Istorijski najsmrtnije boje - J.V. Maranto

Za videti celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/history-s-deadliest-colors-j-v-maranto

Kada je radijum prvi put otkriven, njegova sjajno zelena boja je inspirisala ljude da ga dodaju u kozmetičke proizvode i nakit. Tek mnogo kasnije smo shvatili da štetna svojstva radijuma prevazilaze njegove vizuelne dobrobiti.
Nažalost radijum nije jedini pigmenat koji je istorijski izgledao bezazlen ili koristan ali se ispostavilo da je smrtonosan. J.V. Maranto govori preciznije o istorijski najsmrtonosnijim bojama.

Lekcija: J.V. Maranto, animacija: Huan M. Urbina.

Godine 1898, Mari and Pjer Kiri
su otkrili radijum.

Tvrdeći da ima obnavljajuća svojstva,

radijum je dodavan u pastu za zube,

lekove,

vodu,

i hranu.

Sjajna, svetleća zelena

bila je korišćena i u kozmetičkim
proizvodima i za nakit.

Tek sredinom 19. veka

smo ustanovili da su štetna dejstva
radijuma kao radioaktivnog elementa

nadjačala njegove vizuelne blagodeti.

Nažalost, radijum nije
jedini pigment koji je istorijski

izgledao bezazlen ili koristan

ali se ispostavilo da je smrtonosan.

Taj loš izbor uključuje
i trio boja i pigmenata

koje smo dugo koristili da ukrasimo
sebe i stvari koje pravimo:

bela,

zelena,

i narandžasta.

Naša priča počinje sa belom.

Čak u dalekom IV veku pre nove ere,

Stari Grci su obrađivali olovo da naprave
danas poznate brilijantne bele pigmente.

Problem?

Ljudsko telo direktno apsorbuje olovo

i ono ide direktno u krvotok,

mekana tkiva,

i mineralizovana tkiva.

Jednom kada uđe u nervni sistem,

olovo utiče na normalnu
funkciju kalcijuma,

izazivajući štetu od posebnih
intelektualnih potreba

do visokog krvnog pritiska.

Ipak praksa korišćenja
toksičnih pigmenata

nastavila je kroz različite
vremenske periode i kulture.

Olovna bela je bila jedini praktičan izbor
za belu uljanu ili tempera boju

sve do 19. veka.

Da bi napravili svoje boje, umetnici bi
samleli kocku olova u prah,

izlažući se visoko toksičnim
česticama prašine.

Slobodna upotreba pigmenta je rezultirala
u takozvanoj slikarskoj kolici,

ili što bi sada zvali trovanjem olovom.

Umetnici koji su radili sa olovom
žalili su se na slabost,

melanholiju,

kašljanje,

uvećane zenice,

pa čak i slepilo.

Ali gustoća, jačina,
i topao ton olovne bele

bili su neodoljivi umetnicima
kao Vermeeru i kasnije, impresionistima.

Njen sjaj nije mogao biti nadmašen

i pigment je široko korišćen
sve dok nije bio zabranjen 1970-ih.

Loše koliko i zvuči,

opasni uticaji bele blede
u poređenju sa drugim,

još šire rasprostranjenim
pigmentom, zelenom.

Dve sintetičke zelene,
Šeleova zelena i Pariško zelena

su se prvi put pojavile u 18. veku.

Bile su mnogo življe i impresivnije

nego relativno dosadne zelene
napravljene od prirodnih pigmenata,

tako da su brzo poslale
popularni izbori za boju

kao i farbu za tkaninu,

tapete,

sapune,

ukrase za torte,

igračke,

slatkiše,

i odeću.

Ovi zeleni pigmenti
su napravljeni od jedinjenja

ugljenik hidro arsenik.

Kod ljudi izloženost arseniku

može oštetiti način na koji ćelije
komuniciraju i funkcionišu.

I visok nivo arsenika je bio
direktno povezan

sa rakom i bolestima srca.

Kao rezultat, radnici u fabrikama
u 18. veku su često bili otrovani,

a žene u zelenim haljinama
bi se kako kažu onesvestile

od izloženosti arseniku na njihovoj koži.

Govorilo se da stenice nisu živele
u zelenim sobama,

i čak se špekulisalo da je Napoleon umro
od sporog trovanja arsenikom

od spavanja u svojoj sobi
sa zelenim tapetama.

Intenzivna toksičnost
ovih zelenih ostaje tajna

dok recept sa arsenikom
nije objavljen 1822.

A vek kasnije, ponovo se upotrebljava
kao insekticid.

Sintetička zelena je verovatno bila
najopasnija boja u širokoj upotrebi,

ali bar nije imala radijumovo
svojstvo radioaktivnosti.

Ali druga boja jeste - narandžasta.

Pre Prvog svetskog rata, bilo je
uobičajeno za proizvođače keramičkog suđa

da koriste uranijum oksid
u obojenim glazurama.

Jedinjenje je proizvodilo
divne crvene i narandžaste,

koje su bile prijemčivi atributi,
da nije bilo radijacije koju su emitovali.

Naravno radijacija je bila nešto čega
nismo bili svesni do kasnih 1800-ih,

a tek veza sa rizikom od raka
koji smo otkrili mnogo kasnije.

Tokom Drugog svetskog rata,

vlada SAD-a je konfiskovala sav uranijum
za pravljenje bombe.

Ipak, komisija za atomsku energiju
je ublažila te restrikcije 1959.

i smanjila količinu uranijuma vraćenog
na podove fabrika keramike i stakla.

Narandžasto suđe pravljeno
tokom sledeće decenije

još uvek može imati rizične elemente
na svojoj površini do dana današnjeg.

Naj poznatije, staro "Fijesta" posuđe
ima pozitivna očitavanja na radioaktivnost

Dok su nivoi dovoljno niski da zvanično
ne predstavljaju rizik po zdravlje

ako su na polici,

američka EPA upozorava
da ne treba jesti hranu iz njih.

Iako mi još uvek možemo naleteti
na probleme sa sintetičkim bojama za hranu

naše naučno razumevanje nam je pomoglo
da iskorenimo boje opasne po život.