Ophodimo se prema nasilju kao prema zaraznoj bolesti

Doktor Geri Slatkin proveo je deceniju boreći se protiv epidemija tuberkuloze, kolere i AIDS-a u Africi. Kada se vratio u Sjedinjene države, pomislio je da pobegao od brutalnih smrti epidemija. Ali onda je počeo pažljivije da gleda na nasilje povezano s oružjem, primetivši da se ono širi po šablonu infektivnih zaraza. Iznenađujući pogled na problem koji je previše zajednica prihvatilo kao nerešiv. Kako kaže Slatkin, preokrenuli smo uticaj mnogih zaraza, i možemo da uradimo isto sa nasiljem. (Snimljeno na TEDMED.)

Ja sam doktor,
specijalista za infektivne bolesti

i nakon svog usavršavanja

preselio sam se u Somaliju

iz San Franciska.

Oproštajna poruka koju sam dobio

od načelnika infektivnog odeljenja

u San Francisku, glasila je:

"Gari, ovo je najveća greška
koju ćeš ikada napraviti."

Ali sam sleteo u izbeglički kamp,

gde je bilo milion izbeglica
smešteno u 40 kampova,

i nas šest doktora.

Bilo je dosta epidemija tamo.

Ja sam uglavnom bio zadužen

za tuberkulozu,

nakon čega je udarila epidemija kolere.

Dakle, dalje širenje tuberkuloze

i širenje kolere

sam imao za zadatak da sprečim.

I da bi se ovo obavilo, naravno,

zbog ograničenja
u broju zdravstvenih radnika,

morali smo da regrutujemo izbeglice
za specijalizovanu

novu kategoriju zdravstvenih radnika.

Naredne tri godine rada u Somaliji,

izabran sam od strane
Svetske zdravstvene organizacije,

koja mi je dodelila novi zadatak,
epidemiju AIDS-a.

Moja primarna odgovornost
bila je Uganda,

ali takođe i Ruanda i Burundi,

Zair, sada Kongo,

Tanzanija, Malavi
i još nekoliko drugih zemalja.

Moj poslednji zadatak tamo
bio je da vodim jedinicu

zvanu Razvoj intervencija,

koja je bila odgovorna
za dizajniranje intervencija.

Posle 10 godina rada u inostranstvu,

bio sam iscrpljen.

Jako malo stvari mi je ostalo.

Putovao sam
iz jedne zemlje u drugu

i osećao sam se
emocionalno izolovanim od svega.

Želeo sam da se vratim kući.

Video sam dosta smrti,

naročito smrti kao posledice epidemije

a epidemijska smrt je drugačija.

Prepuna je panike i straha

i čuo sam žene kako tuguju i plaču

u pustinji.

Želeo sam da se vratim kući i odmorim

i možda počnem od početka.

Nisam bio svestan bilo kojih
problema epidemije

u Americi.

Zapravo, nisam bio svestan
ikakvih problema u Americi.

Zaista.

I zaista, kada bih posetio
svoje prijatelje,

primetio bih da imaju vodu

koja dolazi direktno do njihovih kuća.

Koliko vas ima sličnu situaciju?

(Smeh)

I neki od njih, zapravo mnogi,

su imali vodu koja
dolazi do nekoliko soba

I primećivao sam da bi pomerili

taj mali uređaj za termoregulaciju

kako bi promenili temperaturu
u svojim domovima

za stepen ili dva.

I sada i ja to radim.

I zaista nisam znao
šta bih učinio po tom pitanju,

ali moji prijatelji
su počeli da mi pričaju

o tome kako deca
pucaju na drugu decu oružjem.

Pitao sam ih:

"Šta radite u vezi toga?

Šta vi u Americi
radite povodom toga?"

Izdvojila su se dva
esencijalna objašnjenja,

ili ideje koje su prevagnule.

Jedna je bila kazna.

O tome sam već čuo ranije.

Mi koji imamo iskustva
sa ljudskim ponašanjem

znamo da se kazne primenjuju,

ali i da su jako precenjene.

One nisu glavni pokretač ponašanja,

pa samim tim ni glavni uzrok
promena u ponašanju.

To me je podsetilo

na stare epidemije

koje su u početku
potpuno pogrešno shvaćene,

jer nauka nije bila razvijena,

epidemije kuge,

tifusa ili lepre,

gde su prevladavajuće ideje bile

da se dešavaju zbog loših ljudi,
loše volje ili lošeg vazduha

i udovice su vučene po rovovima,

a tamnice su bile deo rešenja.

Drugo objašnjenje,
ili na neki način rešenje

koje je predlagalo

prvenstveno rešavanje sledećih problema:

školstva, društva, domova, porodica,

svega.

I za ovo sam već bio čuo ranije.

Zvao sam ga "teorija svega".

ili TSNS -
teorija svega na svetu.

