Kameron Herold: Hajde da odgajamo decu da budu preduzetnici

Dosadno mu je u školi, beži sa časova, ne slaže se sa drugarima: ovo dete može biti preduzetnik, kaže Kameron Herold (Cameron Herold). Na konferenciji TEDxEdmonton, on zagovara takvo roditeljstvo i obrazovanje koje pomaže budućim preduzetnicima da procvetaju - kao deca i kao odrasli.

Bio bih voljan da se kladim da sam najgluplji momak u prostoriji

jer nisam mogao da završim školu. Borio sam se sa školom.

Ali već sam kao veoma mlad znao

da volim novac i volim biznis

i volim preduzetništvo.

I odgajan sam da budem preduzetnik.

Sve od tada sam veoma strastven u vezi sa -

nikada ranije nisam pričao o ovome, do sada -

dakle ovo je prvi put da neko ovo čuje, osim moje žene pre tri dana,

jer je rekla, "O čemu to pričaš" i rekao sam joj -

mislim da propuštamo priliku

da pronađemo tu decu

koja imaju osobine preduzetnika

i da ih odgajamo ili im pokažemo

da je biti preduzetnik ustvari kul.

To nije nešto što je loše, ali na lošem je glasu

a to se dešava u mnogim društvima.

Deca, kad odrastemo, imamo snove.

Imamo snove i imamo vizije.

I nekako te stvari nam se sruše.

I kažu nam da moramo da učimo više,

ili da se fokusiramo ili da uzmemo tutora.

Roditelji su mi uzeli tutora za francuski

ali i dalje nemam pojma francuski.

Pre dve godine bio sam najbolje plasirani predavač

na master studijama preduzetništva na MIT-u.

To je bio događaj gde sam govorio pred grupom preduzetnika sa svih strana sveta.

U drugom razredu sam osvojio gradsku nagradu na takmičenju govorništva

ali niko nikada nije rekao,

"Hej, ovaj klinac je dobar govornik.

Ne može da se fokusira, ali voli da ide okolo i motiviše ljude."

Niko nije rekao, "Nađite mu trenera za govorništvo."

Rekli su, nađite mu tutora u onome u čemu je grozan.

Dakle deca ispoljavaju te osobine.

I moramo da počnemo da tragamo za njima.

Mislim da treba da podižemo decu

da budu preduzetnici, umesto advokati.

A nažalost školski sistem

podiže ovaj svet

da kaže, "Hej, hajde da budemo advokat ili doktor,"

i propuštamo priliku jer

niko ne kaže, "Hej, budi preduzetnik".

Preduzetnici su ljudi - jer imamo ih mnogo u ovoj prostoriji -

koji imaju neke ideje i strasti ili vide neke potrebe u svetu

i odluče da ustanu i to i urade.

I sve rizikujemo da bi se te stvari ostvarile.

I imamo sposobnost da oko sebe okupimo grupe ljudi

koji žele da grade taj san s nama.

I mislim da, ako bi deca

prihvatila tu ideju, u mladim godinama, da budu preduzetnici,

promenili bismo sve što je problem u svetu danas.

Za svaki problem koji postoji, neko ima ideju.

Kao dete, niko ne može da kaže da je to nemoguće,

jer ste suviše glupi da shvatite

da ne možete da skontate.

Mislim da kao roditelji i društvo imamo obavezu

da počnemo da učimo decu da pecaju,

umesto da im dajemo ribu.

Stara parabola, "Ako date čoveku ribu, nahranili ste ga za jedan dan.

Ako ga naučite da peca, nahranili ste ga za ceo život."

Ako možemo da naučimo decu da budu preduzetnici,

one koji pokazuju takve osobine,

kao što one koji imaju dara za nauku učimo da se bave naukom.

Šta ako bismo videli one koji imaju osobine preduzetnika

i učili ih da budu preduzetnici?

Imali bismo sve te klince koji šire biznise

umesto da čekaju na vladine donacije.

