Da li se podeljena Amerika može zalečiti?

Kako SAD može da se oporavi posle negativnih, poborničkih predsedničkih izbora 2016. godine? Socijalni psiholog Džonatan Hajt proučava moral koji sačinjava osnovu naših političkih odabira. U razgovoru sa urednikom TED-a, Krisom Andersonom, on opisuje obrasce razmišljanja i istorijske uzroke koji su doveli do toliko oštrih podela u Americi i daje viziju kako zemlja može da krene napred.

Kris Anderson: Dakle, Džone,
ovo deluje zastrašujuće.

Džonatan Hajt: Da.

KA: Čini se kao da se svet
nalazi u situaciji

kakvu dugo nismo videli.

Ljudi se međusobno ne slažu
ne samo na načine koji su nam poznati,

u pogledu političke podele
na levicu i desnicu.

Dešavaju se mnogo dublje razlike.

Šta se, pobogu, dešava
i kako smo dospeli ovde?

DžH: Ovo je drugačije.

Postoji neka vrsta osećaja
koja je mnogo više apokaliptična.

Anketa koju je sproveo
centar za istraživanje Pju pokazuje

da je stepen u kome smatramo
da druga strana nije samo -

ne samo da nam se ne dopadaju,
žestoko nam se ne dopadaju,

i mislimo da predstavljaju
opasnost za naciju.

Ti brojevi su se sve više povećavali

i sada su preko 50 posto na obe strane.

Ljudi su uplašeni jer se čini
da je drugačije nego pre;

mnogo je intenzivnije.

Kad god sagledavam
bilo koju vrstu društvene zagonetke,

uvek primenjujem tri osnovna principa
moralne psihologije,

i mislim da će nam oni ovde pomoći.

Prva stvar koju uvek morate
da imate na umu

kada razmišljate o politici

jeste da smo plemenske prirode.

Razvili smo se za tribalizam.

Jedan od najjednostavnijih
i najboljih uvida

u društvenu prirodu ljudi
je beduinska izreka:

„Ja protiv svog brata;

ja i moj brat protiv našeg rođaka;

ja, moj brat i rođaci protiv neznanca.“

To plemenstvo nam je omogućilo
da stvorimo velika društva

i da se udružimo
da bismo se nadmetali sa drugima.

To nas je izvelo iz džungle
i iz malih grupa,

ali to znači da imamo večni konflikt.

Pitanje koje treba da posmatrate je

koji aspekti našeg društva to zaoštravaju,

a koji smiruju.

KA: To je vrlo mračna izreka.

Hoćeš da kažeš da je to zapravo urezano
u mentalnu strukturu većine ljudi

u izvesnoj meri?

DžH: O, apsolutno. To je osnovni aspekt
ljudske društvene kognicije.

No, takođe možemo živeti
zajedno i zaista mirno,

i osmislili smo razne zabavne načine
kao da se igramo rata.

Mislim, sport, politika -

sve su to načini na koje možemo
da izrazimo tu plemensku prirodu

a da zapravo nikoga ne povredimo.

Takođe smo zaista dobri u trgovini,
istraživanju i upoznavanju novih ljudi.

Tako da treba da vidite naš tribalizam
kao nešto što ide nabolje ili nagore -

ne može se reći da smo osuđeni
da se uvek međusobno borimo,

ali nikada nećemo imati mir u svetu.

KA: Veličina tog plemena
može da se smanjuje ili povećava.

DžH: Baš tako.

KA: Veličina onoga što smatramo „nama“

i onoga što smatramo „drugima“ ili „njima“

može se promeniti.

Neki ljudi su smatrali da se taj proces
može odvijati unedogled.

DžH: Tako je.

KA: A mi smo zaista uvećavali
taj osećaj plemena neko vreme.

DžH: Ovo je, ja mislim,
ono šta podrazumevamo

pod mogućom novom razlikom
između levice i desnice.

Mislim, podela na levo i desno
kakvu smo je svi mi nasledili

proističe iz razlike
rada naspram kapitala,

radničke klase i Marksa.

Međutim, mislim da sada sve više vidimo

podelu u celokupnoj zapadnoj demokratiji

između ljudi koji žele
da se zaustave na naciji,

ljudi koji su više parohijalni -

a to ne mislim na loš način -

ljudi koji imaju
mnogo jači osećaj ukorenjenosti,

stalo im je do svog grada,
zajednice i nacije.

