Naše zajedničko stanje – svest

Filozof Džon Serl pokreće pitanje proučavanja ljudske svesti – i sistematski obara neke uobičajene prigovore zbog kojih se svest ne uzima ozbiljno. Kako učimo sve više o procesima u mozgu koji su uzrok svesnosti, prihvatanje da je svest biološki fenomen je važan prvi korak. On kaže: ne, svest nije obimna kompjuterska simulacija. (Snimljeno na TEDxCERN)

Govoriću o svesti.

Zašto o svesti?

Zato što je čudno zanemarena

i u našoj naučnoj i u filozofskoj kulturi.

Zašto je to čudno?

Zato što je to najvažniji aspekt
naših života

iz vrlo jednostavnog, logičnog razloga,

naime, neophodan uslov

da nešto bude značajno u našim životima,
je da smo svesni.

Stalo vam je do nauke, filozofije,
muzike, umetnosti, čega god -

a ne vredi ako ste zombi
ili u komi, zar ne?

Tako je svest na prvom mestu.

Drugi razlog je da i kada se ljudi

zaista zaineresuju za nju,
kako mislim da bi trebalo,

obično govore najgore stvari.

Čak i kada ne govore najgore stvari

i kada zaista ozbiljno istražuju
pa, tada je to sporo.

Progres je spor.

Kada sam se prvi put zainteresovao
za svest, pomislio sam

da je to jasan problem biologije.

Hajde da uposlimo te napadače
mozga da odgonetnu

kako to funkcioniše u mozgu.

Tako sam otišao na kalifornijski fakultet
i razgovarao sa svim

velikim neurobiolozima tamo

i bili su pomalo nestrpljivi

kao što često znaju biti naučnici
kada im postavljaš nezgodna pitanja.

Šokiralo me je šta je
jedan od njih, čuven neurobiolog,

u rastrojstvu rekao: "Gledaj,

u mojoj struci je u redu
biti zainteresovan za svest

ali prvo postani redovan profesor.
To je prvo."

Pa sad, na ovome radim veoma dugo.

Mislim da sada možete postati
redovan profesor

radeći na svesti.

Ako je tako, to je pravi korak napred.

Dobro, a otkuda onda to čudno opiranje

i čudna odbojnost prema svesti?

Pa, mislim da je to kombinacija
dve osobine

naše intelektualne kulture

koje vole da misle
da oponiraju jedne drugima,

a u stvari dele isti niz pretpostavki.

Jedna osobina je tradicija
religioznog dualizma:

svest nije deo fizičkog sveta.

Ona je deo duhovnog sveta.

Pripada duši,

a duša nije deo fizičkog sveta.

To je tradicija boga, duše i besmrtnosti.

Postoji još jedna tradicija
koja sebe smatra suprotnom toj

ali prihvata najgoru pretpostavku.

Ta tradicija misli da smo mi
veliki naučni materijalisti:

svest nije deo fizičkog sveta.

Ili uopšte ne postoji ili je nešto drugo,

računarski program ili neka budalaština,

ali u svakom slučaju nije deo nauke.

I obično sam dobijao argument
od kojeg me je boleo stomak.

Evo kako je glasio.

Nauka je objektivna, svest je subjektivna,

pa zato ne može postojati nauka o svesti.

Zato nas te tradicije
bliznakinje parališu.

Veoma je teško izaći
iz tih bliskih tradicija.

Imam samo jednu pravu poruku
u ovom predavanju,

a to je da je svest biološki fenomen

kao što su fotosinteza, varenje, mitoze -

znate sve biološke fenomene -
i jednom kada to prihvatite,

većina iako ne i svi najveći problemi

o svesti jednostavno nestanu.

Pomenuću neke od njih.

Obećao sam da ću vam reći neke

od nečuvenih stvari izrečenih o svesti.

Prva: svest ne postoji.

To je iluzija, kao zalasci sunca.

Nauka je dokazala da su
zalasci sunca i duge iluzije.

Tako je svest iluzija.

Druga: možda postoji,
ali je stvarno nešto drugo.

To je kompjuterski program
koji se odvija u mozgu.

