Moja priča, od ćerke lokalnog vođe bande do uspešne nastavnice

Perl Aredondo je odrasla u istočnom Los Anđelesu, kao ćerka visoko-rangiranog člana bande koji je stalno bio hapšen. Mnogi nastavnici su je otpisali jer je imala problem sa autoritetom. Sada, kao nastavnica, ona je osnovala drugačiju školu, i deli sa učenicima svoju priču kako bi znali da je u redu da ponekad domaći nije nešto što im je prvo na pameti.

Odrasla sam u istočnom Los Anđelesu,

ni ne shvatajući da sam siromašna.

Moj otac je bio visoko rangirani član
bande koja je vladala ulicama.

Svi su znali ko sam ja,

mislila sam da je to velika stvar.
Ja sam bila zaštićena.

Iako je moj otac proveo
veći deo mog života

po raznim zatvorima,

ja sam imala predivnu majku,
koja je bila žestoko nezavisna.

Ona je radila
u lokalnoj srednjoj školi,

kao sekretarica
u direktorovoj kancelariji.

Bila je u prilici da vidi
svu decu koja su bila izbačena sa časa

iz bilo kog razloga,
i koja su čekala disciplinsku kaznu.

Čoveče, njena kancelarija
je uvek bila prepuna.

Klinci kao ja, mi se suočavamo
sa raznim stvarima

van škole,

i ponekad, mi jednostavno
nismo spremni da se koncentrišemo.

To ne znači da ne možemo.

Samo nam treba više vremena.

Sećam se jednog dana
kada sam pronašla oca

zgrčenog, sa penom na ustima,

predoziranog na pločicama u kupatilu.

Milsite da je moj domaći bio

na listi prioriteta te večeri?

Ne baš.

Meni je zaista
bila potrebna podrška,

grupa ljudi koji bi mi pomogli,

da ne postanem

žrtva mojih sopstvenih okolnosti.

Oni bi me gurali

dalje od onoga što sam
čak i ja mislila da mogu.

Meni su bili potrebni učitelji,
u učionici svakog dana,

koji bi govorili:
"Ti možeš više od ovog".

Nažalost, škola od petog
do osmog razreda

nije to nudila.

Bilo je dosta bandi u školi,
i nastavnici su se stalno menjali.

Moja majka je onda rekla:
"Ići ćeš autobusom u školu,

svaki dan, sat i po od naše kuće."

Naredne dve godine,
ja sam tako putovala svaki dan.

Išla sam autobusom
u skupi deo grada.

Završila sam u školi

koja je bila mešovita,

bilo je ljudi
koji su bili povezani sa bandama,

i nas koji smo

želeli da pohađamo srednju školu.

Bilo je nezaobilazno da se uvališ
u probleme tu i tamo.

Morala sam da preživim.

Morate nekad da uradite
neke stvari.

Bilo je dosta nastavnika,
koji su mislili:

"Ona nikad neće uspeti.

Ima problem sa autoritetom.

Neće postići ništa."

Neki nastavnici su me potpuno otpisali
kao izgubljeni slučaj.

A onda su bili jako iznenađeni

kada sam završila srednju školu.

Bila sam primljena
na univerzitet u Peperdajnu,

i vratila sam se u istu školu
koju sam pohađala

da budem pomoćnik nastavnika
za specijalno obrazovanje.

Onda sam im rekla:
"Ja želim da budem nastavnik".

A oni su rekli:
"Šta? Zašto?

Zašto bi želela to da radiš?"

Tako sam počela
moju učiteljsku karijeru,

u istoj školi koju sam pohađala
od petog do osmog razreda.

Zaista sam želela
da spasim više dece

koja su bila kao ja.

Svake godine, podelim ispovest
o mom poreklu sa učenicima,

jer oni treba da znaju
da svako ima neku priču,

da svako ima neku
svoju borbu u životu,

i da je svakome potrebna
pomoć na tom putu.

Ja ću biti njihova pomoć na tom putu.

Kao nastavnik početnik,
stvorila sam priliku.

Jednom je klinac došao u moj razred,

koji je prethodne noći bio izboden.