A mi sedimo i učimo decu stvarima koje ne bi trebalo da rade.

Ne udaraj; ne grizi; ne psuj.

Trenutno učimo decu da biraju stvarno dobre poslove,

znate, a školski sistem ih uči da biraju da budu

doktori i da budu advokati

i računovođe i zubari

i učitelji i piloti.

A mediji govore da je baš kul kad bismo

bili modeli ili pevači

ili sportski heroji kao Sidni Krozbi.

Naši MBA programi ne uče decu da budu preduzetnici.

Razlog zbog kojeg sam izbegao MBA program -

osim činjenice da nisam mogao da ga upišem

jer sam jedva prošao u srednjoj školi,

i onda isto tako u

jedinoj školi u Kanadi koja me je prihvatila, Karltonu -

ali naši MBA programi ne uče decu da budu preduzetnici.

Uče ih da idu da rade u korporacijama.

A ko osniva ove kompanije? To je ovih nekoliko ljudi.

Čak i u popularnoj književnosti, u jedinoj knjizi koju sam pronašao -

i trebalo bi da je svi pročitate -

jedina knjiga koju sam našao

koja pravi heroja od preduzetnika je "Atlas Shrugged".

Sve ostalo u svetu gleda na preduzetnike

i kaže da smo mi loši ljudi.

Gledam čak i svoju porodicu.

Dede su bili preduzetnici. Otac mi je bio preduzetnik.

Brat, sestra i ja, svi troje takođe imamo svoje kompanije.

I svi smo odlučili da započnemo ove stvari

jer to je jedino mesto gde se uklapamo.

Nismo se uklapali u normalan posao. Nismo mogli da radimo za druge

jer smo suviše tvrdoglavi i imamo sve ove druge osobine.

Ali i deca takođe mogu biti preduzetnici.

Ja sam veliki deo dve globalne organizacije,

"Organizacije preduzetnika" i "Organizacije mladih predsednika".

Upravo sam se vratio iz Barselone gde

sam govorio na globalnoj konferenciji "OMP"

i svi preduzetnici

koje sam tamo upoznao

imali su teškoća u školi.

Meni je dijagnostikovano 18 od 19 znakova poremećaja pažnje.

Tako da me ova stvar ovde izluđuje.

(smeh)

Verovatno sam zato sad malo u panici -

a ne zato što sam uneo toliko kofeina i šećera -

ali ovo je stvarno jezivo za jednog preduzetnika.

Poremećaj nedostatka pažnje, bipolarni poremećaj.

Da li znate da bipolarni poremećaj ima nadimak direktorska bolest?

Od njega boluju Ted Tarner i Stiv Džobs.

Sva trojica osnivača "Netscape"-a su bolovala.

Mogao bih da nabrajam i dalje.

Deca - i kod dece možete videti ove znake.

A mi im dajemo "Ritalin" i kažemo,

"Nemoj biti preduzetnički tip.

Uklopi se u ovaj drugi sistem i pokušaj da budeš student."

Žao mi je, preduzetnici nisu studenti.

Mi idemo brzom prugom. Mi kapiramo igru.

Krao sam pismene radove. Varao na ispitima.

Na faksu sam za 13 računovodstvenih zadataka

unajmio klince da mi ih urade.

Ali kao preduzetnik ne bavite se računovodstvom, nego platite računovođe.

Ja sam to ranije shvatio.

(smeh)

(aplauz)

Barem mogu da priznam da sam varao na fakultetu; većina vas ne može.

Citiraju me - i rekao sam osobi koja je pisala udžbenik -

danas me citiraju u istom tom udžbeniku

na svim kanadskim fakultetima.

U računovodstvu za menadžere, ja sam u osmom poglavlju.

Otvaram osmo poglavlje pričom o budžetu.

I rekao sam autoru, kad smo obavili intervju, da sam varao na tom predmetu.

A ona je mislila da bi bilo smešno to ne ubaciti.