Zatim su tu oni
koji su antiparohijalni i koji -

kad god se zbunim, samo pomislim
na pesmu Džona Lenona „Zamisli“.

„Zamisli da nema država,
ničeg za šta treba ubiti ili umreti.“

Dakle, to su ljudi koji žele
više globalnog upravljanja,

koji ne vole nacionalne države
i ne vole granice.

To, takođe, vidite širom Evrope.

Postoji jedan sjajan metaforični tip -
zapravo, njegovo ime je Šekspir -

koji je pisao u Britaniji
pre deset godina.

Imao je metaforu

„Da li smo oni koji podižu pokretni most
ili oni koji ga spuštaju?“

Britanija je podeljena
52:48 u vezi sa tom temom.

Amerika je takođe podeljena
u vezi sa time.

KA: Oni među nama
koji su odrasli uz Bitlse

i takvu vrstu filozofije hipika
maštanja o povezanijem svetu -

to se činilo tako idealističko
i „kako neko može da pomisli loše o tome?“

A ti govoriš, zapravo,

da milioni ljudi danas smatraju
da je to ne samo blesavo,

već je zapravo opasno i pogrešno,
i plaše se toga.

DžH: Mislim da je veliki problem,
pogotovo u Evropi ali i ovde,

pitanje imigracije.

Mislim da ovde moramo
da vrlo pažljivo pogledamo

društvene nauke
o raznolikosti i imigraciji.

Kada nešto postane politizovano,

kada postane nešto
što levica voli, a desnica -

onda čak ni društveni naučnici
ne mogu ispravno da razmišljaju o tome.

E, sad, raznolikost je dobra
na mnogo načina.

Jasno je da stvara više inovacija.

Američka ekonomija
se neverovatno razvila usled nje.

Raznolikost i imigracija
čine mnogo dobrih stvari.

Međutim, ono što globalisti,
po meni, ne vide -

ono što ne žele da vide -

je da etnička raznolikost
narušava društveni kapital i poverenje.

Postoji veoma važna studija
Roberta Patnama,

autora „Kuglanja sa samim sobom“,

koja sagledava baze podataka
društvenog kapitala.

U suštini, što više ljudi
smatra da su isti,

više veruju jedni drugima,

više mogu da imaju
državu blagostanja preraspodeljenosti.

Skandinavske zemlje su tako divne

jer imaju tu tradiciju malih,
homogenih država.

To dovodi do napredne države blagostanja,

skupa naprednih vrednosti
usmerenih ulevo, koje kažu:

„Spuštajte most! Svet je sjajno mesto.

Ljudi u Siriji pate -
moramo im pružiti dobrodošlicu.“

To je prelepo.

Međutim, ako -
a bio sam u Švedskoj letos -

ako je diskurs u Švedskoj
prilično politički korektan

i ne mogu da pričaju o lošim stranama,

na kraju dovedete mnogo ljudi.

To će narušiti društveni kapital,

to otežava održavanje države blagostanja

i mogli bi da završe,
kao što to imamo u Americi,

sa rasno podeljenim,
vidno rasno podeljenim društvom.

O svemu ovome je vrlo neugodno govoriti.

Ipak, mislim da je to,
naročito u Evropi kao i za nas,

ono što treba da sagledavamo.

KA: Kažeš da razumni ljudi,

ljudi koji sebe ne bi smatrali rasistima,

već moralnim, uzornim ljudima,

imaju obrazloženje koje tvrdi
da su ljudi jednostavno previše različiti;

da smo u opasnosti da preopteretimo
naš osećaj za ono što su ljudi sposobni

mešanjem ljudi koji su previše različiti.

DžH: Da, ali mogu
to da učinim prihvatljivijim

time što ću reći da se ne mora
nužno raditi o rasi.

Radi se o kulturi.

Postoji sjajno delo politikološkinje
po imenu Karen Stener koja pokazuje da,

kada ljudi imaju utisak
da smo svi udruženi, da smo svi isti,

postoji mnogo ljudi koji imaju
predispoziciju ka autoritarizmu.

