Evelin Gleni pokazuje kako slušati

U ovoj uzvišenoj demonstraciji, gluva perkusionistkinja Evelin Gleni ilustruje kako slušanje muzike obuhvata mnogo više od puštanja da zvučni talasi pogode vaše bubne opne.

Nisam baš potpuno sigurna da želim da vidim

doboš oko devet ujutru.

U svakom slučaju, sjajno je videti ovako popunjenu salu,

i stvarno moram da se zahvalim Herbi Henkoku

i njegovim kolegama na odličnoj prezentaciji.

Jedna od zanimljivosti,

naravno, je kombinacija žive ruke na instrumentu

i tehnologije, i naravno ono što je rekao o slušanju naših mladih.

Naravno, suština mog posla je u slušanju,

i moj cilj, u stvari, je da naučim svet da sluša.

To je moj jedini stvarni cilj u životu.

To zvuči prilično jednostavno, ali je zapravo dosta velik posao.

Jer, znate, kad vidite muzičko delo -- na primer,

samo da otvorim moju malenu motorističku torbu -- tu imamo, nadam se,

muzičko delo koje je puno malih crnih tačkica na stranici.

I tako, otvorimo ga i ja pročitam muziku.

Tehnički, ja zapravo ovo mogu da pročitam.

Pratiću uputstva, oznake za tempo, dinamiku.

Uradiću tačno kako mi je rečeno.

Dakle, pošto imam malo vremena,

da ja vama odsviram doslovce dva, tri reda. Vrlo je jednostavno.

Nema ničeg suviše teškog u ovom komadu.

Ali ovde mi kažu da je ovo delo vrlo brzo.

Piše mi gde da sviram na dobošu.

Piše mi koji deo palice da koristim.

I rečeno mi ja kakva je dinamika.

Takođe mi je rečeno da je doboš bez snara.

Snar dignut, snar spušten.

Tako da, ako prevedem ovo delo, ovo je ideja.

I tako dalje. Moja karijera bi verovatno trajala oko pet godina.

Međutim, ono što bih ja kao muzičar trebalo da uradim, je da uradim sve ono što ne piše u notama.

Sve ono za šta nema dovoljno vremena da se nauči od učitelja,

ili makar da se o tome razgovara sa učiteljem.

Stvari koje primećujete kada niste za svojim instrumentom

postaju u stvari toliko interesantne, da želite da ih istražujete

preko ove sićušne površine doboša.

I tako -- doživeli smo prevod. A sada ćemo doživeti interpretaciju.

E sad će moja karijera možda i potrajati!

Ali na neki način, znate, to je isto kao kad pogledam vas i vidim

finu veselu mladu damu u pink majici.

Vidim da držite plišanog medu, i tako dalje i tako dalje.

Tako stičem otprilike ideju kakvi ste, šta volite,

čime bi mogli da se bavite, itd itd.

Međutim, to je samo prvi utisak koji svi mi možemo steći

kada samo pogledamo. I pokušavamo da interpretiramo,

ali je to zapravo neverovatno površno.

Isto tako, ja pogledam note, shvatim osnovnu ideju,

zapitam se šta bi tehnički moglo da bude teško, ili, znate, šta želim da uradim.

Samo osnovni osećaj.

Ali, to jednostavno nije dovoljno.

I ja mislim ono što je Herbi rekao -- molim vas, slušajte, slušajte.

Moramo prvenstveno da slušamo sami sebe.

Ako sviram, na primer, držeći palicu tako da bukvalno ne puštam palicu,

osetićete znatnu povratnu silu kroz ruku.

A osećate se prilično, verovali ili ne,

odvojeno od instrumenta i od palice,

iako držim palicu dosta čvrsto.

Držeći je čvrsto, čudno je ali osećam se više odvojeno.

Ako se samo opustim i pustim da moja šaka i ruka samo budu oslonac,

odjednom postižem više dinamike sa manje truda. Mnogo više.