Treće: ne, jedino što stvarno
postoji je ponašanje.

Posramljujuće je koliko je
bihejviorizam bio uticajan

ali na to ću se vratiti.

I četvrto: možda svest postoji

ali to i tako ne menja ništa na svetu.

Kako bi duhovnost mogla
da pokrene bilo šta?

Kad god mi neko to kaže, pomislim:

"Želite li da vidite kako
duhovnost nešto pokreće?

Gledajte. Svesno sam odlučio
da podignem svoju ruku

i ta prokleta stvar se podiže."
(Smeh)

Osim toga, оbratite pažnju na ovo:

ne kažemo: "To je kao vreme u Ženevi.

Nekim danima se diže, a nekim ne."

Ne. Podiže se kad god ja
to prokleto zaželim.

U redu. Reći ću vam kako je to moguće.

Još vam nisam dao definiciju.

Ne možete to raditi bez definicije.

Ljudi uvek kažu kako je svest
vrlo teško definisati.

Mislim da je prilično lako definisati

ako ne pokušavate
da date naučnu definiciju.

Nismo spremni za naučnu definiciju,

ali evo vam definicije zdravog razuma.

Svest se sastoji od svih stanja osećanja

ili oseta ili budnosti.

Počinje ujutru kada se probudite
iz sna bez snova,

i odvija se tokom celog dana
sve dok ne zaspite,

ne umrete ili na drugi način
ne ostanete bez svesti.

Snovi su deo svesti tako definisane.

To je sad definicija zdravog razuma.
To je naš cilj.

Ako ne govorite o tome,
ne govorite o svesti.

Ali oni misle: "Ako je tako,
to je strašan problem.

Kako tako nešto postoji
kao deo stvarnog sveta?"

Ako ste ikad učili filozofiju,

ovo je poznato kao problem uma i tela.

Mislim da i to ima jednostavno
rešenje. Izneću vam ga.

Evo ga: sva naša svesna stanja,
bez izuzetka

su izazvana nižim neurobiološkim
procesima u mozgu

i ostvaruju se u mozgu

kao višem nivou ili svojstvima sistema.

To je mistično skoro
kao i tečno stanje vode.

Je l' tako? Tečnost nije neki poseban sok

koji molekuli H2O cede.

To je stanje u kojem je sistem.

Kao što bokal vode može preći
iz tečnog u čvrsto stanje

u zavisnosti od ponašanja molekula,

tako i vaš mozak može preći
iz stanja svesti

u stanje bez svesti

u zavisnosti od ponašanja molekula.

Poznati problem uma i tela je jednostavan.

Je l' da?
Ali sada stižemo do težih pitanja.

Navedimo tačne karakteristike svesti,

pa da možemo odgovoriti
na ona četiri prigovora

koje sam naveo.

Prva karakteristika je
da je stvarna i neizbežna.

Ne možete da je se oslobodite.

Vidite, razlika između
stvarnosti i iluzije

je u tome kako nam se stvari

svesno čine i kakve su one u stvarnosti.

Svesno izgleda kao da je -

sviđa mi se francuski izraz
za dugu "arc-en-ciel"-

čini se kao da je luk na nebu,

ili izgleda kao da sunce zalazi
iza planina.

Svesno nam se čini,
ali to se u stvari ne dešava.

Ali s tom razlikom

kako se stvari svesno čine
i kakve stvarno jesu,

ne možete dati razliku
u vezi sa postojanjem same svesti,

jer kada je postojanje svesti u pitanju

ako vam se svesno čini da ste svesni,

tada jeste svesni.

Mislim, ako mi gomila stručnjaka kaže:

"Mi smo veliki neurobiolozi
i napravili smo studiju

o vama, Serl, i ubeđeni smo
da niste svesni

već da ste vrlo pametno
konstruisan robot",

ja ne pomislim: "Možda su
ovi ljudi u pravu, razumete?"

Ne pomislim to ni za sekundu,

jer Dekart je možda mnogo grešio,
ali je bio u pravu o tome.

Ne možete sumnjati u postojanje
sopstvene svesti.

Dobro, to je prva karakteristika svesti.

