Kako učiti? Iz grešaka | Dajana Laufenberg (Diana Laufenberg) | TEDxMidAtlantic

Dajana Laufenberg će sa vama podeliti 3 iznenađujuće stvari koje je otkrila o podučavanju, sa posebnim osvrtom na učenje iz grešaka.

Dobar dan, pre nego što počnem,

moram da pozdravim sve svoje učenike
koji su mi dozvolili

da odsustvujem iz škole danas,

oni su ostali duže u školi
da gledaju prenos.

Pozdrav svima u Filadelfiji,

mislim da zaslužuju aplauz.

(Aplauz)

Danas ću vam ispričati par priča.

Znam da imam pomalo provokativan naslov,

ali stići ću i do toga, budite uz mene.

Ispričaću vam priču.

Radim kao nastavnik već dugo

i tokom svoje karijere shvatila sam

mnogo bitnih stvari o đacima i učenju,

i želela bih da ih što više ljudi razume,

naročito o potencijalu učenika.

1931. godine, moja baka -

na slici dole levo -

završila je osmi razred.

Išla je u školu da bi dobila informacije,

tamo su informacije bile,

u knjigama i kod nastavnika,

i morala je da tamo ide
da bi dobila informacije,

jer tako se tada učilo.

Hajde da bacimo pogled
na sledeću generaciju:

ovo je škola Ouk Grouv,
sastojala se od jedne učionice,

koju je pohađao moj otac,
niz ulicu od moje kuće.

I on je morao da ide u školu

da bi dobio informacije od nastavnika

i skladištio ih u jedinu prenosivu
memoriju koju je imao - svoju glavu.

i nosio ih sa sobom,

jer tako su se informacije prenosile,

od nastavnika do učenika, i dalje u svet.

Kada sam ja bila mala,

u kući smo imali komplet enciklopedija.

Kupljen je iste godine kada sam rođena,

i to je bilo sjajno,

jer nisam morala da idem do biblioteke
da bih dobila informacije -

one su bile u mojoj sopstvenoj kući,

i to je bilo fantastično.

Bilo je to nešto potpuno drugačije

u odnosu na prethodne generacije

i promenilo je moj odnos
prema dobijanju informacija,

makar u maloj meri.

Informacije su mi bile bliže, dostupnije.

Period od vremena kada sam bila đak

do vremena kada sam postala nastavnik,

kao što je Stiv Kejs istakao jutros,

bio je obeležen pojavom interneta.

Baš u vreme kada internet

počinje da se koristi i u nastavi,

selim se iz Viskonsina
u Kanzas, u mali grad,

gde sam imala priliku da predajem
u divnom gradiću

u ruralnoj oblasti Kanzasa,

gde sam predavala svoj omiljeni predmet

- američka vlada.

Moja prva godina - jupi, baš super! -
naučiću ih sve o tome,

ja obožavam politički sistem!

Klinci iz 12. razreda

i nisu baš delili moje oduševljenje

u vezi sa sistemom američke vlade.

Druga godina - naučila sam ponešto,
pa sam promenila taktiku.

Pružila sam im autentično iskustvo

koje im je omogućavalo da uče sami.

Nisam im rekla šta da rade,
niti kako da to rade.

Predstavila sam im zadatak,

koji se sastojao u tome da organizuju
izbore za svoju zajednicu.

Napravili su letke,
kontaktirali sa kancelarijama,

proverili rasporede,
sastajali se sa sekretarima,

izradili brošuru za izbore za ceo grad,

kako bi se svi što bolje informisali
o kandidatima.

Zatim su ih sve pozvali da dođu u školu

na otvorenu tribinu o vladi i politici,

o tome da li su ulice njihovog grada
kvalitetno urađene,

što im je pružilo neposredan,
empirijski način sticanja znanja.

Moje starije i iskusnije kolege

su me posmatrale i komentarisale:

"Jao, baš je simpatična,
vidi kako se trudi."

(Smeh)

"I ne sanja u šta se uvalila."

Ali ja sam znala da će se
moji đaci pojaviti.

Verovala sam u to.

Svake nedelje govorila sam im
šta očekujem od njih.

I to veče, svih 90 đaka -

adekvatno obučeni, rade ono
za šta su zaduženi, na nivou zadatka.

Moje je bilo da samo sedim i pratim.

