Ben Sonders (Ben Saunders): Zašto uopšte izlaziti iz kuće?

Istraživač Ben Sonders želi da izađete iz kuće! Ne nužno da bi vam bilo prijatno i zabavno, već zato što se u tome nalazi srž života, "sokovi koje možemo izvući iz svojih časova i dana". Sondersov sledeći izlet u prirodu? Pokušaće da prvi na svetu prepešači put od obale Antarktika do Južnog pola i nazad.

Posao mi je da vučem sanke,

pa me je prilično lako intelektualno zbuniti,

ali ću pročitati pitanje

sa ovogodišnjeg intervjua:

"Filozofski gledano,
da li nam stalan priliv informacija

oduzima mogućnost maštanja

ili zamenjuje snove o uspehu?

Ako neko negde već radi istu stvar

i možemo da učestvujemo virtuelno,

zašto bismo izlazili iz kuće?"

Obično me predstavljaju kao polarnog istraživača.

Ne znam koliko je taj naziv napredan

ili odgovara 21. veku,
ali sam proveo više od dva posto

života živeći u šatoru u arktičkom krugu,

tako da dosta vremena provodim napolju.

Rekao bih da po svojoj prirodi stvari radije radim

nego što ih posmatram ili razmišljam o njima,

i to razilaženje, jaz između ideja i akcije

pokušaću ukratko da istražim.

Najkoncizniji odgovor na pitanje "zašto?"

koje me muči poslednjih 12 godina

dao je gospodin raskalašnog izgleda

u zadnjem redu, drugi sleva,

Džordž Li Malori.
Mnogima je poznat.

Poslednji put je viđen 1924. pod oblacima

blizu vrha Mont Everest.

Možda se baš on prvi popeo na Everest,

više od 30 godina pre Edmunda Hilarija.

Još uvek niko ne zna
da li se i popeo na vrh.

Ipak, pripisana mu je rečenica:
"Zato što postoji."

Ne znam je li to stvarno rekao.

Premalo je dokaza,
ali je sigurno rekao

nešto mnogo lepše,

to sam odštampao.
Pročitaću naglas.

"Prvo pitanje koje ćete postaviti

i na koje ću pokušati da odgovorim jeste:

Koja je svrha penjanja na Mont Everest?

I morao bih odgovoriti da nema svrhe.

Ne postoji najmanja mogućnost ikakve koristi.

Možda nešto saznamo o ponašanju

ljudskog tela na velikim visinama,

i možda lekari naša zapažanja

nekako iskoriste u svrhe avijacije,

ali druge koristi neće biti.

Nećemo doneti zlato ili srebro,

dragi kamen, ugalj, gvožđe.

Nećemo pronaći ni metar zemlje pogodan

za sejanje žitarica.
Dakle, nema svrhe.

Ako ne razumete da u čoveku nešto

odgovara izazovima ove planine

i spremno je da se suoči
s njima, da ta težnja

predstavlja životnu težnju
ka gore i uvek ka gore,

nećete shvatiti zašto idemo.

Od ove avanture dobijamo samo radost,

a radost je cilj života.

Ne živimo da bismo jeli i zarađivali.

Jedemo i zarađujemo
radi uživanja u životu.

To je za nas smisao života
i to je svrha života."

Malorijeva tvrdnja da su odlazak od kuće

i velike avanture veseli i zabavni

ne odgovara potpuno mom iskustvu.

Najdalje sam otišao od kuće

u proleće 2004. I dalje ne znam

šta mi je tačno bilo, ali sam planirao

da sam, bez podrške,
pređem Severni ledeni okean.

Planirao sam da hodam
od severne obale Rusije

do Severnog pola i produžim
do severne obale Kanade.

Niko to ranije nije uradio.
Imao sam 26 godina.

Stručnjaci su govorili da je nemoguće,

a mojoj mami se ideja, naravno, nije svidela.

(Smeh)

Od male meteorološke stanice na severnoj obali

Sibira do pravog polazišta,

ruba polarnog leda,
obale Arktičkog okeana,

putovao sam oko pet sati,
a ako ste gledali i uspon,

a ne samo skok
hrabrog Feliksa Baumgartnera,

razumećete osećaj iščekivanja

dok sam sedeo u helikopteru
upućenom ka severu,

kao i osećaj nadolazeće katastrofe.

