Задивљујуће слике угроженог Еверглејдса

Вековима су људи гледали на мочваре и тресетишта као на препреке које треба избегавати. Међутим, за фотографа Мека Стоуна, који је документовао приче о дивљим животињама у Еверглејдсу на Флориди, мочвара није сметња - она је национално благо. Кроз своје задивљујуће фотографије, Стоун баца ново светло на запуштену, древну и значајну дивљину. Његова порука је - изађите и искусите и сами. „Једноставно учините то - загазите у воду“, каже. „Мочвара ће вас променити, обећавам вам.“

Имао сам огромну привилегију

да путујем на нека невероватна места,

сликајући далеке пределе и културе

широм света.

Волим свој посао.

Међутим, људи мисле да је ово низ појава,

излазака Сунца и дуга,

док у је стварности сличније овоме.

(Смех)

Ово је моја канцеларија.

Не можемо да приуштимо
најотменија места да проведемо ноћ,

па обично доста спавамо под ведрим небом.

Докле год смо суви,

то је премија.

Не можемо да приуштимо ни скупе ресторане.

Зато обично једемо
што год да је на локалном менију.

Ако сте у екваторијалној тундри, параму,

јешћете великог глодара који се зове куји.

(Смех)

Ипак, оно што наше доживљаје
чини можда нешто другачијима

и јединственијима у односу
на искуства просечне особе

јесте да постоји ова досадна ствар
која нас увек мучи несвесно,

па чак и у најмрачнијим тренуцима,
у периодима тешког очаја, мислимо:

„Хеј, можда бих могао
да нешто усликам тамо.

Можда се може испричати нека прича.“

А зашто је приповедање важно?

Па, помаже нам да се повежемо
са нашим културним и природним наслеђем,

а на југоистоку

постоји алармантна неповезаност
између јавних и природних подручја

која су нам првобитно дозволила
да будемо овде.

Ми смо визуелна бића,

па користимо оно што видимо
да научимо то што знамо.

Е, сад, већина нас неће драговољно прећи

толики пут до мочваре.

Како да онда очекујемо
да се исти ти људи залажу

за њихову заштиту?

Не можемо.

Тако је мој посао коришћење фотографије
као средства комуникације,

пружање помоћи при премошћавању празнине
између науке и естетике,

да покренем разговор међу људима,

да људи размишљају о томе

и да на крају, надам се,

почну да брину о томе.

Почео сам да радим ово пре 15 година
баш овде, у Гејнсвилу,

баш овде, у свом окружењу,

и заљубио сам се у авантуру и откривање,

у истраживање свих тих различитих места

која су на само неколико минута
од мог кућног прага.

Постоји много прелепих места
која се могу наћи.

Иако је прошло много година,

и даље посматрам свет очима детета

и покушавам да уградим осећај чуда

и осећај радозналости у своју фотографију

што чешће.

Имамо среће јер смо овде, на Југу,

и даље благословљени
релативно празним платном

по коме можемо исцртавати
најмаштовитије авантуре

и невероватна искуства,

само је питање колико далеко
нас машта може одвести.

Видите, много људи погледа ово и каже:

„О да, вау, то је лепо дрво“,

али ја не видим само дрво;

погледам ово и видим прилику.

Видим цео викенд

јер су, док сам био дете, ово биле слике

које су ме дизале са кревета
и чикале ме да истражујем,

да пронађем шуме,

да зароним и видим шта имамо.

Људи, фотографисао сам широм света

и тврдим да је оно што имамо овде на Југу,

оно што имамо у Сунчаној држави

превазилази све што сам видео.

Ипак, наша туристичка индустрија се бави
промовисањем свих погрешних ствари.

Пре него што многа деца напуне 12 година,
већ су била у Дизниленду

више пута него што су били у кануу

или камповала испод звезданог неба.

Немам ништа против Дизнија или Микија;
и ја сам ишао тамо.

Међутим, они пропуштају основне везе

које стварају прави осећај
поноса и поседовања

везан за место које називају домом.

Ово се даље усложњава
проблемом да се крајолици

који одређују наше природно наслеђе

и снабдевају издане наше пијаће воде

сматрају страшнима,
опаснима и језивима.

Када су наши преци дошли овде,
упозорили су:

„Држите се даље од ових подручја;
насељена су духовима.

Пуна су злих духова и утвара.“

Не знам одакле им та идеја.

Ипак, то је заправо довело
до стварне одвојености,

веома негативног менталитета

који је чинио да јавност
остане незаинтересована, нема,

а коначно је довео
и нашу животну средину у опасност.

Ми смо држава која је окружена водом
и коју одређује вода,

а ипак, вековима

мочваре и тресетишта се сматрају

препрекама које треба превазићи.

