Kako je autizam oslobodio moje pravo ja

"Ljude je toliko strah od različitosti da pokušavaju sve da smeste u malene kalupe sa specifičnom etiketom", kaže šesnaestogodišnja Rozi King, koja je hrabra, drska i autistična. Ona želi da zna: zašto se svi opterećuju normalnošću? Ona zvonkim glasom poziva svako dete, sve roditelje, profesore i sve osobe da slave jedinstvenost. To je uzvišeni testament potencijalu ljudske različitosti.

Ovo sam rekla retko kome,

ali u mojoj glavi postoji

na hiljade tajnih svetova i svi su aktivni

istovremeno.

Takođe sam autistična.

Ljudi često dijagnostikuju autizam

tako što štrikliraju
krajnje specifične simptome,

ali u stvari, postoji čitav niz varijacija
naše osobenosti.

Na primer, moj mlađi brat,

on je krajnje autističan.

Nema sposobnost govora.
Ne može uopšte da govori.

Ali ja volim da govorim.

Ljudi često povezuju autizam

sa sklonošću ka matematici,
nauci i ničemu drugom,

no ja poznajem mnogo autističnih ljudi

koji vole da budu kreativni.

Ali to je stereotip,

a stereotipi

su često, ako ne i uvek, pogrešni.

Na primer, mnogi ljudi,

kad pomisle na autizam,
odmah se sete "Kišnog čoveka".

To je uobičajeno verovanje

da je baš svaka
autistična osoba Dastin Hofman,

a to nije istina.

Ali nije samo tako sa autističnim ljudima.

Tako je i sa LGBTQ populacijom,

sa ženama, sa obojenim ljudima.

Ljude je toliko strah različitosti

da sve pokušavaju da smeste
u malene kalupe

sa krajnje specifičnim etiketama.

Ovo mi se zaista

desilo u stvarnosti:

na Guglu sam ukucala
"autistični ljudi su..."

i izađu sugestije

šta ćete da upišete.

Upisala sam "autistični ljudi su..."

i prva preporuka je bila "demoni".

Ovo je prvo što ljudi pomisle

kad pomisle na autizam.

Oni znaju.

(Smeh)

Jedna od stvari koje mogu da radim
jer sam autistična -

to je sposobnost, više nego invaliditet -

a to je da imam veoma, veoma živu maštu.

Dozvolite da vam to malo pojasnim.

To je kao da se krećem
kroz dva sveta istovremeno.

Postoji stvarni svet,
svet zajednički za sve nas

i postoji svet u mojoj glavi,

a svet u mojoj glavi
je često daleko stvarniji

od stvarnog sveta.

Znate, meni je izuzetno lako
da oslobodim svoj um

jer ja ne pokušavam
da se uklopim u maleni kalup.

To je nešto najbolje kod autizma.

Nemate potrebu za tim.

Pronađete šta želite da radite,

pronađete način da to radite
i posvetite se tome.

Da sam pokušavala da se uklopim,

ne bih bila ovde, ne bih postigla

ni polovinu stvari koje sam postigla.

Ipak, postoje problemi.

Kada ste autistični, imate probleme,

a problemi nastaju zbog
prevelike maštovitosti.

Škola može uopšteno da bude problem,

ali kada morate
da objašnjavate profesorima

svakodnevno

da je njihovo predavanje neopisivo dosadno

i da potajno bežite

u svet unutar svog uma,
koji nema veze sa predavanjem,

to doprinese listi problema.

(Smeh)

Takođe, kada mašta zaživi,

izgubim kontrolu nad svojim telom.

Kada se nešto veoma uzbudljivo
dešava u mom unutrašnjem svetu,

ja prosto moram da jurim.

Moram da se klatim napred i nazad,

a ponekad i vrištim.

To mi da toliko energije,

da ja moram nekako
da otpustim svu tu energiju.

Ali ja to radim još od detinjstva,

još dok sam bila malena devojčica.

Mojim roditeljima je to bilo simpatično,
pa mi nisu zamerali,

ali kad sam krenula u školu,

njima to nije bilo simpatično.

Dešava se da ljudi
ne žele da budu prijatelji

sa devojkom koja vrišti
na času matematike.

Ovo se obično ne dešava u današnje vreme,

ali desi se da ljudi ne žele
da se druže s autističnom devojkom.

Možda ljudi ne žele da budu u vezi

ni sa kim ko ne želi
ili ne može da se uklopi

u kalup s etiketom "normalno".

Ali nemam ništa protiv toga,

tako se deli žito od kukolja,

i ja mogu da otkrijem
koji ljudi su iskreni i odani

i mogu da ih odaberem za prijatelje.

Ali, kad malo razmislite,
šta je to normalno?

Šta to znači?

Zamislite da je to najbolji kompliment
koji ste ikad dobili.

"Vau, kako si ti normalna."

(Smeh)

Ali komplimenti glase:

"ti si izvanredna"

ili "otvorena si za nove poglede".

"Neverovatna si."

Dakle, ako ljudi žele da budu sve to,

zašto toliko njih teži da bude normalno?

Zašto ljudi prosipaju svoju
briljantnu individualnost u kalup?

Ljude je toliko strah od različitosti
da pokušavaju da primoraju svakog,

čak i ljude koji ne žele
ili ne mogu, da budu normalni.

Postoje kampovi za LGBTQ ljude

ili autistične ljude,
gde ih pokušavaju učiniti "normalnim",

i to je strašno,
da to ljudi rade u današnje vreme.

Sve u svemu, ne bih menjala svoj autizam
i svoju maštu ni za šta na svetu.

Zato što sam autistična,

pojavljivala sam se
u dokumentarcima na Bi-Bi-Si-ju,

trenutno pišem knjigu,

govorim ovde - to je sjajno -

i jedna od najboljih stvari
koje sam postigla,

smatram da sam to postigla,

je da sam pronašla način da komuniciram

s mlađim bratom i sestrom,

za koje sam već rekla
da nemaju sposobnost govora. Ne govore.

Ljudi bi često otpisali
nekoga ko ne može da govori,

ali to je glupo, jer su moj brat i sestra

najbolji brat i sestra
koje biste poželeli.

Oni su prosto najbolji i obožavam ih,

stalo mi je do njih
više od bilo čega na svetu.

Ostaviću vas sa jednim pitanjem:

ako ne možemo da uđemo u tuđe umove,

bez obzira da li su autistični ili ne,

umesto da kažnjavamo
sve što nije normalno,

zašto ne bismo slavili jedinstvenost

i zašto ne bismo aplaudirali svaki put
kada neko pusti mašti na volju?

Hvala.

(Aplauz)