Ali kod dece možete videti ove znake.

Definicija preduzetnika je "osoba koja organizuje, sprovodi

i preuzima rizik poslovnog poduhvata."

To ne znači da morate da idete na MBA program.

Ne znači da morate da završite školu.

Samo znači da morate da imate dobar osećaj u vezi s tim stvarima.

Čuli smo priče o tome, da li se to neguje ili je urođeno, je l' tako.

Da li je prva ili druga stvar? Šta je?

Pa, ja ne mislim da je ijedno od toga. Mislim da može biti oba.

Mene su uobličili u preduzetnika.

Kada sam odrastao, kao klinac, nisam imao izbora,

jer kao veoma malog su me učili -

kada je moj tata shvatio da se neću uklopiti

u sve ostalo što me uče u školi -

naučio me je da shvatim biznis u veoma ranom uzrastu.

Odgajao nas je, nas troje,

da mrzimo pomisao da imamo posao

i da volimo činjenicu da kreiramo kompanije kako bismo zaposlili druge.

Moj prvi poslovni poduhvat, imao sam 7 godina, bio sam u Vinipegu,

i ležao sam u sobi sa jednim od onih dugačkih produžnih kablova.

I zvao sam sve hemijske čistionice u Vinipegu

da vidim koliko bi mi platili

za vešalice.

I moja mama je ušla u sobu i rekla,

"Gde ćeš nabaviti vešalice da ih prodaš čistionicama?"

A ja sam rekao, "Hajde da pogledamo u podrumu."

I sišli smo u podrum. Otvorio sam neki orman.

Tamo je bilo oko hiljadu vešalica koje sam skupio.

Jer, kada bih joj rekao da idem da se igram sa decom,

ja sam išao od vrata do vrata u komšiluku i skupljao vešalice

da ih čuvam u podrumu, za prodaju.

Jer sam video nju nekoliko nedelja pre -

mogli ste zaraditi za to. Nekada su plaćali 2 centa po vešalici.

Ja sam kapirao da ima svakakvih vrsta vešalica.

I samo ću ih sakupiti.

Znao sam da ona to ne bi želela, ali sam to uradio.

I naučio sam da stvarno možete pregovarati sa ljudima.

Jedna osoba mi je ponudila 3 centa, a ja sam je ubedio da da 3 ipo.

Čak i kao sedmogodišnji klinac znao sam

da mogu da dobijem decimalni procenat centa

i ljudi bi plaćali to jer se množilo.

To sam provalio sa sedam godina. Dobio sam tri ipo centa za hiljadu vešalica za kapute.

Prodavao sam štitnike za registarske tablice od vrata do vrata.

Tata me je čak poslao da nađem nekog

ko bi mi prodao te stvari na veliko.

I sa devet godina, išao sam gradom Sadberijem

i prodavao štitnike za tablice, od vrata do vrata.

I tako živo se sećam jedne mušterije,

jer radio sam i druge stvari sa tim klijentima.

Prodavao sam novine.

On nikada ne bi kupio novine od mene.

Ali bio sam uveren da ću ga ubediti da kupi štitnik za tablice.

Kaže on, "Pa, nije nam potreban."

A ja kažem, "Ali imate dva automobila..." - imam devet godina.

Kažem, "Ali imate dva automobila koji nemaju štitnike za tablice."

On kaže, "Znam."

A ja: "Ovaj auto ima jednu tablicu koja je sva zgužvana."

A on će, "Da, to je auto moje žene." Ja mu kažem, "Zašto ne bismo testirali

jedan na prednjoj strani kola vaše žene da vidimo da li će da potraje."

Dakle znao sam da postoje dva automobila sa tablicama.

Ako ne mogu da prodam sva četiri, mogu barem jedan.

To sam naučio u ranim godinama.

Preprodavao sam stripove.

Kada sam imao oko 10 godina prodavao sam stripove

iz naše kuće u džordžijskom zalivu.