Ti ljudi nisu osobito rasisti

kada ne osećaju da postoji pretnja

našem društvenom i moralnom poretku.

Međutim, ako ih u eksperimentu navedete
da pomisle da se razdvajamo,

da ljudi postaju drugačiji,

onda oni u većoj meri postaju rasistički,
homofobno nastrojeni,

žele da izbace devijantne.

Stoga jednim delom dobijate
autoritarnu reakciju.

Levica, sledeći Lenonovski put -

put Džona Lenona -

čini stvari koje proizvode
autoritarnu reakciju.

Zasigurno to vidimo u Americi
sa alternativnom desnicom.

To smo videli u Britaniji,
videli smo to širom Evrope.

Ipak, pozitivniji deo toga

je to što smatram da su lokalisti,
ili nacionalisti, zapravo u pravu -

da, ako naglasite
našu kulturološku sličnost,

onda rasa zapravo nije mnogo bitna.

Stoga asimilacioni pristup imigraciji

otklanja mnogo ovih problema.

A ako vrednujete posedovanje
darežljive države blagostanja,

morate naglasiti da smo svi mi isti.

KA: U redu, dakle, porast imigracije
i strahovi u vezi sa tim

su jedan od uzroka trenutne podeljenosti.

Koji su drugi razlozi?

DžH: Sledeći princip moralne psihologije

je da je intuicija na prvom mestu,
a strateško rezonovanje na drugom.

Verovatno ste čuli za termin
„motivisano rezonovanje“

ili „pristrasnost potvrđivanja“.

Postoje veoma zanimljivi radovi

o tome kako su naša visoka inteligencija
i verbalne sposobnosti

možda evoluirale ne da bi nam pomogle
da otkrijemo istinu,

već da bi nam pomogli
da manipulišemo jedni drugima,

da branimo svoju reputaciju...

Zaista nam dobro ide
opravdavanje samih sebe.

A kada uzmete u obzir grupne interese,

tako da nisam samo ja u pitanju,
već je moj tim protiv tvog tima,

a ako procenjuješ dokaze
da tvoja strana greši,

to prosto ne možemo da prihvatimo.

Zbog toga ne možete pobediti
u političkoj raspravi.

Ako raspravljate o nečemu,

ne možete ubediti osobu
razlozima i dokazima,

jer rezonovanje ne funkcioniše tako.

Dajte nam sad internet, dajte nam Gugl:

„Čuo sam da je Barak Obama rođen u Keniji.

Daj da to izguglam. O, bože!
Deset miliona pogodaka! Vidi, istina je!“

KA: To je proizašlo
kao neprijatno iznenađenje za mnoge.

Društvene mreže su tehnološki optimisti
često predstavljali

kao veliku silu povezivanja
koja će udružiti ljude.

A došlo je do neočekivanih kontraefekata.

DžH: Tako je.

Zato sam jako zaljubljen
u stanovišta jin-jang

o ljudskoj prirodi i levice-desnice -

da je svaka strana u pravu
u vezi sa određenim stvarima,

ali zatim postaje slepa za druge stvari.

Tako levica obično veruje
da je ljudska priroda dobra -

spojite ljude, srušite zidove
i sve će biti u redu.

Desnica - društveni konzervativci,
ne libertarijanci -

društveni konzervativci generalno veruju
da ljudi mogu biti pohlepni,

seksualni i sebični,

da su nam potrebni propisi i ograničenja.

Dakle, da, ako srušite sve zidove,

dozvolite ljudima
da komuniciraju širom sveta,

dobijete mnogo pornografije
i mnogo rasizma.

KA: Pomozi nam da razumemo.

Ovi principi ljudske prirode
su oduvek bili uz nas.

Šta se promenilo što je produbilo
ovaj osećaj podele?

DžH: Morate da vidite
kako se šest do deset niti povezuju.

Navešću samo par njih.

U Americi, jedna od velikih -
zapravo, u Americi i Evropi -

jedna od najvećih je Drugi svetski rat.

Postoji zanimljivo istraživanje
Džoa Henrika i ostalih koje kaže da,

ako je tvoja zemlja bila u ratu,

naročito kada si bio mlad,

a onda te testiramo 30 godina kasnije
kroz problem tragedije zajedničkih dobara

ili dilemu zatvorenika,

naklonjeniji si saradnji.