Ona je realna i neizbežna.

Ne možete da je se oslobodite
prikazujući je iluzijom

na način na koji to činite
sa drugim iluzijama.

Dobro, druga karakteristika nam je

pravila tolike probleme,

a to je da sva naša svesna stanja

imaju svoj kvalitativni karakter.

Postoji nešto što se oseća
kao da pijete pivo

što nije isti osećaj
kao pri plaćanju poreza

ili pri slušanju muzike
i taj kvalitativni osećaj

automatski proizvodi treću karakteristiku

naime, svesna stanja
su po definiciji subjektivna

u smislu da postoje jedino kroz iskustvo

koje je doživeo neki čovek ili životinja,

neko biće koje ih je doživelo.

Možda ćemo moći da napravimo
svesnu mašinu.

S obzirom da ne znamo
kako naš mozak to radi,

nismo još u poziciji
da napravimo svesnu mašinu.

Dobro, sledeća karakteristika svesti

jeste njeno pojavljivanje
u objedinjenim svesnim poljima.

Tako ja nemam samo uvid
u ljude ispred mene

i u zvuk svog glasa
i u težinu mojih cipela

u odnosu na pod, već mi se to pojavljuje

kao deo jedinstvenog velikog svesnog polja

koje se proteže napred i nazad.

To je ključ razumevanja

ogromne snage svesnog stanja.

I to nismo u mogućnosti
da stvorimo u robotu.

Razočarenje u robote
proizlazi iz činjenice

da ne znamo kako da napravimo
svesnog robota,

pa nemamo mašinu
koja bi to mogla da uradi.

Sledeća osobina svesti

posle ovog veličanstvenog
objedinjenog polja svesti,

jeste njena uzročna funkcija
u našem ponašanju.

Dao sam vam naučnu demonstraciju
dizanjem ruke,

ali kako je to moguće?

Kako je moguće da ta pomisao
u mom mozgu

može da pomera materijalne objekte?

Odgovoriću vam.

Ne znamo detaljno da odgovorimo

ali znamo osnovni deo odgovora, a to je

postoji niz neuronskih nadražaja

koji završavaju tamo gde se acetilholin

luči na neuromotornoj ploči.

Oprostite što se koristim
filozofskom terminologijom ovde,

ali kada se izlučuje
na neuromotornoj ploči,

mnogo lepih stvari se
dešava u jonskim kanalima

i prokleta ruka se diže.

Razmislite o tome što sam rekao.

Jedan isti događaj,

moja svesna odluka da podignem ruku

ima nivo opisa pri kojem ima sve ove

osećajne duhovne kvalitete.

To je misao u mom mozgu, ali u isto vreme

je on zauzet izlučivanjem acetilholina

i radi razne druge stvari

probijajući se iz motornog korteksa

dole preko nervnih vlakana u ruci.

To nam govori
da je naš tradicionalni rečnik

pri raspravi o tim temama sasvim zastareo.

Jedan isti događaj ima nivo opisa

koji je neurobiološki i drugi nivo opisa

koji je mentalni,
a radi se o istom događaju

i tako priroda funkcioniše.

Tako je moguće
da svest funkcioniše uzročno.

Imajući to na umu

i prolazeći kroz sve
različite karakteristike svesti,

vratimo se da bismo odgovorili
na neke od ranijih prigovora.

Pa, prvo sam rekao da svest ne postoji,
da je to iluzija.

Na to sam već odgovorio.

Mislim da to ne bi trebalo
da nas zabrinjava.

Ali drugi prigovor ima neverovatan uticaj,

i možda još postoji, a to je:

"Ako svest postoji, to je nešto drugo.

To je zaista digitalni kompjuterski
program koji se odvija u vašem mozgu

i da bismo kreirali svest

treba da imamo pravi program.

I da, zaboravite na hardver.

Bilo koji hardver će poslužiti

pod uslovom da je dovoljno bogat
i stabilan da izvodi program."

Znamo da je to pogrešno.

Svako ko je razmišljao
o kompjuterima uopšte

može videti da je pogrešno,
jer komputacija

je definisana kao manipulacija simbolima

o kojoj se obično razmišlja kao o nulama
i jedinicama, ali može svaki simbol.