I najzad osećam jedinstvo sa palicom i dobošem.

A radim mnogo, mnogo manje.

Kao što mi je potrebno da provedem vreme sa ovim instrumentom,

potrebno mi je vreme i sa ljudima da bih mogla da ih protumačim.

Ne samo da ih "prevedem", nego protumačim.

Ako, na primer, odsviram samo par taktova muzičkog dela

zamislivši da sam tehničar

tj, neko ko je u osnovi perkusionista...

itd. Ako zamislim da sam muzičar...

itd. Postoji malena razlika o kojoj vredi (aplauz)

razmisliti.

Sećam se kada sam imala 12 godina,

i kad sam počela da sviram timpane i perkusije, a moj nastavnik rekao,

"Pa, kako ćemo ovo da radimo? Znaš, poenta muzike je u slušanju."

"Da, slažem se. I, u čemu je problem?"

A on je rekao, "Pa, kako ćeš da čuješ ovo? Kako ćeš da čuješ ono?"

A ja sam rekla, "Pa, kako vi to čujete?"

Rekao je, "Pa, mislim da čujem preko ovoga."

A ja sam rekla, "Pa, mislim da i ja tako čujem ali čujem i preko šaka,

preko ruku, jagodica, temena, stomaka, grudnog koša, nogu itd."

I tako smo svaku lekciju počinjali štimovanjem doboša --

tačnije, timpana --

na vrlo precizan interval visine tona, nešto poput...

ovolike razlike. A onda malo po malo... postepeno...

neverovatno je to što kad oslobodite svoje telo,

i svoje ruke i dozvolite vibracijama da prolaze,

da i ta mala, mala razlika

može da se oseti najmanji delom vašeg prsta, eto.

I tako smo radili sledeće - ja bih stavila svoje šake na zid

muzičke sobe, i zajedno smo slušali zvuke instrumenata,

i stvarno pokušavali da se povežemo sa tim zvucima

mnogo šire nego samo se oslanjajući na uho.

Zato što je, naravno, uho izloženo raznim uticajima.

Prostorija u kojoj se nalazimo, pojačanje, kvalitet instrumenta,

vrsta palica, i tako dalje, i tako dalje.

Svi su oni različiti.

Ista težina, ali drugačija boja zvuka.

I to je u stvari ono što jesmo. Svi smo samo ljudska bića,

ali svako od nas ima svoje malene, takoreći, boje zvuka

koje čine te izuzetne ličnosti

i karaktere i interesovanja i stvari.

Kada sam porasla, konkurisala sam na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu,

i oni su rekli, "Pa, ne, nećemo te primiti, jer nemamo pojma,

znaš, kakva je budućnost tzv "gluvog" muzičara."

A ja to jednostavno nisam mogla da prihvatim.

I zato sam im rekla, "Pa, vidite, ako odbijate

ako me odbijate iz tih razloga,

nasuprot sposobnosti izvođenja, razumevanja i ljubavi

prema umetnosti stvaranja zvuka --

onda moramo vrlo, vrlo ozbiljno da razmislimo o ljudima koje zapravo primate."

I kao rezultat -- kad smo prevazišli prepreke, i posle druge audicije --

primili su me. I ne samo to --

ono što se desilo je da je to promenilo kompletnu funkciju

muzičkih institucija širom Velike Britanije.

Ni pod kojim uslovima nisu smeli da odbiju ni jednu jedinu prijavu na osnovu

toga da li neko nema ruke, noge --

i dalje je mogao da svira npr duvački instrument ako stoji na stalku.

Nikakve okolnosti nisu korišćene kao razlog za odbijanje bilo koje pirjave.

I svaki kandidat je morao da bude saslušan, doživljen i onda

na osnovu muzičkih sposobnosti -- ta osoba bi bila primljena ili ne.

I tako je ispalo da se pojavila prilično zanimljiva

grupa studenata pristigla u te razne muzičke institucije.