Bilo je to nešto lično njihovo.
Iskustveno. Autentično.

Nešto što je za njih imalo značenje.

I oni će se istaći.

Iz Kanzasa sam se preselila
u lepu Arizonu,

gde sam nekoliko godina
radila u Flagstafu,

ovog puta sa učenicima nižih razreda.

Na sreću, nisam morala
da ih učim o američkoj vladi,

već o nečemu uzbudljivijem - geografiji.

I opet, bila sam presrećna da učim.

Ono što je naročito interesantno

u vezi sa ovim poslom u Arizoni

je to da sam bila zadužena

za izuzetno eklektičnu grupu učenika

u državnoj školi.

Imali smo prilike da iskoristimo
i neke mogućnosti,

a jedna od njih je bilo

upoznavanje sa Polom Resasebaginom,

gospodinom po čijoj životnoj priči

je snimljen film "Hotel Ruanda".

Gostovao je u srednjoj školi
koja se nalazila tik do zgrade naše škole.

Mogli smo da odšetamo,
uštedeli smo i na autobuskim kartama.

Savršeni školski izlet
bez ikakvih troškova.

Nametao se sledeći problem:

kako odvesti sedmake i osmake
na tribinu o genocidu

i odnositi se prema toj temi

odgovorno i uz dužno poštovanje,

tako da i učenici budu svesni
značaja takvog iskustva.

I tako smo odlučili da posetimo
predavanje Pola Resasasbagine

kao primer čoveka koji je,

iskoristio svoj život
da bi doprineo opštoj dobrobiti.

Zatim sam od učenika tražila
da u svojoj okolini,

svom životu, ili svojoj ličnoj priči
pronađu nekog ko je uradio

sličnu stvar,

i da o tome naprave kratak film.

Bio je to prvi put da radimo tako nešto.

Niko nije imao ideju
kako se pravi film na kompjuteru.

Ali to ih je zainteresovalo.

I zamolila sam ih da oni lično
budu naratori priče.

Naprosto je neverovatno

šta su sve deca spremna da podele sa vama

kada ih zamolite

da priču ispričaju oni lično,
koristeći svoj glas.

Poslednje pitanje u zadatku bilo je:

kako vi lično planirate u životu

da doprinesete dobrobiti drugih ljudi?

Odgovori koje deca daju na ovo pitanje,

ako ih pažljivo saslušate,

su izuzetni.

Sada sam nastavnik u Pensilvaniji,

predajem učenicima
kojima ste aplaudirali na početku,

gde predajem
na Akademiji "Science Leadership"

koja je škola partner
između Instituta Frenklin

i školskog okruga Filadelfije.

Mi smo državna škola za učenike
od 9. do 12. razreda,

ali smo prilično drugačiji od drugih.

Prihvatila sam baš ovo radno mesto

da bih bila deo ovakvog pristupa učenju,

koji potvrđuje ono što i sama mislim
o načinu na koji deca uče

i koji zaista želi da otkrije

šta je sve moguće ostvariti

onog trenutka kada napustimo

neke od obrazovnih obrazaca
prošlih vremena,

od šturosti informacija
tokom školovanja moje bake,

mog oca, pa čak i mog školovanja,

do trenutka kada informacija
imamo na pretek.

Dakle, šta činiti
kada su informacije svuda oko vas?

Zašto bi deca uopšte dolazila u školu

kada informacije mogu da dobiju
i na drugim mestima?

U Filadelfiji postoji program
laptop-po-učeniku,

tako da učenici,
koristeći svoje laptopove svakodnevno,

u školi i van nje,
imaju pristup informacijama.

Postoji nešto na šta svaki nastavnik
treba da se navikne,

jednom kada učenici dobiju alat

koji im obezbeđuje pristup informacijama,

a to je da morate prihvatiti ideju

dopuštanja neuspeha deci,
kao dela procesa učenja.

U sistemu obrazovanja današnjice

nailazimo na opsednutost

tipom zadatka
sa nekoliko ponuđenih odgovora

od kojih je samo jedan tačan.

Ja sam ovde da bih sa vama
podelila činjenicu

da to nije učenje.

Potpuno je pogrešno očekivati

od učenika da nikad ne naprave grešku.

Tražiti od njih da uvek znaju
tačan odgovor,

ne dozvoljava im da uče.