Išao bih biciklom na kraj plaže

i kupovao stripove od siromašnih klinaca.

Onda bih se vraćao na drugi kraj plaže i prodavao ih bogatim klincima.

Ali meni je to bilo očigledno. Kupi jevtino, prodaj skupo.

S ove strane imaš potražnju, tu ima novca.

Ne pokušavaj da prodaš siromašnim klincima; nemaju para. Bogati imaju. Nabavi.

To je očigledno, zar ne.

To je kao recesija. Znači, imamo recesiju.

Postoji još 13 triliona dolara u opticaju u ekonomiji Sjedninjenih Država.

Uzmi malo od toga. To sam naučio kao mali.

Takođe sam naučio da ne otkrivaš svoje izvore,

jer su me posle oko četiri nedelje pretukli,

jer jedan od bogatih klinaca je shvatio odakle kupujem stripove

i nije mu se dopalo što plaća mnogo više.

Sa 10 godina sam bio primoran da raznosim novine biciklom.

To nisam želeo, ali imao sam 10 godina

i otac mi je rekao, "To će biti tvoj sledeći posao."

Ne samo da će mi on obezbediti jedan, nego sam morao da imam dva,

i onda je hteo da unajmim nekoga da nosi polovinu novina,

što i jesam, i shvatio sam da se od skupljanja napojnica najviše zaradi.

Skupljao bih bakšiš i dobijao platu.

Onda bih skupljao za sve novine.

On je mogao samo da ih nosi.

Jer sam onda shvatio da mogu da zaradim.

Do tada već nije bilo šanse da ću postati zaposleni.

(smeh)

Moj tata je držao auto i industrijski servis.

Imao je gomilu starih auto delova naokolo.

Oni su bili od mesinga i bakra.

Pitao sam ga šta radi s tim. Rekao je da ih samo baca.

Pitao sam, "Ali zar ti ne bi neko platio za to?" A on će, "Možda."

Zapamtite, sa 10 godina - znači pre 34 godine

video sam priliku u ovome.

Video sam da ima novca u smeću.

Sakupljao sam ga iz auto servisa u svojoj okolini, na biciklu.

Onda bi me tata subotom vozio

na otpad gde su mi plaćali.

Mislio sam da je to kul.

Začudo, posle 30 godina, imamo liniju 1-800-GOT-JUNK? (imate smeće?)

i zarađujemo na tome.

Kada sam imao 11 godina, u izviđačima smo pravili jastučiće za igle,

pravili smo ih za mame za Dan majki.

A jastučiće smo pravili od drvenih štipaljki za veš -

kada smo kačili odeću na kanap napolju.

Napravili biste stolice.

Ja sam imao te male jastuke koje bih sašio.

I mogli ste da ubodete čiode u njih.

Jer ljudi su nekada šili i bili su im potrebni jastučići za igle.

Ali shvatio sam da morate da imate opcije.

Tako sam gomilu njih sprejem obojio u braon.

I onda, kada sam išao od vrata do vrata, nije bilo "Da li želite da kupite jedan?"

Bilo je, "U kojoj boji želite?"

Imam 10 godina; nećete me odbiti,

posebno ako imate dve opcije; imate braon i običan.

Tako sam tu lekciju naučio kao mali.

Naučio sam da je manuelni rad bez veze.

Da, kao da je košenje trave brutalno.

Ali pošto sam morao da šišam travu svim komšijama preko leta i budem plaćen za to,

shvatio sam da je super

imati redovna primanja od jednog klijenta.

Ako obezbedim jednog klijenta,

i on mi svake nedelje plaća,

to je mnogo bolje nego da pokušavam

da prodam jedno jastuče jednoj osobi.

Jer ne možete im prodati više.

Volim što sam kao mali naučio model redovnog primanja.

Zapamtite, tako sam odgajan. Nije mi bilo dozvoljeno da se zaposlim.

Bio sam nosač, išao sam na golf terene i bio nosač ljudima.