Moram da vam kažem, sada su većina njih

članovi profesionalnih orkestara širom sveta.

Doduše, još jedna zanimljiva stvar u vezi ovoga --

(Aplauz) --

je jednostavno to da ne samo da su ljudi povezani sa zvukom --

što smo u stvari svi mi, a dobro znamo da je muzika naš svakodnevni lek.

Kažem muzika, a u stvari mislim na zvuk.

Jer, znate, doživela sam neke neobične stvari

kao muzičar, kad imate 15-godišnjeg mladića

koji je u velikoj meri hendikepiran,

koji možda nije u mogućnosti da kontroliše svoje pokrete,

koji može biti gluv, slep, i tako dalje.

Odjednom, ako taj mladić sedi blizu instrumenta,

a možda čak i leži ispod marimbe,

a vi svirate nešto što neodoljivo podseća na organu, skoro --

nemam baš odgovarajuće palice, možda --

ali nešto slično ovome. Samo da promenim.

Nešto što je neverovatno jednostavno --

ali on bi doživeo nešto što ja ne bih mogla,

jer se nalazim iznad zvuka.

Meni zvuk dolazi sa ove strane.

Njemu bi zvuk dolazio sa rezonatora.

Kada ovde ne bi bilo rezonatora, imali bismo --

tako da bi on imao punoću zvuka koju vi u prvih par redova

ne biste doživeli; vi u poslednjih par redova takođe.

Svako od nas pojedinačno, zavisno od toga gde sedimo,

će doživeti ovaj zvuk potpuno drugačije.

I naravno, kao učesnik u zvuku,

počevši od ideje kakav zvuk želim da proizvedem --

na primer, ovaj zvuk.

Da li možete da čujete bilo šta?

Tačno tako. Jer ga čak i ne dodirujem.

Ali ipak, stičemo utisak da se nešto dešava.

Isto kao kad vidim da se drvo povija,

pa zamišljam da stvara zvuk šuštanja.

Jel kapirate o čemu govorim?

Šta god oko vidi, uvek je tu i zvuk.

Tako da uvek, uvek postoji ta ogromna --

hoću da kažem, taj kaleidoskop raznih izvora.

Tako da su svi moji nastupi zasnovani na mojim doživljajima,

a ne na učenju muzičkog dela, kopiranju nečijeg izvođenja,

kupovinom svih mogućih CDova sa tim delom, i slično.

Jer to mi ne daje dovoljno nečega što je toliko izvorno i osnovno,

nečega čiji razvitak mogu potpuno da doživim.

Tako da se može desiti da, u nekim salama, ova dinamika i upali.

A može biti da u drugim salama, publika jednostavno to neće čuti

uopšte, tako da, moj nivo tihog,

nežnog sviranja će možda morati da bude --

shvatate šta hoću da kažem? Dakle, zbog ove eksplozije u pristupu zvuku,

naročito preko gluve populacije,

ovo nije samo promenilo način na koji muzičke institucije,

kako škole za gluve tretiraju zvuk. I ne samo kao sredstvo terapije --

iako naravno, kao učesnik u muzici,

to je takođe slučaj.

Ali predviđeno je da akustičari moraju stvarno da razmisle o vrsti sale

koju stvaraju. Postoji tako malo sala na svetu

koje stvarno imaju vrlo dobru akustiku,

usuđujem se da kažem. Pod time podrazumevam mesto gde možete uraditi šta god zamislite.

Najtiši, najnežniji zvuk, pa sve do nečega što je tako široko,

tako ogromno, tako neverovatno! Uvek postoji nešto --

može dobro zvučati tamo, a ne tako dobro ovde.

Može biti sjajno tamo, a užasno tamo.

Može biti užasno tamo, a ne tako strašno ovde, itd.

Tako da je pronalaženje one sale neverovatno

-- u kojoj možete svirati šta god zamislite,

bez dodatnih kozmetičkih unapređenja.