Тако смо их третирали
као екосистеме другог реда

јер имају малу монетарну вредност

и, наравно, познате су по томе
што окупљају алигаторе и змије -

што, признајем,
нису најумиљатији амбасадори.

(Смех)

Тако се онда претпоставља
да је једина добра мочвара -

исушена мочвара.

Заправо, исушивање мочвара

да би се отворио пут
пољопривреди и развоју

сматрано је суштином очувања
не тако давно.

Међутим, сада кочимо

јер што више учимо
о овим крајолицима натопљеним водом,

више тајни почињемо да откривамо

о односима између врста

и о повезаности станишта,
сливовима и путевима миграција.

Узмите, на пример, ову птицу -

ово је протонотарија, птица певачица.

Волим ову птицу јер је мочварна птица;

од главе до пете је мочварна птица.

Оне се настањују, паре и размножавају
у овим обраслим мочварама,

у овим поплављеним шумама.

Тако, након пролећа,
када одгаје своје младунце,

прелазе на хиљаде километара
преко Мексичког залива

до Централне и Јужне Америке.

Затим, после зиме

дође пролеће и оне се врате.

Пређу хиљаде километара
над Мексичким заливом

и где дођу? Где слете?

Баш овде, на исто дрво.

То је лудо.

Ово је птица величине тениске лоптице -

мислим, сумануто је!

Користио сам навигацију
да бих данас стигао овде,

а ово је мој родни град.

(Смех)

Лудо је.

Шта се онда деси када ова птица
прелети преко Мексичког залива

у Централну Америку да презими,

а затим када дође пролеће долети натраг

и наиђе на ово -

на новоизникли терен за голф?

Ово је пречест расплет приче

у овој држави,

а ово је природни процес
који се дешавао хиљадама година,

а који тек сада почињемо да разумемо.

Можете онда да замислите све остало
што треба да научимо о овим крајевима

ако их пре тога сачувамо.

Упркос богатом животу
ког има у изобиљу у овим мочварама,

и даље их називамо погрдним именима.

Многи људи се не осећају пријатно
када помисле на гацање

по тамним водама Флориде.

Могу то да разумем.

Ипак, оно што сам обожавао
код одрастања у Сунчаној држави

да важи за толико много нас

да живимо са латентним,
али опипљивим страхом

да ће, када умочимо прст у воду,

тамо постојати нешто древније

и много боље прилагођено од нас.

Сазнање да нисте на врху
је добродошла непријатност, мислим.

Колико често у овој савременој,
урбаној и дигиталној ери

заправо имате прилику
да се осећате рањивима

или схватите да свет
није направљен само за нас?

У току протекле деценије

почео сам да трагам за подручјима
на којима бетон попушта пред шумама

и борови претварају у чемпресе,

а посматрао сам све ове комарце и рептиле,

све ове нелагодности,

као потврду да ћу наћи праву дивљину

и пригрлио сам их у потпуности.

Као фотограф који се води очувањем,
опседнут црним водама,

морао сам завршити на крају

у најпознатијој међу мочварама -

у Еверглејдсу.

Током одрастања
на северу централне Флориде,

увек су постојала магична имена за њу -

места као што су Локсахачи и Факахачи,

Вадичеп, Велики чемпрес.

Започео сам нешто што се претворило
у петогодишњи пројекат

да бих, надао сам се, поново представио
Еверглејдс у новом светлу,

инспиративнијем светлу.

Ипак, знао сам да ће ово бити
захтеван задатак јер имамо подручје

које је отприлике трећина Флориде;
огромно је.

Када кажем Еверглејдс,

већина људи каже: „Аха, национални парк.“

Међутим, Еверглејдс није само парк;
то је целокупна вододелница

почевши од кисимијског низа
језера на северу,

а затим са падањем летњих киша,

ови пљускови ће отећи у језеро Окичоби,

а језеро Окичоби ће се напунити
и преплавити своје обале

и прелити се према југу, полако,
у складу са топографијом,

стићи ће до травнатог језера,
према прерији Соугрес,

пре него што наиђе на мноштво чемпреса,

пре него што оде још даље на југ
у мангровске мочваре,

а затим, коначно - коначно -
стиже до флоридског залива,

смарагда Еверглејдса,

великог ушћа,

ушћа од 2200 квадратних километара.

Свакако, национални парк
је јужни крај овог система,

али све што га чини јединственим
су ови приливи који доспевају до њега,

слатка вода која креће од тачке
на северу удаљене 160 километара.

Ни на један начин
политичке или невидљиве границе

не штите парк од загађених вода
или недовољног прилива воде.

Нажалост, то је управо
оно што смо урадили.

Током претходних 60 година,

исушивали смо, постављали бране
и прокопавали Еверглејдс

до тачке када само једна трећина воде
која је некада стизала до залива

и данас стиже.

Значи, нажалост,
ово није прича о сунцу и дугама.

