinga
unutar zgrade košta oko 70 000 dolara

po mestu.

Ako imate sklapanje
i samoupravljanje vozila,

to možete uraditi
u jednoj sedmini prostora.

To dovodi do 10 000 dolara po automobilu,

samo za cenu parkinga.

Dodajte zajedničko korišćenje
i stižete još dalje.

Takođe možemo da integrišemo
sve vrste naprednih tehnologija

kroz ovaj proces.

Postoji tržište inovativnih kompanija
koje dovode tehnologiju u dom.

U ovom slučaju,
projekat koji radimo sa Simensom,

imamo senzore na svom nameštaju,

sve stvari razumeju gde su ljudi
i šta rade.

Plavo svetlo je vrlo efikasno,
tako da imamo ove podesive

24-bitne LED rasvetne instalacije.

Ono raspoznaje gde su ljudi, šta rade,

popunjava svetlom kad je neophodno
do punog spektra bele svetlosti,

tako štedi možda 30, 40 posto
potrošnje energije,

u odnosu na uobičajene najrazvijenije

svetlosne sisteme.

Ovo vam pokazuje podatke
koji dolaze od senzora

koji su ugrađeni u nameštaj.

Zaista ne verujemo u kamere
da bismo obavljali poslove u domovima.

Mislimo da su ovi mali bežični senzori
daleko efikasniji.

Mislimo da možemo da personalizujemo
sunčevu svetlost.

Na neki način
to je vrsta krajnje personalizacije.

Gledali smo da usmerimo ogledala na fasadi

koja mogu da bace sunčeve zrake
bilo gde u prostoru,

dopuštajući da zasenčite većinu prozora

na vrelom danu, kao danas.

U ovom slučaju, ona podiže slušalicu,
može da planira

pripremu hrane na kuhinjskom ostrvu
prema posebnoj lokaciji sunčeve svetlosti.

Algoritam će je zadržati na tom mestu

sve dok ona to radi.

Ovo se može kombinovati
i sa LED osvetljenjem.

Mislimo da radna mesta treba deliti.

Mislim da je ovo zaista radio mesto
budućnosti.

Ovo je Starbaks. (Smeh)

Vidite, svi su naslonili leđa ka zidu

i imaju hranu i kafu pred sobom

i oni su u svojim malim ličnim krugovima.

Potrebni su nam zajednički prostori
za interakciju i saradnju.

Tu nam ne ide baš najbolje.

U Kembridž centru za inovacije,

možete da delite stolove.

Proveo sam mnogo vremena u Finskoj
u fabrici za dizajn Aalto univerziteta,

gde imaju zajedničku radionicu
i digitalnu laboratoriju,

zajedničke prostore za predah,

elektronske prostore,

mesta za rekreaciju.

Konačno, mislimo da sve ove stvari
mogu da se spoje,

novi model za kretanje,
novi model za domaćinstvo,

novi model za život i rad,

put za tržište naprednih tehnologija,

ali na kraju, glavna stvar
na koju treba da se fokusiramo su ljudi.

Gradovi su ljudi.

To su mesta za ljude.

Nema razloga zašto
ne možemo značajno popraviti

življenje i kreativnost gradova
kao što su uradili

u Melburnu sa uskim putevima,

istovremeno drastično su smanjili CO2
i gubitak energije.

To je globalni imperativ.
Moramo to napraviti kako treba.

Hvala. (Aplauz)