Kako ljudi opravdavaju prevaru - Keli Ričmond Poup (Kelly Richmond Pope)

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/how-people-rationalize-fraud-kelly-richmond-pope

Ako biste ljude pitali da li misle da je pogrešno krasti, većina bi rekla da jeste. Ipak, 2013. su organizacije širom sveta izgubile oko 3,7 biliona dolara na prevarama. Keli Ričmond Poup objašnjava kako trougao prevare (kojeg je razvio kriminolog Donald Kresi) može da nam pomogne da razumemo kako naizgled dobri ljudi mogu da donesu nemoralne odluke u svojim životima.

Lekcija: Keli Ričmond Poup; animacija: TED-Ed.

Ukoliko ljude pitate
da li je pogrešno krasti,

većina bi odgovorila da jeste.

Ipak, u 2013. organizacije širom sveta
izgubile su

ukupno oko 3,7 biliona dolara
zbog prevare

što uključuje zločine poput pronevere,

piramidalnih prevara

i lažnih prijava za osiguranje.

Ovo nije bilo delo
samo nekoliko mućaka.

Istina je da je mnogo ljudi podložno,

ne samo iskušenju da počine prevaru

već i da uvere sami sebe
da nisu uradili ništa pogrešno.

Zašto se onda dešava prevara?

Iako se motivacija pojedinaca
razlikuje od slučaja do slučaja,

trougao prevare,

model koji je razvio
kriminolog Donald Kresi,

pokazuje tri uslova koja prevaru
čine verovatnom:

pritisak, prilika i racionalizacija.

Pritisak je često na prvom mestu
ono što motiviše nekoga na prevaru.

To može biti lični dug,

zavisnost

ili kvota zarade,

iznenadan gubitak posla

ili bolest u porodici.

Što se prilike tiče, dosta ljudi
iz javnih i privatnih sektora

imaju pristup alatima koji im omogućavaju
da počine i prikriju prevaru:

firmine kreditne kartice,

unutrašnji podaci kompanije

ili kontrola nad budžetom.

Kombinacija pritiska

i svakodnevne izloženosti
takvim prilikama

može stvoriti jako iskušenje.

Ali čak i sa ova dva elementa,

kod većine prevara
potrebna je racionalizacija.

Mnogi prevaranti prvi put čine zločin,

pa da bi počinili nešto
što bi većina smatrala pogrešnim,

moraju sami sebi da to opravdaju.

Neki misle da imaju pravo na novac
jer su plaćeni premalo, a rade previše

dok drugi veruju da njihova prevara
nema žrtve

i možda čak planiraju da vrate novac
kada se njihova kriza reši.

Neki najčešći tipovi prevare

se počiniocima uopšte ne čine prevarom.

Na primer, prevare radnika na satnicama
ili izveštajima o troškovima,

poreski obveznici
koji ne prijavljuju zaradu u gotovini

ili delatnici koji previše naplaćuju
kompanijama za osiguranje.

Iako se možda čine malim

i ponekad se radi o sumi
od samo nekoliko stotina dolara,

sve ove prevare doprinose ukupnoj slici.

A tu je i prevara velikih razmera.

2003. italijanski gigant u oblasti
mlečnih proizvoda Parmalat, bankrotirao je

nakon što je otkriveno da su lažirali
bankovni račun od 4 milijarde dolara

i falsifikovali finansijske izveštaje

kako bi sakrili činjenicu da su njihove
kompanije ćerke gubile novac.

Pošto je kompaniju kontrolisala porodica,

akcionarsko vođenje i regulatorno
nadgledanje bili su komplikovani

i kompanija se verovatno nadala
da će se gubici nadoknaditi

pre nego što bilo ko sazna.

Nije to samo korporativna pohlepa.

Vlade i neprofitne organizacije
takođe su podložne prevari.

Dok je bila glavni gradski kontrolor
u Diksonu u Ilinoju,

Rita Krandvel proneverila je
preko 53 miliona dolara.

Rita je bila jedna od vodećih uzgajivača
američkih kvoter konja u zemlji

i pobednica 52 svetska šampionata.

Ali troškovi održavanja krda iznosili su
i do 200 000 dolara mesečno.

Pošto joj je pozicija davala
potpunu kontrolu nad finansijama grada,

lako je mogla da preusmeri novac

na račun koji je koristila
za privatne troškove

i šema je bila neprimećena 20 godina.

Veruje se da je Krandvelova mislila
da ima pravo na luksuzni stil života

na osnovu svoje pozicije

i ozloglašenosti koju su njene pobede
donele gradu.

Primamljivo je misliti o prevari
kao o zločinu bez žrtve zato što

korporacije i građanske institucije
nisu ljudi.

Ali prevara šteti stvarnim ljudima
u bukvalno svim slučajevima:

radnici Parmalata
izgubili su svoje poslove,

građani Diksona svojim porezom
plaćali su uzgoj konja,

mušterije kompanija koje povećavaju
svoje cene plaćaju više.

Efekti su ponekad očigledni i razorni,

kao kada je Berni Mejdof doveo do toga
da hiljade ljudi izgubi svoje ušteđevine.

Ali ponekad su suptilni
i ne tako jednostavni za razmrsiti.

Ipak, neko negde mora da plati račun.