Dobijate algoritam
koji možete programirati

u binarnom kodu,
a to je definišuća osobina

kompjuterskog programa.

Ali znamo da je to čisto sintaktičko.
To je simbolično.

Znamo da prava ljudska svest
ima nešto više od toga.

Ima sadržaj osim sintakse.

Ima semantiku.

To sam tvrdio 30 -

o bože, ne želim da razmišljam o tome -

pre više od 30 godina,

ali postoji dublji argument
u tome što sam vam rekao,

i ukratko ću vam ga reći,

to je da svest stvara od posmatrača
nezavisnu stvarnost.

Ona stvara stvarnost novca,
vlasništva, vlade,

braka, CERN konferencija,

koktel prijema i letnjih odmora

i to su sve tvorevine svesti.

Njihovo postojanje je
zavisno od posmatrača.

Samo od činilaca svesti zavisi
da je parče papira

novac ili gomila zgrada univerzitet.

Zapitajte se o komputaciji.

Da li je to apsolutno, kao što je sila
i masa i gravitacijska privlačnost?

Ili da li je relativno
zavisno od posmatrača?

Pa, neke komputacije su unutarnje.

Saberem 2 plus 2 da dobijem 4.

To se dešava bez obzira
na to šta ko misli.

Ali kada izvučem svoj džepni kalkulator

koji obavi kalkulaciju,
jedini unutarnji fenomen

je električno kolo i njegovo ponašanje.

To je jedini apsolutni fenomen.

Sve ostalo sami tumačimo.

Komputacija postoji samo
u odnosu prema svesti.

Ili činilac svesti izvodi komputaciju

ili ima deo mašinerije koja dopušta
matematičku interpretaciju.

To ne znači da je komputacija proizvoljna.

Potrošio sam dosta novca na taj hardver.

Ali imamo ovu stalnu zabunu

između objektivnosti i subjektivnosti
kao svojstava stvarnosti

i objektivnosti i subjektivnosti
kao svojstava tvrdnji.

I suština ovog dela mog izlaganja je ovo:

možete imati potpuno objektivnu nauku,

nauku s objektivnim tvrdnjama,

o domenu čije je postojanje subjektivno,

čije postojanje je u ljudskom mozgu

sastavljeno od subjektivnih stanja oseta

ili osećanja ili budnosti.

Zato prigovor da ne možete
imati objektivnu nauku o svesti

jer je ona subjektivna,
a nauka je objektivna, jeste igra reči.

To je loša igra reči
o objektivnosti i subjektivnosti.

Možete objektivno tvrditi

o domenu koji je po prirodi subjektivan

i to je ono što rade neurobiolozi.

Imate pacijente koji imaju bolove,

i pokušavate da dobijete
objektivnu nauku o tome.

Obećao sam da ću opovrgnuti
tvrdnje tih ljudi,

i nemam previše vremena

ali dozvolite mi da opovrgnem još par.

Rekao sam da bi bihejviorizam
trebalo da bude

jedna od velikih sramota
naše intelektualne kulture,

jer je odbačen u momentu
čim o tome razmišljamo.

Vaša mentalna stanja su
identična sa vašim ponašanjem?

Pa razmislite o razlici
između osećaja bola

i angažovanja u bolnom ponašanju.

Neću demonstrirati bolno ponašanje,
ali mogu vam reći

da nemam nikakve bolove sada.

Dakle to je očigledna greška.
Zašto su tako pogrešili?

Greška je u tome -
i možete se vratiti i pročitati

literaturu o tome,
možete to videti svaki put iznova -

oni misle da ako prihvatite
neizbežno postojanje

svesti, odustajete od nauke.

Odustajete od 300 godina ljudskog progresa

i ljudske nade i svega ostalog.

A poruka s kojom vas želim ostaviti

je da svest mora postati prihvaćena

kao izvorni biološki fenomen

i utoliko predmet naučnih analiza

kao i bilo koji drugi fenomen u biologiji

ili što se toga tiče, u ostatku nauke.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)