Usled naše plemenske prirode, ako si -

moji roditelji su bili tinejdžeri
za vreme Drugog svetskog rata

i išli bi da tragaju
za komadićima aluminijuma

da bi pomogli u ratnim nastojanjima.

Mislim, svi su sarađivali.

Tako, kada ovi ljudi nastave dalje,

uzdignu se kroz posao i upravu

i zauzimaju vodeće položaje.

Veoma im dobro ide
ostvarivanje kompromisa i saradnje.

Svi se penzionišu do '90-ih godina.

Tako nam ostaju predstavnici
bejbi bum generacije na kraju '90-ih.

A njihova mladost je prošla
u međusobnim borbama unutar svake zemlje,

1968. godine i nakon toga.

Gubitak generacije Drugog svetskog rata,
„najveće generacije“, ogroman je.

To je jedna stvar.

Druga stvar, u Americi
je prečišćavanje dve stranke.

Ranije su bili liberalni republikanci
i konzervativne demokrate.

U Americi je tako sredina 20. veka
bila zapravo dvopartijska.

Međutim, zbog mnoštva faktora
koji su pokrenuli stvari,

do '90-ih godina, imali smo pročišćenu
liberalnu i konzervativnu stranku.

Tako su sada ljudi
u obe stranke zaista različiti

i zaista ne želimo
da se naša deca venčaju sa njima,

što '60-ih godina
nije bilo naročito važno.

Dakle, pročišćavanje stranaka.

Treći je internet i, kao što sam rekao,

to je prosto najneverovatniji podsticaj
za naknadno rezonovanje i demonizaciju.

KA: Ton onoga što se danas dešava
na internetu prilično zabrinjava.

Upravo sam na brzinu
obavio pretragu na Tviteru o izborima

i video dva tvita, jedan pored drugog.

Jedan je pored slike rasističkog grafita:

„Ovo je odvratno!

Ružnoća u ovoj zemlji, priredio #Tramp.“

Sledeći je:

„Prevarantska Hilarina
strana za posvete. Odvratno!“

Ova ideja „odvratnosti“ me zabrinjava.

Jer možete se raspravljati
ili se ne slagati u vezi sa nečim

i možete se naljutiti na nekoga.

Gađenje, kako sam čuo od tebe,
prenosi stvari na mnogo viši nivo.

DžH: Tako je. Gađenje je drugačije.

Bes - znate, ja imam decu.

Oni se svađaju deset puta dnevno

i vole jedno drugog 30 puta dnevno.

Samo idete tamo-amo:
ljuti ste, niste ljuti;

ljuti ste, niste ljuti.

Međutim, gađenje je drugačije.

Gađenje predstavlja drugu osobu
kao nedovoljno ljudsku, monstruoznu,

nakaznu, moralno nakaznu.

Gađenje je poput neizbrisivog mastila.

Postoji istraživanje Džona Gotmana
o bračnoj terapiji.

Ako pogledate lica - ako jedan par
pokazuje gađenje ili prezir,

to je pokazatelj da će se uskoro razvesti,

dok ako pokazuju bes, to ništa ne previđa,

jer ako dobro izlazite na kraj sa besom,
on je zapravo dobar.

Dakle, ovi izbori su drugačiji.

Lično Donald Tramp
dosta koristi reč „odvratno“.

On je veoma osetljiv na mikrobe,
tako da je gađenje zaista vrlo bitno -

dodatno za njega, to je nešto
što je osobeno za njega -

ali kako više demonizujemo jedni druge,

a opet, kroz manihejsko gledište,

ideju da je svet bitka između dobra i zla

dok se ovo pojačavalo,

više smo skloni ne samo da kažemo
da oni greše ili da nam se ne dopadaju,

već kažemo da su zli, satanistički,

gadni, odvratni.

I onda ne želimo ništa sa njima.

Zato mislim da to danas vidimo
u studentskim domovima, na primer.

Vidimo veću potrebu
da se ljudi udalje iz domova,

da se ućutkaju, drže podalje.

Bojim se da će čitava
ova generacija mladih,

ako njihovo upoznavanje sa politikom
obuhvata mnogo gađenja,

neće hteti da se bave politikom
kada postanu stariji.

KA: Pa kako da se izborimo sa tim?