Ali shvatili smo,

prilikom rešavanja
drugih procesa i problema,

da nekad nije potrebno rešavati sve.

Zato sam imao utisak

da tu postoji veliki propust.

Problem nasilja je zastao
sa svojim rešavanjem

i to je u prošlosti
bio slučaj i sa mnogim

drugim problemima.

Sa oboljenjem creva.

Malarijom.
Posle nekog vremena,

strategija je morala
da se ponovo osmisli.

Nije da sam imao bilo kakvu ideju
kako će se stvari odvijati

ali postojao je osećaj
da treba raditi nešto

vezano za nove kategorije radnika

i nešto sa promenama u ponašanju

i nešto sa javnim obrazovanjem.

Počeo sam da postavljam pitanja

i istražujem standardne stvari

koje sam radio i ranije,

kao na primer,
kako izgledaju mape.

kako izgledaju grafici.

Kako izgledaju podaci.

I mape nasilja

u većini gradova u SAD

izgledale su ovako.

Pojavljivalo se grupisanje.

To me je podsetilo na grupisanje
koje bismo viđali

i kod infektivnih epidemija,

kao što je kolera.

I posmatrali smo mape,

pokazivale su nam tipičan talas

nakon talasa, nakon talasa,

jer sve epidemije

su zapravo kombinacija više epidemija.

I izgledalo je isto
kao kod infektivnih epidemija.

Zapitali smo se

šta zaista predviđa slučaj nasilja.

I ispostavilo se
da je najveći pokazatelj nasilja

prethodni slučaj nasilja.

To je isto kao i kad postoji
slučaj gripa,

neko je nekom preneo grip,
ili prehladu,

ili to što je najveći rizik
od tuberkuloze

prethodna izloženost tuberkulozi.

Tako vidimo da se nasilje na neki način

ponaša kao zarazna bolest.

Svakako smo svesni ovoga

čak i u našim zajedničkim iskustvima

ili pričama u novinama

o širenju nasilja, od tuča,

ratova bandi ili građanskih ratova

ili čak genocida.

Ipak, ima i dobrih vesti,

jer postoji način
da se preokrenu epidemije

i zapravo postoje
samo tri stvari koje se rade

da bi se preokrenula epidemija,

a prva je prekidanje prenosa.

Kako bi se prenos prekinuo,

morate da otkrijete
i nađete prve slučajeve.

Drugim rečima, kod tuberkuloze
morate pronaći nekoga

ko ima aktivnu tuberkulozu
i inficira druge ljude.

Ima smisla?

I za to postoje posebni radnici.

Za ovaj poseban problem,

smislili smo novu kategoriju radnika

koji, poput radnika za SARS

ili nekoga ko traži ptičji grip,

možda pronađe prve slučajeve.

U ovom slučaju, to je neko
ko je veoma besan

jer je neko pogledao njegovu devojku

ili mu duguje novac,

i možete pronaći radnike i obučiti ih

za ove posebne kategorije.

Druga stvar je naravno,

sprečavanje daljeg širenja,

to znači pronalazak drugih
koji su bili izloženi,

ali kod koga se to ne širi toliko,

poput nekoga sa blažom tuberkulozom

ili nekoga ko samo visi po komšiluku,

ali unutar iste grupe,

i na neki način, i oni moraju

da budu procesuirani,

po procesu za određenu zarazu.

Treći deo je pomeranje normi,

a to podrazumeva
puno aktivnosti u zajednici,

ponovnog modeliranja, javnog obrazovanja,

i onda dobijate nešto
što bi se moglo nazvati

grupnim imunitetom.

Tom kombinacijom faktora

je epidemija AIDS-a u Ugandi

bila uspešno preokrenuta.

U godini 2000. smo odlučili

da ovo sklopimo na neki način

zapošljavanjem nove kategorije radnika,

gde su prvi zaustavljači nasilja.

Onda bismo sve ovo stavili na jedno mesto

u jedan komšiluk,

u najgori policijski distrikt

u SAD u to vreme.

Zaustavljači nasilja zapošljeni su
iz jedne iste grupe,

naspram kredibiliteta,
poverenja, pristupa,

isto kao zdravstveni radnici u Somaliji,

ali s namerom za drugu kategoriju

i obučeni su da ubeđuju,

smire ljude, kupe sebi vreme,
stvore novi okvir.

Tu je i druga kategorija radnika,

radnici za povezivanje, koji ljude drže

na terapiji od 6 do 24 meseca
na neki način.

Kao kod tuberkuloze,
ali cilj je promena ponašanja.

A tu je i hrpa aktivnosti za zajednicu

za menjanje normi.

Naš prvi eksperiment s ovim

za posledicu je imao pad od 67%

u pucnjavama i ubistvima

u oblasti Vest Garfild u Čikagu.

