Zašto se dogodio Bregzit - i šta činiti dalje

Sramotno smo nesvesni toga koliko su podeljena naša društva, i Bregzit je izrastao iz dubokog, neispitanog razodra između onih koji se plaše globalizacije i onih koji je prihvataju, navodi sociolog Aleksandar Bets. Kako se sada razračunati sa tim strahom, kao i sa rastućim razočaranjem u politički establišment, dok odbijamo da se predamo ksenofobiji i nacionalizmu? Pridružite se Betsu dok priča o četiri koraka nakon Bregzita ka inkluzivnijem svetu.

Ja sam Britanac.

(Smeh)

(Aplauz)

Ta rečenica nikada pre
nije izazivala toliko sažaljenja.

(Smeh)

Dolazim sa ostrva gde mnogi od nas veruju

da postoji priličan kontinuitet
tokom proteklih hiljadu godina.

Istorijski smo uglavnom mi bili ti
koji su nametali promene drugima,

ali smo se sami retko menjali.

Tako da je za mene bio ogroman šok

kada sam se probudio jutra 24. juna

i otkrio da je moja zemlja izglasala
da napusti Evropsku uniju,

da je premijer dao ostavku

i da je Škotska razmatrala referendum

koji bi mogao da dovede u pitanje
samo postojanje Ujedinjenog Kraljevstva.

To je za mene bio ogroman šok,

kao i za mnoge druge ljude,

ali je i bilo nešto
što je tokom nekoliko narednih dana

stvorilo potpuno političko rasulo

u mojoj zemlji.

Tražio se drugi referendum,

skoro kao kada bi nakon sportskog meča

od protivnika tražili revanš.

Svako je krivio svakog drugog.

Ljudi su krivili premijera

što je uopšte raspisao referendum.

Krivili su vođu opozicije
što se nije dovoljno žustro borio.

Mladi su krivili stare.

Obrazovni su krivili one manje obrazovane.

To potpuno rasulo je pogoršao

najtragičniji element svega:

nivoi ksenofobije i rasne zloupotrebe
na ulicama Britanije

na nivou koji do sada nisam video

u svom životu.

Ljudi sada pričaju o tome
da li moja zemlja postaje Mala Engleska,

ili kako kaže jedan moj kolega,

da li ćemo postati nostalgični
zabavni park iz 50-ih godina

koji pluta u Atlantskom okeanu.

(Smeh)

Ali moje pitanje je zapravo,

da li treba da nas prati osećanje šoka
koje doživljavamo sve od tad?

Da li je to nešto
što se desilo preko noći?

Ili postoje dublji strukturni faktori
koji su nas doveli tu gde smo danas?

Želim da načinim korak unazad
i postavim dva veoma prosta pitanja.

Prvo, šta predstavlja Bregzit,

ne samo za moju zemlju,

već za sve nas širom sveta?

I drugo, šta možemo da uradimo
povodom toga?

Kako da odgovorimo na to?

Prvo, šta predstavlja Bregzit?

Naknadna pamet je divna stvar.

Bregzit nas uči toliko toga
o našem društvu

i o društvima širom sveta.

Na razne načine naglašava to
da smo sramotno nesvesni toga

koliko su podeljena naša društva.

Glasovi su bili podeljeni po godinama,
obrazovanju, klasi i mestu glasanja.

Nije izašlo mnogo mladih na glasanje,

ali oni koji su glasali,
glasali su za ostanak.

Stariji ljudi su zaista želeli
da napuste Evropsku uniju.

Geografski, London i Škotska
bili su najposvećeniji tome

da ostanu deo Evropske unije,

dok je u drugim delovima zemlje
postojala veoma jaka ambivalentnost.

Te podele su stvari koje zaista moramo
da prepoznamo i shvatimo ozbiljno.

Ali na dubljem nivou,
glasanje nas uči nečemu

o prirodi današnje politike.

Savremena politika
više se ne tiče samo desnice i levice.

Ne tiče se više samo poreza i troškova.

Tiče se globalizacije.

Raskol u savremenoj poltici je
među onima koji prihvataju globalizaciju

i onima koji je se plaše.

(Aplauz)

Ukoliko pogledamo zašto
oni koji su želeli da odu -

zovemo ih "odlazeći",
naspram "ostajućih" -

vidimo dva faktora u anketama

koji su bili zaista bitni.