Ali shvatio sam da ima još to jedno brdo na našem terenu,

ta trinaesta rupa koja je imala ogromno brdo.

Ljudi nikad nisu mogli da tamo odnesu torbe.

Ja bih sedeo tamo na stolici

i nosio bih ljudima koji nisu imali nosače.

Nosio bih njihove golf torbe do gore, a oni bi mi plaćali po dolar.

U međuvremenu, moji drugari su radili po pet sati

nosili torbu naokolo nekom liku i bili plaćeni po 10 dolara.

Ja sam mislio, "To je glupo, jer moraš da radiš pet sati.

To nema nikakvog smisla." Samo shvatiš kako da brže zaradiš više.

Svake nedelje, išao bih do radnje na ćošku i kupovao svakave sokove.

Onda bih ih dostavljao sedamdesetogodišnjim bakicama koje su igrale bridž.

A one bi poručivale za sledeću nedelju.

Onda bih doneo sok i naplatio duplo.

Imao sam to sigurno tržište. Nisu vam bili potrebni ugovori.

Samo je trebalo da imate ponudu i potražnju

i publiku koja vam je verovala.

Te žene ne bi otišle kod nekog drugog,

jer sam im se dopadao i to sam shvatio.

Išao sam i uzimao loptice sa golf terena.

A svi ostali su tražili u žbunju

i u kanalima.

Ja sam bio u fazonu, mani to. Sve su u

jezeru, a niko tamo ne ulazi.

Onda bih ja ušao u jezero i puzao okolo i skupljao ih nožnim prstima.

Samo ih podignete sa oba stopala.

Ne mogu to ovde da izvedem.

A kad ih pokupite samo ih ubacite u kupaće gaće,

kad završite imate ih par stotina.

Ali problem je što ljudi nisu želeli sve golf loptice.

Ja sam ih pakovao. Imam 12 godina.

Pakovao sam ih na tri načina.

Imao sam "Pinnacles" i "DDH" i još jednu, u to vreme kul vrstu.

Te su se prodavale za 2 dolara svaka.

Imao sam i neke dobre koje nisu izgledale odvratno. Te su bile 50 centi.

Onda bih prodavao po 50 tih skrnavih.

Njih su mogli da koriste za vežbanje.

Kada sam bio u školi, prodavao sam sunčane naočare,

svoj deci u srednjoj školi.

To je nešto zbog čega vas svi zamrze,

jer stalno pokušavate da izvučete kintu od svojih prijatelja.

Ali to je plaćalo račune.

Prodao sam gomile i gomile naočara.

I kada me je škola zatvorila -

zvali su me u kancelariju i rekli su da ne mogu više to da radim -

pa sam otišao na benzinske pumpe i

prodao gomile pumpama

a pumpe su ih prodavale svojim mušterijama.

To je bilo super, jer imao sam maloprodajne objekte.

Mislim da sam imao 14 godina.

Onda sam isplatio celu prvu godinu fakulteta na Karltonu

prodajući boce za vino od vrata do vrata.

Znate da u jednu bocu za vino može da stane oko

litra ruma i dve flaše kole? Pa šta, je l' tako?

Da, ali znate šta? Stavite to u svoje pantalone,

kada idete na fudbalsku utakmicu unesete cugu za džabe,

svi su ih kupili.

Ponuda, potražnja, velika prilika.

Ja sam ih i brendirao, pa sam ih prodavao po 5 puta većoj ceni.

Imale su logo našeg univerziteta.

Znate, učimo našu decu i kupujemo im igre,

ali zašto im ne bismo dali igre, ako su deca preduzimljiva,

takve koje neguju osobine potrebne za preduzetnike?

Zašto ih ne bismo učili da ne rasipaju novac?

Sećam se da sam morao da izađem na sred ulice u Banfu, Alberta,

jer sam bio bacio peni na ulicu.

Moj otac je rekao, "Idi i pokupi ga."