Gađenje. Kako da umanjite gađenje?

DžH: To ne možete razumom.

Ja mislim...

Izučavao sam gađenje godinama
i mnogo razmišljam o emocijama.

Mislim da je suprotnost gađenju
zapravo ljubav.

Ljubav se odnosi na...

Gađenje je zatvaranje granica.

Ljubav predstavlja poništavanje zidova.

Tako da su lični odnosi, po meni,

verovatno najmoćnije sredstvo koje imamo.

Možete biti zgađeni nad grupom ljudi,

ali onda upoznate konkretnu osobu

i istinski saznate da je divna.

To zatim postepeno naruši
ili promeni i vašu kategoriju.

Tragedija je u tome što su Amerikanci

nekada bili mnogo više pomešani
u svojim gradovima

u pogledu levice-desnice ili politike.

A danas je to postala
velika moralna podela;

postoji mnogo dokaza
da se selimo tako da budemo blizu ljudi

koji su slični nama politički.

Teže je naći nekog ko je na drugoj strani.

Dakle, oni su tamo, daleko su.

Teže je upoznati ih.

KA: Šta bi rekao nekome
ili šta bi rekao Amerikancima,

narodu uopšte,

o tome šta treba da shvatimo
jedni o drugima

što bi nam moglo pomoći
da na minut promislimo

o ovom instinktu „gađenja“?

DžH: Da.

Veoma bitna stvar
koju treba imati na umu -

postoji istraživanje
politikologa Alana Abramovica

koje pokazuje da američkom demokratijom
u sve većoj meri upravlja

ono što se naziva
„negativno pristalištvo“.

To znači da ti misliš da,
u redu, postoji kandidat,

dopada ti se kandidat,
glasaš za kandidata.

Međutim, sa porastom
negativnog reklamiranja,

društvenih medija
i raznoraznih novih trendova,

izbori se sve više sprovode na taj način

što svaka strana pokušava da učini
drugu stranu toliko groznom, tako užasnom,

da se podrazumeva
da ćeš glasati za mog čoveka.

Tako, dok sve više glasamo
protiv druge strane

a ne za svoju stranu,

morate imati na umu da,
ako su ljudi na levoj strani,

oni misle: „Pa, pre sam mislio
da su republikanci loši,

ali sada to Donald Tramp dokazuje.

I sada svakog republikanca
mogu da predstavim svime onim

što mislim o Trampu.“

A to nije nužno tačno.

Oni generalno nisu baš zadovoljni
svojim kandidatom.

Ovo su izbori sa najnegativnijim
poborništvom u američkoj istoriji.

Dakle, morate najpre da razdvojite
svoja osećanja prema kandidatu

od svojih osećanja prema ljudima
kojima je dat izbor.

A zatim treba da shvatite da,

zato što svi mi živimo
u zasebnom moralnom svetu -

metafora koju koristim u knjizi
je da smo svi zarobljeni u „matriksu“,

ili da je svaka moralna zajednica matriks,
konsenzualna halucinacija.

Stoga, ako si u plavom matriksu,

sve sasvim ubedljivo ukazuje
da je druga strana -

oni su pećinski ljudi, rasisti,
najgori ljudi na svetu,

i imaš sve činjenice koje to potvrđuju.

Međutim, neko u kući do vas

živi u drugačijem moralnom matriksu.

On živi u drugačijoj video igrici

i vidi potpuno drugačiji skup činjenica.

I svako vidi drugačije pretnje za zemlju.

Ono što sam otkrio ostajući u sredini

i pokušavajući da razumem obe strane
jeste da su obe strane u pravu.

Postoji mnogo opasnosti po ovu zemlju

i svaka strana prirodno nije u stanju
da ih sve sagleda.

KA: Dakle, hoćeš da kažeš da nam
je maltene potrebna nova vrsta empatije?

Empatija se obično formuliše kao:

„O, osećam tvoju bol.
Mogu da se postavim na tvoje mesto.“

To primenjujemo na siromašnima,
onima u nevolji, onima koji pate.

Obično to ne primenjujemo na ljudima
koje doživljavamo kao suprotstavljene

ili koji nam se gade.

DžH: Ne. Tako je.

KA: Kako bi izgledalo izgraditi
takvu vrstu empatije?