Rekla sam mu:
"Moraš da ideš u bolnicu,

do školske sestre, bilo gde."

On je odgovorio:
"Ne gospođice, ja ne idem.

Ja moram da budem na času
jer treba da diplomiram."

Znao je da mu neću dozvoliti
da bude žrtva

sopstvenih okolnosti,

nego ćemo nastaviti
da se krećemo napred.

Ova ideja da stvorimo utočište
za našu decu,

i da ih upoznamo i razumemo
kroz šta sve prolaze,

da upoznamo njihove porodice -
ja sam želela to,

ali nisam mogla u školi
sa 1600 dece,

gde se nastavnici menjaju svake godine.

Kako da se ostvari blizak odnos?

Osnovali smo novu školu.

Osnovali smo

San Fernando institut
za primenjene medije.

Postarali smo se
da budemo povezani

sa našim školskim distriktom,
zbog finansiranja i podrške.

Ali sa novom školom,
obezbedili smo slobodu:

slobodu pri zapošljavanju nastavnika,

za koje smo znali
da će biti efikasni,

slobodu da kontrolišemo
nastavni plan

kako ne bismo radili lekciju
direktno iz knjige, ne,

i slobodu da kontrolišemo budžet,

da trošimo pare tamo gde treba,

a ne kako okrug ili država
kaže da treba.

Mi smo želeli te slobode.

Ali sada, da pomerim čitavu paradigmu,,

to nije bio lak put,
niti je potpuno završen.

Ali morali smo to da uradimo.

Naša zajednica zaslužuje
novi pristup stvarima.

Kao prvoj pilot školi
od petog do osmog razreda

u celom losanđeleskom
ujedinjenom školskom distriktu,

bilo je dosta opozicije.

I to zbog straha -

šta ako ne urade stvari kako treba?

Da, šta ako zabrljamo?

Ali šta ako odradimo sve kako treba?

To smo i uradili.

Iako su nastavnici bili protiv toga

jer zapošljavamo samo sa
ugovorima na po godinu dana -

ako ne možeš da predaješ
ili ne želiš da predaješ

ne možeš da budeš u mojoj školi
sa mojim učenicima.

(Aplauz)

U trećoj smo godini,
kako smo to postigli?

Mi pravimo školu u koju
je vredno dolaziti svaki dan,

školu gde se naša deca
osećaju da su nam bitna.

Mi kreiramo nastavni plan,
koji je rigorozan i relevantan.

Oni koriste svu tehnologiju
na koju su navikli.

Laptopovi, kompjuteri, tableti -
oni sve to imaju.

Softver za animaciju, za pravljenje filmova,
sve to imaju.

Mi povezujemo nastavni plan
sa onim što oni rade.

Na primer, oni su napisali
saopštenje za javnost

za "Društvo za borbu protiv raka".

Ta saopštenja su puštana
u lokalnim trolejbusima.

Učite ih načinima ubeđivanja,

ne može praktičnije od toga.

Naši rezultati državnih testova
su se poboljšali

za više od 80 poena
od kad imamo našu školu.

Ali je potrebno da svi učesnici
rade zajedno -

nastavnici i direktori
sa jednogodišnjim ugovorima,

koji rade prekovremeno

bez dodatne kompenzacije.

A potreban vam je i član školskog odbora

ko će da se zalaže za vas i kaže:

"Znate, distrikt pokušava
da nametne ovo,

ali vi imate slobodu
da to uradite drugačije".

Potrebni su vam angažovani roditelji,

koji ne samo
da se pojavljuju u školi

nego su i deo uprave,

donose odluke za svoju decu,
našu decu.

Zašto bi naši učenici

putovali tako daleko od kuće?

Oni zaslužuju kvalitetno obrazovanje
u svom naselju,

školu na koju mogu
da budu ponosni

i školu na koju lokalna zajednica
može biti ponosna.

Njima su potrebni nastavnici
da se bore za njih svaki dan,

i da ih osposobe da krenu
dalje od svojih okolnosti.

Došlo je vreme
da klinci kao ja,

prestanu da budu izuzeci
i postanu pravilo.

Hvala vam.

(Aplauz)