У добру и злу,

прича о Еверглејдсу суштински је повезана

са успонима и падовима односа човечанства

према природном свету.

Међутим, показаћу вам ове предивне слике

јер ћете тако боље разумети.

Док уживам вашу пажњу,
могу да вам испричам једну причу.

То је као да узмемо ово

и мењамо га за ово

у све већој мери,

а оно што је изгубљено
за толико много људи

је сама размера о којој причамо,

јер Еверглејдс није само одговоран
за пијаћу воду

за 7 милиона становника Флориде;

данас обезбеђује и пољопривредна поља

парадајзом и поморанџама током целе године

за преко 300 милиона Американаца.

Исти тај сезонски ритам воде током лета

гради реке траве већ 6000 година.

Иронично, данас је одговоран
за преко пола милиона ари

бескрајне реке шећерне трске.

Ово су поља која су одговорна

за бацање изузетно високих стопа
вештачког ђубрива у слив,

што заувек мења систем.

Како бисте схватили не само
како систем функционише,

већ да бисте се и лично повезали са тим,

одлучио сам да поделим приповедање
у неколико прича

и желео сам да започнем
код језера Окичоби,

живим срцем система Еверглејда.

Да бих то учинио, одабрао сам амбасадора,

легендарну врсту.

Ово је еверглејдски јастреб.

То је сјајна птица

и некада их је било на хиљаде,

хиљаде у северном Еверглејдсу.

Затим је њихов број пао
на око 400 парова данас.

Због чега је то тако?

Па, то је због тога што једу
једну врсту хране, јабучног пужа,

који је водени пуж
величине пинг-понг лоптице.

Тако, када смо подигли брану
на Еверглејдсу,

када смо подигли насип на језеру Окичоби
и када смо исушивали тресетишта,

изгубили смо станиште за пужа.

Тако се број јастребова смањио.

Желео сам фотографију
која ће не само пренети однос

између тресетишта, пужа и птице,

већ и фотографију
која ће пренети поруку о томе

колико је невероватна ова веза

и колико је бескрајно важно
да зависе једно од другог -

ово здраво тресетиште и ова птица.

Да бих то урадио, размишљао сам о овоме.

Почео сам да правим планове
да бих усликао ово

и послао их биологу који се бавио
дивљим животињама у Окичобију -

ово је угрожена врста,
па је потребна посебна дозвола за рад.

Изградио сам платформу испод воде

на којој ће бити пужеви
тачно испод површине.

Провео сам месеце у планирању
ове луде идеје.

Однео сам ову платформу до језера Окичоби

и провео преко недељу дана у води,
зароњен до струка,

у деветочасовним сменама
од свитања до сумрака

да бих добио једну слику
за коју сам мислио

да може ово да пренесе.

Ево дана када је ово коначно и успело:

[Видео: (Мек Стоун прича)
После постављања платформе,

скрећем поглед и видим
јастреба како надлеће над рогозом

и видим да помно гледа и претражује.

Стиже тачно изнад клопке

и видим да ју је видео.

У поравнању је са њом и иде право у њу.

У том тренутку,
сви ти месеци планирања, чекања,

опекотине од сунца, уједи комараца -

одједном су се исплатили.

(Мек Стоун у филму)
Човече, не могу да верујем!]

Верујте да сам био веома узбуђен
када се то десило.

Идеја је била

да неко ко никада није видео ову птицу

и нема разлога да га она интересује,

да ова слика, ови нови погледи

помогну да се баци ново светло
на само једну врсту

која чини ову вододелницу
толико невероватном, вредном, важном.

Знам да не могу само да банем у Гејнсвил

и причам вам о животињама у Еверглејдсу

без помињања алигатора.

Волим алигаторе; одрастао сам са њима.

Моји родитељи су одувек говорили
да имам нездрав однос са алигаторима.

Ипак, оно што волим код њих

је да су слатководни еквивалент ајкула -

боје их се, мрзе их

и трагично их не разумеју -

јер су јединствена врста,
а не само врховни предатори.

У Еверглејдсу,

они су градитељи самог Еверглејдса,

јер када ниво воде опадне током зиме,

током сушне сезоне,

они започињу ископавање рупа
које се називају алигаторске рупе,

а чине то због тога да, кад вода опадне,

могу да задрже влажност
и буду у потрази за храном.

Е, сад, ово не погађа само њих;

и друге животиње зависе од овог односа,

па и оне постају значајне врсте.

Дакле, како учинити
да врхунски грабљивац, древни рептил,

у исто време делује
као да доминира системом,

али у исто време делује рањиво?

Па, загазите у јазбину
са око 120 алигатора,

а затим се надате
да сте донели праву одлуку.

(Смех)

И даље имам све прсте. У реду је.