Rekao je, "Prokleto naporno radim za svoj novac. Neću da vidim da se razbacuješ."

Te lekcije se sećam do danas.

Džeparci uče decu pogrešnim stvarima.

Džeparci, po svojoj prirodi, uče decu

da razmišljaju o poslu.

A preduzetnik ne očekuje redovnu isplatu.

Džeparac navikava decu u ranom uzrastu

da očekuju redovnu isplatu.

To je po meni pogrešno, ako želite da podižete preduzetnike.

Ono što ja radim sa svojom decom sada - imam dvoje, 9 i 7 godina -

učim ih da šetaju u dvorištu oko kuće

i da traže stvari koje treba da se urade.

Dođite do mene i recite mi šta je to.

Ili ja odem do njih i kažem, "Evo šta treba da se uradi."

I znate šta onda radimo? Pregovaramo.

Oni odu da vide o čemu se radi.

Ali onda pregovaramo o tome kako će im se platiti.

I onda nemaju redovnu platu, ali imaju više prilike da pronađu stvari

i uče veštinu pregovaranja,

ali i veštinu pronalaženja prilika.

Tako nešto se neguje. Svako dete ima svoju kasicu prasicu.

Od svog novca koji zarade ili dobiju,

50% ide na njihov kućni račun,

50% ide na račun za igračke.

Sve što ide u račun za igračke mogu da potroše kako god žele.

Onih 50% što ide na kućni račun na svakih 6 meseci ide u banku.

Oni idu sa mnom. Svake godine sav novac iz banke ide kod njihovog brokera.

Oboje već imaju svog brokera na berzi.

Ali učim ih da istraju u navici da štede.

Izluđuje me kad tridesetogodišnjaci kažu,

"Možda ću sada početi da ulažem u svoj penzioni fond."

Sranje, propustio si 25 godina.

Možete svoju decu naučiti tim navikama

dok još uopšte ne osećaju bol.

Nemojte im čitati priče za laku noć svako veče.

Možda im čitajte četiri noći,

a tri noći nedeljno neka oni pričaju priče.

Zašto ne biste seli sa decom i dali im 4 predmeta,

crvenu majicu, plavu kravatu, kengura i laptop,

i neka oni ispričaju priču o te četiri stvari.

Moja deca to stalno rade.

To ih uči prodaji; uči ih kreativnosti;

uči ih da misle sami za sebe.

Samo uradite tako nešto i zabavite se.

Neka deca ustanu pred grupama i pričaju,

čak i ako je to samo pred njihovim prijateljima,

i nek izvode predstave i govore.

To su preduzetničke veštine koje želite da negujete.

Pokažite deci kako loše mušterije i loši radnici izgledaju.

Pokažite im namrgođene radnike.

Kada vidite džangrizave službenike, pokažite im.

Recite, "Usput, taj lik je loš radnik."

I recite, "Ovi su dobri."

(smeh)

Ako idete u restoran i dobijete lošu uslugu,

pokažite im kako loša usluga izgleda.

(smeh)

Imamo sve ove lekcije pred nama,

ali ne iskorišćavamo te prilike; učimo decu da uzmu tutora.

Zamislite da stvarno uzmete

svo dečije smeće iz kuće u ovom momentu

i sve igračke koje su prerasli pre dve godine,

i kažete im, "Zašto ne počnemo da prodajemo nešto od ovoga u oglasima?"

Oni mogu to stvarno da prodaju

i nauče kako da uoče prevarante kada stignu ponude preko emaila.

Mogu da koriste vaš nalog ili podnalog, kako god.

Ali naučite ih kako da nameste cenu, pogode cenu,

stave fotografije.

Naučite ih kako da rade takve stvari i da zarade novac.

Onda od novca koji zarade, 50% ide na kaćni račun,

50% na račun za igračke.

Moji klinci obožavaju ovo.