Zbog toga akustičari u stvari komuniciraju sa ljudima koji su

oštećenog sluha, a koji su učesnici u zvuku.

I to je vrlo interesantno.

Ne mogu, znate, da vam detaljno objasnim šta se stvarno dešava

sa tim salama, ali je činjenica da se obraćaju grupi ljudi

za koje smo godinama govorili,

"Kako će, zaboga, oni čuti muziku? Znate, oni su gluvi,"

Mi samo -- uradimo ovako, i zamišljamo da je to poenta gluvoće.

Ili uradimo ovako, i zamišljamo da je to poenta slepila.

Ako vidimo nekog u invalidskoj stolici, pretpostavljamo da ne može da hoda.

A možda može da hoda tri, četiri, pet koraka. To, po njima, znači da mogu da hodaju.

Za godinu dana, to može biti dva dodatna koraka.

Za još godinu dana, tri koraka više.

To su izuzetno bitni aspekti za razmišljanje.

Zato kada slušamo jedni druge,

neverovatno je bitno da stvarno isprobamo našu sposobnost slušanja.

Da stvarno koristimo naša tela kao rezonantnu kutiju. Da prestanemo sa osudama.

Meni, kao muzičaru koji se 99% susreće sa novom muzikom,

je vrlo lako da kažem, "O, da, sviđa mi se ovo delo.

O, ne, ne sviđa mi se ono delo." I tako dalje.

A, znate, samo shvatim da tim delima moram da posvetim vreme.

Može biti da hemija nije baš prava između mene i baš tog muzičkog dela.

Ali to mi ne daje za pravo da kažem da je to loše muzičko delo.

Znate, to je jedna od divnih stvari kad ste muzičar,

da je to tako fleksibilno.

Tako da ne postoje pravila, tačno i pogrešno, ovaj ili onaj način.

Ako vas zamolim da tapšete -- možda mogu da uradim ovo.

Ako samo kažem, "molim vas tapšite." I stvorite zvuk groma.

Pretpostavljam da smo svi doživeli grmljavinu.

E sad, ne mislim samo na zvuk,

mislim da stvarno slušate tu grmljavinu u sebi.

I molim vas pokušajte da to proizvedete svojim tapšanjem. Pokušajte. Samo -- molim vas, pokušajte.

(Aplauz)

Sjajno! Sneg. Sneg. Da li ste ikad čuli sneg?

Publika: Ne.

Evelyn Glennie: Pa onda, prestanite da tapšete. (Smeh) Pokušajte ponovo.

Pokušajte ponovo. Sneg.

Vidite, budni ste.

Kiša. Nije loše. Nije loše.

Znate, zanimljivo je, međutim, da sam pitala grupu dece

ne tako davno isto ovo pitanje.

E sad -- odlična mašta, hvala vam puno.

Međutim, niko od vas nije ustao sa svojih stolica i pomislio,

"Važi! Kako mogu da tapšem? OK, možda...

-- možda bih mogao da iskoristim nakit da proizvedem dodatne zvuke.

Možda bih mogao da koristim i druge delove tela da proizvedem nove zvuke.

Niko od vas nije pomislio da tapše na malo drugačiji način

osim sedeći u svojim stolicama i koristeći dva dlana.

Na isti način kao što slušamo muziku,

pretpostavljamo da ona u potpunosti ulazi ovuda.

Tako mi doživljavamo muziku. Naravno da nije tako.

Doživljavamo grmljavinu - grmi, grmi. Misli misli misli.

Slušaj slušaj slušaj. E sad -- šta možemo da uradimo sa grmljavinom?

Sećam se svog učitelja. Kad sam prvi put počela, na mom prvom času,

bila sam potpuno pripremljena, sa palicama, spremna za polazak.

I umesto da je rekao, "Važi, Evelin, ajde. Stopala blago razmaknuta,

ruke pod uglom od otprilike 90 stepeni, palice otprilike u V obliku,

drži ovo rastojanje, i tako dalje.