DžH: Zapravo, smatram...

Empatija je vrlo aktuelna tema
u psihologiji,

a to je i vrlo popularna reč,
naročito na levoj strani.

Empatija je dobra stvar, i to empatija
prema favorizovanim kategorijama žrtvi.

Važno je saosećati sa grupama

za koje mi sa leve strane
mislimo da su vrlo bitne.

To je lako jer dobijate poene za to.

Međutim, empatijom bi zapravo trebalo
da dobijate poene kada je to teško.

I mislim...

Znaš, imali smo dugi period od 50 godina
suočavanja sa našim rasističkim problemima

i pravnom diskriminacijom,

što je dugo bio naš glavni prioritet

i to je još uvek važno.

Mislim da će ove godine -

nadam se da će postići da ljudi uvide

da se nosimo sa egzistencijalnom pretnjom.

Naša podela na levo i desno, verujem,

daleko je najvažnija podela
sa kojom se suočavamo.

Još imamo probleme vezane za rasu,
rod i zajednicu LGBT,

ali je ovo hitna potreba
u narednih 50 godina,

a stvari se neće poboljšati same od sebe.

Biće nam potrebno da sprovedemo
mnogo institucionalnih reformi

i mogli bismo da govorimo o tome,

ali to je čitav dugačak
i nestabilan razgovor.

Mislim da počinje tako što ljudi shvate
da je ovo prekretnica.

Da, potrebna nam je nova vrsta empatije.

Treba da shvatimo

da je ovo potrebno našoj zemlji,

a ovo je vama potrebno ako ne želite da -

Podignite ruku ako želite
da provedete naredne četiri godine

ljuti i zabrinuti kao što ste bili
protekle godine - podignite ruku.

Dakle, ako želite da pobegnete iz ovoga,

čitajte Budu, Isusa, Marka Aurelija.

Oni imaju raznorazne sjajne savete
o tome kako napustiti strah,

preformulisati stvari,

prestati videti druge ljude
kao svoje neprijatelje.

U drevnoj mudrosti postoji
mnogo smernica za ovu vrstu empatije.

KA: Evo mog poslednjeg pitanja.

Šta ljudi mogu učiniti na ličnom nivou
da bi pomogli u isceljenju?

DžH: Da, vrlo je teško prosto odlučiti
da prevaziđete svoje najdublje predrasude.

Postoji istraživanje koje pokazuje

da su političke predrasude
produbljenije i jače od rasnih predrasuda

u zemlji danas.

Mislim da morate da se potrudite -
to je glavna stvar.

Potruditi se da zaista upoznate nekoga.

Svako ima rođaka, zeta,

nekoga ko je na drugoj strani.

Dakle, nakon ovih izbora -

sačekajte nedelju ili dve,

jer će verovatno biti grozno
za jednog od vas -

ali sačekajte par nedelja
i zatim mu se obratite

i kažite da hoćete da razgovarate.

Pre nego što to uradite,
pročitajte od Dejla Karnegija

„Kako zadobiti prijatelje
i uticati na ljude.“

(Smeh)

Skroz sam ozbiljan.

Naučićete tehnike
ako počnete uz priznanje,

tako što ćete reći:

„Znaš, ne slažemo se oko mnogo toga,

ali jedno veoma cenim kod tebe, čika Bob“,

ili „kod vas konzervativaca, a to je...“

A možete naći nešto.

Ako počnete sa malo uvažavanja,
to deluje kao magija.

Ovo je jedna od glavnih stvari
koje sam naučio

koju unosim u svoje odnose sa ljudima.

I dalje činim mnogo glupih greški,

ali sam sada neverovatno dobar
u izvinjavanju

i priznavanju nečega
u vezi sa čim je neko bio u pravu.

Ako to radite,

onda razgovor protiče veoma dobro
i zapravo je veoma zabavan.

KA: Džone, apsolutno je fascinantno
razgovarati sa tobom.

Zaista se čini da je tlo
na kome se nalazimo

nastanjeno dubokim pitanjima
o moralnosti i ljudskoj prirodi.

Tvoja mudrost je od izuzetnog značaja.

Mnogo ti hvala što si podelio
ovo vreme sa nama.

DžH: Hvala, Kris.

DžH: Hvala svima.

(Aplauz)