Neke od preduzetničkih veština koje treba da razvijate kod dece:

postignuće, istrajnost, vođstvo, introspekcija, međuzavisnost, vrednosti.

Sve ove osobine možete naći u svojoj deci i pomoći da se neguju.

Obratite pažnju na te stvari.

Postoje još dve osobine koje želim da potražite,

koje ne izvlačimo iz njih.

Nemojte im davati lekove za poremećaj nedostatka pažnje,

osim ako je stvarno, stvarno težak.

(aplauz)

Isto važi za maniju i stres i depresiju,

osim ako su toliko kliničke brutalne, čoveče.

Bipolarni poremećaj se naziva i direktorska bolest.

Stiv Džarveston i Džim Klark

i Džim Barksdejl je imaju,

a oni su napravili "Netscape".

Zamislite da su im dali "Ritalin".

Ne bismo imali te stvari, zar ne?

Al Gor bi onda izmislio Internet.

(smeh)

Ovo su veštine kojima bi trebalo da podučavamo u školama,

pored svega ostalog.

Ne kažem da ne date deci da budu advokati.

Ali kako bi bilo da se preduzetništvo

nalazi na istom nivou kao i sve ostalo.

Jer postoje ogromne mogućnosti u tome.

Želim da završim sa jednim brzim videom.

Napravila ga je jedna od kompanija kojoj sam mentor.

Ovi momci, "Grasshopper".

Radi se o deci. O preduzetništvu.

Nadam se da će vas ovo inspirisati da uzmete ovo što ste od mene čuli

i uradite s tim nešto da promenite svet.

[Dete ... "Mislili ste da možete sve da uradite ?"]

[Još uvek možete.]

[Jer mnogo toga što mislimo da je nemoguće]

[... lako je prevazići.]

[Jer, ako niste primetili, živimo na mestu gde]

[jedna osoba može promeniti stvari.]

[Želite dokaz?]

[Samo pogledajte ljude koji su izgradili našu zemlju;]

[Naši roditelji, babe i dede, tetke, ujaci...]

[Obi su bili doseljenici, novajlije spremni da ostave traga.]

[Možda su došli sa veoma malo.]

[Ili možda nisu posedovali ništa osim...]

[... jedne izuzetne ideje.]

[Ovi ljudi su bili mislioci, činitelji...]

[... inovatori...]

[... dok nisu smislili reč...]

[preduzetnik!]

[Oni menjaju naše mišljenje o tome šta je moguće.]

Imaju jasnu viziju kako život može biti bolji.

[za sve nas, čak i kad su vremena teška.]

[Trenutno, teško je videti...]

[kada nam je pogled zatrpan preprekama.]

[Ali nemiri stvaraju prilike]

[za uspeh, postignuće, i guraju nas...]

[da nađemo nove načine da radimo stvari.]

[Dakle, koje ćete šanse iskoristiti i zašto?]

[Ako ste preduzetnik]

[znate da rizik nije nagrada.]

[Ne. Nagrade su stalne inovacije...]

[menjanje života. Stvaranje poslova.]

[Podsticanje rasta.]

[I stvaranje boljeg sveta.]

[Preduzetnici su svuda.]

[Oni vode male poslove koji podržavaju našu ekonomiju,]

[kreiraju alate koji vam pomažu...]

[... da ostanete u vezi sa prijateljima, porodicom i kolegama u svetu.]

[I pronalaze nove načine za rešavanje najstarijih društvenih problema.]

[Poznajete li nekog preduzetnika?]

[To može biti svako...]

[Čak... i vi!]

[Ugrabite priliku da napravite posao koji ste uvek želeli.]

[Pomozite u izlečenju ekonomije.]

[Doprinesite.]

[Prenesite svoj posao na nove visine.]

[Ali najvažnije,]

[setite se kad ste bili dete...]

[kada vam je sve bilo na dohvat ruke,]

[i onda recite sebi tiho, ali odlučno:]

["Još uvek je."]

Hvala mnogo na pažnji.