Prvi je bio imigracija,
a drugi suverenitet

i oni predstavljaju želju mnogih
da povrate kontrolu nad svojim životima

i osećanje da ih političari
ne predstavljaju dovoljno.

Ali te ideje pojačavaju strah i otuđenje.

One predstavljaju povlačenje nazad
ka nacionalizmu i granicama

na načine koji bi mnogi od nas odbacili.

Želim da predložim da je slika
mnogo komplikovanija od toga,

da liberalni internacionalisti

poput mene, a ja sebe čvrsto
pozicioniram u ovaj okvir,

moraju da sebe ponovo ubace u priču

kako bismo razumeli
kako smo došli tu gde smo danas.

Kada pogledamo šablone glasanja
kroz Ujedinjeno Kraljevstvo,

jasno se vide podele.

Plava područja su ostajanje

a crvena napuštanje.

Kada sam pogledao ovo,

lično me je pogodila
veoma mala količina vremena

koju sam zapravo proveo
u mnogim crvenim područjima.

Odjednom sam shvatio da,
gledajući gornjih 50 područja,

koja imaju najviše glasova za napuštanje,

proveo sam ukupno četiri dana
u tim područjima.

U nekim od tih mesta

nisam ni znao imena okruga za glasanje.

Za mene je to bio pravi šok

i naznaka da ljudi poput mene

koji za sebe misle
da su inkluzivni, otvoreni i tolerantni,

možda ne znaju sopstvene zemlje i društva

ni blizu onome koliko verujemo.

(Aplauz)

Izazov koji proističe iz toga
je da moramo da pronađemo novi način

da prenesemo globalizaciju ovim ljudima,

da prepoznamo da za ove ljude
koji možda nisu išli na fakultet,

koji možda nisu odrasli uz internet,

koji nemaju prilike za putovanja,

možda im nije privlačna priča
koju mi smatramo privlačnom

u svojim često liberalnim mehurima.

(Aplauz)

To znači da moramo da posegnemo šire
i da razumemo.

Kod glasanja za napuštanje,
manjina je gurala politiku straha i mržnje

i stvarala laži i nepoverenje,

na primer oko ideje
da bi glas koji se tiče Evrope

smanjio broj izbeglica i azilanata
koji dolaze u Evropu,

iako se glas za napuštanje
uopšte nije ticao imigracija

iz područja van Evropske unije.

Ali za značajnu većinu
glasača za napuštanje,

briga je bila nepoverenje
u politički establišment.

Ovo je za mnoge bilo protestno glasanje,

osećaj da ih niko ne predstavlja,

da nisu mogli da nađu stranku
koja ih je zastupala

i tako su odbili taj establišment.

Ovo odzvanja širom Evrope
i većinom liberalnog demokratskog sveta.

To vidimo u povećanju popularnosti
Donalda Trampa u SAD-u,

sa rastućim nacionalizmom
Viktora Orbana u Mađarskoj,

sa rastom popularnosti
Marin le Pen u Francuskoj.

Spektar Bregzita je
u svim našim društvima.

Pitanje koje treba da postavimo
je moje drugo pitanje,

a to je, kako treba
da odgovorimo zajednički?

Za sve nas kojima je stalo do stvaranja

liberalnih, otvorenih,
tolerantnih društava,

hitno nam je potrebna nova vizija,

vizija tolerantnije,
inkluzivnije globalizacije,

one koja zbližava ljude s nama,
umesto da ih ostavlja iza.

Ta vizija globalizacije

je ona koja mora da počne prepoznavanjem
pozitivnih efekata globalizacije.

Ekonomisti se slažu

da su slobodna trgovina,
kretanje kapitala,

kretanje ljudi preko granica,

korisni za sve.

Akademici iz polja međunarodnih odnosa

slažu se da globalizacija donosi
međusobnu zavisnost,

što dovodi do saradnje i mira.

Ali globalizacija takođe ima
i efekte preraspodele.

Ona stvara gubitnike i pobednike.

Uzmimo primer imigracije,

znamo da je imigracija neto pozitivna
za ekonomiju u globalu

pod skoro svim okolnostima.