Zato smo uradili ovaj projekat,

i ovo je jedan od radova iz tog projekta.

Gotovo nikad ih ne pokazujem,

baš zbog ideje mogućeg neuspeha.

Ovi grafikoni mojih učenika nastali su
kao rezultat nastavne celine

koju smo odlučili da obradimo
na kraju godine,

a tiče se izlivanja nafte,
teme o kojoj smo danas dosta čuli.

Zadatak je bio da izaberu

već postojeće infografike

iz masovnih medija,

obrate pažnju na njihove
najzanimljivije komponente,

a onda naprave svoje sopstvene grafikone
na temu katastrofa

koje je pruozrokovao čovek
u američkoj istoriji.

Morali su da se vode
određenim kriterijumima.

Osećali su se malo nelagodno

jer nikad nisu radili tako nešto,
a nisu znali kako tačno da to urade.

Znaju da govore - veoma su elokventni,

a i njihova vešina pisanja je veoma dobra,

ali izražavanje ideja na drugačiji način

činilo ih je pomalo nesigurnim.

Ali ja sam im pružila slobodu.

Budite kreativni.
Razmišljajte svojom glavom.

Hajde da vidimo šta sve možemo da uradimo.

Očekivano, učenik čiji su radovi

uvek bili vizuelno najlepši,
i sada je uradio najlepši prikaz.

Imali su rok od dva-tri dana
za izradu grafikona.

Ovo je rad učenika
koji je to dosledno radio.

Kada smo se opet svi okupili,
pitala sam ih: "Čiji rad je najbolji?"

Odmah su pokazali: "Onaj tamo."

Nisu ništa ni čitali. "Da, to je taj."

Onda sam pitala, šta ga čini tako dobrim.

Rekli su: "Pa, dizajn je dobar,
i koristio je dobre boje."

I sve smo obradili naglas.

Onda sam rekla:
"Idite i pročitajte tekst."

Predomislili su se.
"Uh, pa i nije baš tako sjajan."

Onda smo pogledali jedan drugi rad -

koji nije bio toliko lep na oko,
ali je imao odlične informacije -

i proveli sat vremena
pričajući o procesu učenja,

jer poenta nije bila u tome
da li je rad savršen ili ne,

ili da li treba da bude sličan
onome što bih ja napravila,

poenta je bila u tome
da oni naprave nešto samostalno.

I to im je dozvolilo da prave greške,

razmišljaju i nauče iz toga.

A kada sledeće godine
opet budemo radili projekat,

biće bolji.

Jer učenje je proces

koji podrazumeva i određen broj neuspeha,

na kojima učimo

i konačno stičemo znanja.

Postoji milion slika

koje bih mogla da vam pokažem,

i morala sam pažljivo da biram -
ova mi je jedna od omiljenih -

učenika koji uče,

koje pokazuju kako sve učenje
može da izgleda

u okruženju
u kome se oslobađamo tereta ideje

da učenici moraju da dođu
u školu po informacije

već da ih umesto toga pitamo
šta sa tim mogu da urade.

Postavite im pitanja
koja su stvarno zanimljiva.

Neće vas razočarati.

Tražite od njih da posete različita mesta,

da vide različite stvari,

da dožive učenje,

da se igraju,

da ispituju.

Ovo mi je jedna od omiljenih fotografija,

uslikana je u utorak,

kada sam učenicima dala zadatak
da idu na biračka mesta.

Ovo je Robi,
koji je želeo da podeli sa nama

svoj prvi dan glasanja.

I ovo je način na koji se uči,

jer se od učenika tražilo
da posete autentična mesta.

Poenta je u tome da, ako nastavimo

da obrazovanje posmatramo samo

kao dolazak u školu

da bi se dobile informacije,

a ne kao sticanje znanja kroz iskustvo,
uvažavanje mišljenja učenika

i prihvatanje grešaka
kao deo procesa učenja,

onda smo promašili cilj.

I sve ono što ste čuli danas
neće moći da se ostvari

ako nastavimo da se držimo
postojećeg sistema obrazovanja

koji ne vrednuje ove kvalitete.

Standardizovani test nije ključ uspeha,

kao ni insistiranje na zaokruživanju
jednog tačnog odgovora.

Mi umemo to da uradimo bolje,

i krajnje je vreme
da se stvari poboljšaju.

(Aplauz)