Molim te drži prava leđa, itd itd."

Gde bih verovatno završila potpuno ukočena i kruta,

i ne bih bila u stanju da sviram bubanj,

jer bih mislila na toliko drugih stvari. Rekao je,

"Evelin, ponesi ovaj bubanj na sedam dana, i vidimo se sledeće nedelje."

O, nebesa! Šta je trebalo da uradim? Više mi nisu trebale palice,

nije mi bilo dozvoljeno da ih imam.

Morala sam u stvari da gledam baš ovaj bubanj,

da vidim kako je izrađen, čemu ove male drške služe, čemu služi snar.

Prevrtala sam ga, isprobavala sa okvirom, sa glavom.

Eksperimentisala sa svojim telom, nakitom,

sa raznoraznim stvarima.

I naravno, vratila sam se sa svakakvim ogrebotinama i slično --

ali ipak, bilo je to neverovatno iskustvo,

jer, gde biste to doživeli u muzičkom delu?

Gde biste to doživeli kroz udžbenik?

Tako da mi nikada nismo radili sa zvaničnim udžbenicima.

Na primer, jedna od stvari koju naučimo

kad učimo da budemo perkusionista, nasuprot muzičarima,

je otprilike najosnovniji niz pojedinačnih udaraca.

Ovako. A onda idemo malo brže i još malo brže i još brže.

I tako dalje. Šta se u ovom komadu očekuje?

Niz pojedinačnih udaraca. Zašto onda ne mogu da to uradim dok vežbam muzičko delo?

I to je baš ono što je i on uradio.

Zanimljivo, što sam bila starija, kad sam postala redovan student

na tzv "muzičkoj instituciji", sve to je palo u vodu.

Morali smo da učimo iz udžbenika.

I sve vreme je tu bilo pitanje, pa, zašto? Zašto? Čemu ovo?

Moram da odsviram muzičko delo. "Pa, ovo će ti pomoći da vežbaš kontrolu!"

Pa, kako? Zašto moram to da učim? Moram to da povežem sa muzičkim delom.

Razumete. Moram da saopštim nešto.

Zašto vežbam paradidl?

Da li je to bukvalno za kontrolu, za kontrolu ruka-palica? Zašto ovo radim?

Moram da imam razlog,

a razlog mora biti izražavanje nečega putem muzike.

A izražavanjem kroz muziku, koja je u stvari zvuk,

možemo dopreti raznim načinima do raznih ljudi.

Ali ja ne želim da preuzmem odgovornost za vaš emocionalni teret.

To je na vama, kada hodate kroz salu.

Jer to onda određuje način na koji slušamo određene stvari.

Mogu biti tužna ili srećna, ili vesela, ili ljuta dok sviram

određeno muzičko delo, ali ne mora da znači

da želim da osećate isto što i ja.

Tako da, molim vas, sledeći put kad odete na koncert,

samo dozvolite svom telu da se otvori, pustite da vaše telo bude rezonantna kutija.

Budite svesni da nećete doživeti isto što i izvođač.

Izvođač se nalazi na najgoroj mogućoj poziciji za taj zvuk,

oni čuju kontakt palice sa dobošem,

ili udar o parče drveta, ili istezanje žice, itd.

Ili dah koji stvara zvuk na duvačkim instrumentima.

Onu tu sirovost osećaju ovde.

Ipak, oni osećaju nešto neverovatno čisto,

pre nego što se zvuk uopšte pojavi.

Molim vas primetite život zvuka nakon što se dogodi prvobitni udar,

ili udah. Samo doživite čitav put tog zvuka

na isti način kao što sam ja želela da doživim ceo put

ove konferencije, umesto da doputujem sinoć.

Nadam se da ćemo podeliti neke stvari kako dan bude odmicao.

Ali hvala vam najlepše što ste me trpeli!

(Aplauz)