Ali takođe moramo biti veoma svesni

da postoje posledice preraspodele,

da je bitno da imigracija
radnika niske kvalifikacije

može dovesti do smanjenja plata
za najsiromašnije u našim društvima

kao i da vrši pritisak na cene nekretnina.

To ne menja činjenicu da je pozitivna,

ali znači da više ljudi
mora da deli te prednosti

i da ih prepozna.

Godine 2002, bivši sekretar
Ujedinjenih nacija, Kofi Anan,

održao je govor na univerzitetu Jejl

i govor se ticao
teme inkluzivne globalizacije.

To je bio govor
gde je on skovao taj izraz.

Rekao je, parafraziram:

"Kuća od stakla globalizacije
mora biti otvorena svima

ukoliko želimo da ostane bezbedna.

Predrasude i neznanje

su ružno lice isključive
i antagonističke globalizacije."

Ta ideja inkluzivne globalizacije
nakratko je oživljena 2008.

na konferenciji o progresivnoj vladavini

gde je bilo mnogo vođa evropskih zemalja.

Ali usred mera štednje
i finansijske krize 2008,

zamisao je nestala skoro bez traga.

Za globalizaciju se kaže
da podržava neoliberalni poredak.

Smatraju je delom elitnog poretka

umesto nečim što doprinosi svima.

Ona se mora vratiti nazad
mnogo inkluzivnijim osnovama

nego što je to danas.

Pitanje je, kako postići taj cilj?

Kako, sa jedne strane, balansirati
borbu sa strahom i otuđenjem

dok sa druge strane žestoko odbijamo

da se predamo ksenofobiji i nacionalizmu?

To je pitanje za sve nas.

Kao sociolog,

mislim da sociologija nudi
neka mesta za početak.

Naša transformacija mora se ticati
i ideja i materijalne promene

i želim da vam dam četiri ideje
kao polazne tačke.

Prva se odnosi na ideju
građanskog obrazovanja.

Iz Bregzita proizilazi

razdor između percepcije javnosti
i empirijske stvarnosti.

Kažu da smo se prebacili
u postčinjenično društvo,

gde dokazi i istine nisu bitni

i laži imaju jednak status
kao jasnoća dokaza.

Kako onda da -

(Aplauz)

Kako onda da povratimo
poštovanje za istinu i dokaze

u svoje liberalne demokratije?

Mora se početi obrazovanjem,

ali mora se početi priznavanjem
da postoje ogromni jazovi.

Godine 2014, Ipsos MORI

objavio je istraživanje
o stavovima o imigraciji

i pokazalo je da kako se povećava
broj imigranata,

tako raste i zabrinutost javnosti
o imigraciji,

iako to očigledno
ne podrazumeva uzročnost,

jer i ovo ne bi moralo toliko
da se tiče brojeva

koliko političke
i medijske priče iza njih.

Ali isto istraživanje je otkrilo

veliku dezinformisanost javnosti

i nesporazum oko prirode imigracije.

Na primer, u ovim stavovima
širom Ujedinjenog Kraljevstva,

javnost je verovala da su nivoi azila

bili u većoj proporciji iz imigracije
nego što su bili

ali su takođe verovali da su nivoi
imigracije zbog obrazovanja

mnogo niži u ukupnoj proporciji imigracije

nego što su zaista bili.

Moramo da se pozabavimo
ovom dezinformacijom,

jazom između utiska i stvarnosti
kod ključnih aspekata globalizacije.

A to ne može prosto biti nešto
što ćemo ostaviti našim školama,

iako je bitno početi s time
u ranom dobu.

Mora se ticati doživotne
građanske uključenosti

i angažmana javnosti koji svi mi
podržavamo kao društva.

Druga stvar za koju mislim da je prilika

je ideja da ohrabri više interakcije
među različitim zajednicama.

(Aplauz)

Jedna od stvari koja se meni
izričito ističe,

gledajući na stavove prema imigraciji
u Ujedinjenom Kraljevstvu,

je da ironično, delovi moje zemlje

koji su najtolerantniji prema imigrantima

imaju najveći broj imigranata.

Na primer, London i jugoistok zemlje
imaju najviši broj imigranata

i takođe su daleko
najtolerantnija područja.

Oni delovi zemlje koji imaju
najniže nivoe imigracije

su zapravo najisključiviji
i najnetolerantniji prema migrantima.