Ипак, разумем, знам
да не могу да вас окупим,

не могу да окупим трупе људи са циљем
„Спасите Еверглејдс због алигатора!“

То се неће десити јер их има свуда,

видимо их сада,

они су једна од најуспешнијих прича
о очувању у Америци.

Постоји једна врста у Еверглејдсу
коју, без обзира ко сте,

не можете да не волите,
а то је ружичаста чапља.

Ове птице су сјајне, али су прошле
кроз заиста тешка времена у Еверглејдсу

јер су започеле са хиљадама парова
у заливу Флориде,

а на преласку у 20. век

спустиле су се на два - два пара.

Зашто?

Зато што су жене мислиле
да изгледају боље на њиховим шеширима

него док лете.

Затим смо забранили трговину перјаницама

и њихов број је почео да се повећава.

Како се њихов број повећавао,

научници су почели да обраћају пажњу;
почели су да проучавају ову врсту.

Открили су да је понашање
ове птице нераскидиво везано

за циклус годишњег пада
нивоа воде у Еверглејдсу,

онога што дефинише вододелницу Еверглејдс.

Открили су да ове птице

започињу угњежђавање током зиме,
док се вода повлачи,

јер се хране тактилно,
па морају да дотакну шта год да једу.

Тако чекају на обимне залихе риба

да би могле да се хране
и прехране своје младунце.

Тако су ове птице постале
легендарни примерак Еверглејдса -

врста која указује
на целокупно здравље система.

Баш када је њихов број почео
да се повећава средином 20. века -

достижући и 900, 1000, 1100, 1200 -

баш када је ово почело да се дешава,
почели смо да исушујемо јужни Еверглејдс

и зауставили две трећине воде
која се кретала према југу,

а то је имало драстичне последице.

Баш када су ови бројеви
почели да достижу врхунац,

нажалост, данас, права прича о чапљама,

права слика о томе како то изгледа
је више нешто налик овоме.

Данас има испод 70 парова у заливу Флориде

јер смо у тој мери пореметили тај систем.

Све ове различите организације
вичу, вриште:

„Еверглејдс је осетљив! Осетљив је!“

Није.

Отпоран је.

Упркос свему што смо предузели,
упркос томе шта смо урадили - исушили,

постављали бране и прекопавали га,

његови делови су и даље овде
и чекају да се поново саставе.

То је оно што волим
у вези са јужном Флоридом -

да на једном месту
имате незаустављиву људску силу

која се сусреће са непоколебљивим стварима
тропске природе.

То је та нова граница на којој морамо
да поново процењујемо.

Колико дивљина вреди?

Колико вреди биолошка разноликост
или наша пијаћа вода?

На срећу, после деценија расправе,

коначно почињемо да радимо
нешто везано за ова питања.

Полако почињемо са пројектима

да доведемо више слатке воде
натраг у залив.

Ипак, од нас као грађана,
становника, заштитника зависи

да подсећамо изабране званичнике
на њихова обећања.

Шта можете да урадите да бисте помогли?

Лако је.

Само изађите ван, идите тамо.

Изведите своје пријатеље, децу,

породице ван.

Унајмите водича риболовца.

Покажите држави да заштита дивљине

нема само еколошког смисла,
већ и економског.

Веома је забавно. Само урадите то -
умочите своја стопала у воду.

Мочвара ће вас променити, верујте ми.

Толико година смо великодушни

према крајевима широм земље,

обавијајући их америчким поносом,

места за која сматрамо да нас одређују-

Велики кањон Колорада,
Јосемити, Јелоустоун.

Користимо ове паркове и природна подручја

као светионике и као културолошке компасе.

Нажалост, Еверглејдс
се често изоставља из ове приче.

Ипак, верујем да једнако легендарно
и симболично приказује

ко смо као земља

као и свака од ових дивљина;

само је различита врста дивљине.

Ипак, охрабрен сам

јер можда ипак коначно
почињемо да схватамо

пошто је оно што се некада
сматрало мочварним јаловиштем

данас место светске баштине.

То је тресетиште од светског значаја.

Превалили смо велики пут
током протеклих 60 година.

Као светски највећи пројекат
очувања тресетишта,

светска пажња је уперена
на Сунчану државу,

јер ако можемо да опоравимо овај систем,

то ће постати пример очувања тресетишта

на који ће се други угледати широм света.

На нама је да одлучимо на какво завештање
ћемо ставити своју заставу.

Кажу да је Еверглејдс наш највећи тест.

Ако га прођемо,
моћи ћемо да очувамо планету.

Волим ту изјаву јер је изазов, подстицај.

Да ли можемо то да урадимо?
Да ли ћемо то урадити?

Морамо, у обавези смо.

Еверглејдс, међутим, није само тест.

Такође је и дар

и, коначно, наша одговорност.

Хвала вам.

(Аплауз)