(Aplauz)

Ovo je za sam komšiluk

bila divna stvar,

prvih 50 ili 60 dana, onda 90 dana,

i onda se nažalost desila
još jedna pucnjava

za drugih 90 dana

i majke su se družile popodne.

Koristile su parkove
koje nisu nikada pre.

Sunce je izašlo.
Svi su bili srećni.

Ali naravno, investitori su rekli:
"Stani malo,

uradite to opet."

Onda smo na sreću

opet morali da dobijemo sredstva
da ponovimo ovo iskustvo,

i ovo je jedan od sledeća 4 komšiluka

koji su imali pad od 45%
u ubistvima i pucnjavama.

Od tada, ovo je ponovljeno

20 puta.

Radile su se nezavisne procene

koje je podržalo Ministarstvo pravde

i Centar za kontrolu i prevenciju zaraza
i koje je vršio Džon Hopkins,

koje su pokazale
smanjenja od 30-50% i 40-70%

u pucnjavama i ubistvima

koristeći ovaj novi metod.

Zapravo, urađene su

tri nezavisne procene do sada.

Kao posledica ovoga,
dobili smo dosta pažnje,

uključujući i to što smo bili

glavna priča
u nedeljnom magazinu Njujork Tajms.

2009. Ekonomist je rekao

da je ovo
"pristup koji će doći do izražaja".

Na osnovu našeg rada
je čak napravljen i film.

[Zaustavljivači]

Ipak, ne tako brzo,

jer se dosta ljudi nije slagalo

sa načinom na koji se ovo radilo.

Dobili smo dosta kritika,

dosta protivljenja

i dosta protivnika.

Drugim rečima, kako to misliš,
zdravstveni problem?

Kako to misliš, epidemija?

Kako to misliš, nema negativaca?

A postoje čitave industrije osmišljene

za baratanje negativcima.

Kako to misliš, zapošljavanje ljudi

koji imaju pozadinu?

Moji prijatelji
iz sveta posla su mi rekli:

"Gari, izuzetno snažno te kritikuju.

Mora da radiš nešto kako treba."

(Smeh)

Moji prijatelji iz sveta muzike
dodali su reč "brate".

Kako god bilo, pored svega

još uvek je postojao ovaj problem,

i takođe su nas žestoko kritikovali

jer ne rešavamo sve ove druge probleme.

Ipak, uspeli smo
da se izborimo s malarijom

i smanjimo HIV
i bolesti izazvane dijarejom

na mestima sa užasnim standardima

bez popravljanja ekonomije.

Zapravo se desilo to,

da iako još ima neke opozicije,

pokret očigledno raste.

Mnogi veliki gradovi u SAD,

uključujući Njujork, Baltimor

i Kanzas siti,

njihova odeljenja za zdravstvo
trenutno koriste ovo.

U Čikagu i Nju Orleansu,
odeljenja za zdravstvo

imaju veoma veliku ulogu u ovome.

Ovo organi reda prihvataju

više nego pre nekoliko godina.

Domovi zdravlja i bolnice

daju svoj doprinos u poboljšavanju.

Savez gradonačelnika SAD-a

je podržao ne samo pristup

već i specifični model.

Najbrži napredak se zapravo vidi

u međunarodnom okruženju,

gde se desio pad od 55%

u prvom komšiluku u Portoriku,

zaustavljanja tek počinju u Hondurasu,

strategija je primenjena u Keniji

za skorašnje izbore,

a u Iraku je bilo 500 zaustavljanja.

Nasilje odgovara kao zaraza

isto kao što se i ponaša kao zaraza.

Tako se na neki način

teorija potvrđuje kroz lečenje.

Institut medicine je skoro objavio

izveštaj sa radionice

kroz koji su provučeni neki podaci,

uključujući neurologiju,

a radilo se o tome kako se ovaj problem
zapravo prenosi.

Mislim da su ovo dobre vesti,

jer ovo pruža priliku

da se izađe iz Srednjeg veka,

gde mislim da se nalazilo ovo polje.

Ovo nam daje priliku
da u obzir uzmemo mogućnost

da se neki od ovih zatvora

zamene igralištima ili parkovima

i da se obzir uzme mogućnost

preokretanja naših komšiluka u komšiluke

i da se dozvoli
postojanje nove strategije,

novog skupa metoda, skupa radnika:

na jedan način,
nauka zamenjuje moralnost.

Najbitniji deo rešenja

je odmicanje od emocija,

nauci kao bitnijem delu rešenja.

Uopšte nisam nameravao da smislim ovo.

To je bilo stvar toga

da mi je zaista trebala pauza

i pogledali smo mape, grafikone,

postavili neka pitanja

i isprobali neke alate

koji su se koristili mnogo puta pre toga

za druge stvari.

Što se mene tiče,
pokušao sam da pobegnem

od infektivnih zaraza,

a nisam uspeo u tome.

Hvala vam.

(Aplauz)