Moramo da podstičemo programe razmene.

Moramo da se potrudimo
da starije generacije

koje možda ne mogu da putuju

imaju pristup internetu.

Moramo da podstaknemo,
čak i na lokalnom i državnom nivou,

više kretanja, učestvovanja,

više interakcije sa ljudima
koje ne poznajemo

i sa čijim stanovištima se
možda i ne slažemo.

Treća stvar za koju mislim da je ključna,

a ovo je zaista bitno,

moramo se postarati da svako deli

blagodeti globalizacije.

Ova ilustracija iz "Fajnenšal tajmsa"
nakon Bregzita je zaista upečatljiva.

Tragično pokazuje da su oni ljudi

koji su glasali
za napuštanje Evropske unije

bili oni koji su zapravo
imali najviše materijalne koristi

od trgovine sa Evropskom unijom.

Problem je u tome
što ti ljudi u tim područjima

nisu sebe videli
kao uživaoce u blagodetima.

Nisu verovali da oni zapravo
dobijaju pristup materijalnim dobrima

iz povećane trgovine,
kao i povećanu mobilnost širom sveta.

Radim na pitanjima koja se
prevashodno tiču izbeglica,

i jedna od ideja koju sam
dosta dugo ponavljao,

većinom u zemljama u razvoju širom sveta,

je da kako bi se podstakla
integracija izbeglica,

ne možemo prosto da damo blagodeti
izbegličkom stanovništvu,

moramo i da rešimo probleme
zajednica domaćina u lokalnim područjima.

Ali gledajući na to,

jedna od preporuka za politiku
je da moramo da pružimo

neproporcionalno bolje ustanove
za obrazovanje, zdravstvo

i pristup socijalnim uslugama

u tim područjima sa visokom imigracijom

kako bi se rešili problemi
tog lokalnog stanovništva.

Ali iako podstičemo to
širom sveta u razvoju,

te lekcije ne primenjujemo kod kuće

i ne uključujemo ih
u sopstvenim društvima.

Štaviše, ako ćemo zaista
da uzmemo za ozbiljno

potrebu da se postaramo
da ljudi dele ekonomske blagodeti,

našim kompanijama i korporacijama
potreban je model globalizacije

koji prepoznaje i činjenicu
da i oni moraju da približe ljude sebi.

Četvrta i poslednja ideja
koju želim da predložim

je ideja da nam je svima potrebna
odgovornija politika.

Postoji veoma malo socioloških dokaza

gde se porede stavovi o globalizaciji.

Ali iz istraživanja koja postoje,

možemo videti ogromne varijacije
širom različitih zemalja

i vremenskih perioda u tim zemljama

što se tiče stavova i tolerancije

kod pitanja poput migracije i mobilnosti
sa jedne strane

i slobodne trgovine sa druge strane.

Ali mislim da se javlja jedna hipoteza
iz letimičnog pogleda na te podatke,

ideja da su polarizovana društva
mnogo manje tolerantna na globalizaciju.

Društva poput Švedske u prošlosti,

današnje Kanade,

gde postoji politika centrizma,

gde levica i desnica sarađuju,

tu se podržavaju pozitivni stavovi
ka globalizaciji.

Danas širom sveta
vidimo tragičnu polarizaciju,

nemogućnost vođenja dijaloga
između političkih ekstrema,

kao i jaz koji se tiče
tog centralnog liberalnog tla

koji može da podstakne komunikaciju
i zajedničko razumevanje.

Možda to nećemo postići danas,

ali u najmanju ruku moramo da pozovemo
svoje političare i medije

da napuste jezik straha i budu
tolerantniji jedni prema drugima.

(Aplauz)

Ove ideje su veoma okvirne
i to je delom zbog toga

što ovo mora da bude
inkluzivan i zajednički projekat.

Još uvek sam Britanac.

Još uvek sam Evropljanin.

Još uvek sam globalni građanin.

Za one među nama koji veruju

da naši identiteti nisu
međusobno isključivi,

svi moramo da radimo zajedno

da se postaramo da globalizacija
povede svakog sa nama

i ne ostavi nikog iza sebe.

Samo onda ćemo zaista pomiriti
globalizaciju i demokratiju.

Hvala vam.

(Aplauz)