Sedeo sam i razmišljao u šta sam se to uvalio.

Bilo je malo zabave i radosti.

Imao sam 26 godina.
Znam da sam sedeo

i gledao sanke.
Skije su bile spremne,

imao sam satelitski telefon i pušku,

ako bi me napao beli medved.

Sećam se da sam gledao kroz prozor
i posmatrao drugi helikopter.

Tutnjali smo kroz prelepu sibirsku zoru,

a ja sam se osećao
kao kombinacija Džejsona Borna

i Vilfreda Tesidžera.
Delom sam bio

ponosan na sebe, ali sam
uglavnom bio potpuno prestravljen.

Put je trajao 10 nedelja, 72 dana.

Nikog nisam sreo.
To je uslikano kod helikoptera.

Sledećih 10 nedelja nikog nisam video.

Severni pol je nasred mora,

dakle, putovao sam
preko zamrznutog Arktičkog okeana.

NASA je uslove te godine opisala
kao najgore otkad je počelo merenje.

Vukao sam 180 kila hrane, goriva i zaliha.

Prosečna temperatura tih 10 nedelja bila je

minus 35. Najniža minus 50.

Tako da i nije bilo previše zabave ili radosti.

Divna strana ovog putovanja

jeste hodanje preko mora,

preko leda koji se kreće, plovi,
pluta površinom

Arktičkog okeana,

uvek novog okruženja.

Led se stalno kreće, lomi, pluta,

ponovo se ledi,
pa su pejzaži koje sam gledao 3 meseca

bili jedinstveni meni.
Više niko nikad neće

videti te pejzaže, vidike,
koje sam ja posmatrao 10 nedelja.

To je verovatno najbolji razlog
da se izađe napolje.

Mogu da ispričam kako je bilo,

ali to nikad nećete doživeti,

i ako bih objašnjavao da sam bio usamljen,

jedini čovek na 14 miliona kvadratnih kilometara,

da je bilo hladno, skoro minus 75
kad je loše vreme i duva vetar,

rečima to ne bih verno predstavio.

Zato mi se čini da ako nešto učinimo,

pokušamo da nešto iskusimo,
doživimo, postignemo,

a ne samo gledamo i promišljamo,

možemo doći do srži života,

sokova koje izvlačimo iz časova i dana.

Ipak hoću da se ogradim.

Po mom iskustvu, postoji nešto zarazno

u vezi sa doživljavanjem života
na granici ljudski izvodljivog.

Ne mislim samo na bezumnu,

mačo, edvardijansku hrabrost,

već i na rak pankreasa,

nešto u vezi s tim je zarazno i mislim

da se polarne ekspedicije ne razlikuju mnogo

od narkomanije.

Ne može se objasniti koliko je dobro
dok sami ne probate,

ali može da proguta sav novac
do kog uspem da dođem,

da uništi svaku vezu koju sam imao,

dakle, čuvajte se onoga što želite.

Malori je pretpostavio da nešto u čoveku

odgovara izazovu planine,

i pitam se da li nas privlači nešto

u samom izazovu, u nastojanju i naročito

u velikim nedovršenim izazovima
s kojima je čovečanstvo suočeno.

U mom slučaju je tako.

Jedan nedovršeni izazov

me privlači veći deo odraslog života.

Mnogi znaju priču.

Ovo je kapetan Skot sa timom.

On je pre više od sto godina

pokušao da prvi dođe do Južnog pola.

Niko nije znao šta se tamo nalazi.

Nije bilo karti. Više smo znali o Mesecu

nego o srcu Antarktika.

Kao što mnogi od vas znaju,
Skota je pretekao

norveški tim Roalda Amundsena,

čije su sanke vukli psi.
Skotov tim je pešačio,

sva petorica su nosila amove i vukla sanke,

a kad su stigli na pol,
zatekli su norvešku zastavu.

Sigurno su bili razočarani i demoralisani.

Okrenuli su se i pošli ka obali,

i sva petorica su poginula u povratku.

Danas postoji pogrešno shvatanje

da je u oblastima istraživanja
i avanture sve učinjeno.

Kad pričam o Antarktiku,

često mi kažu: "Baš zanimljivo,

a je l' nije onaj voditelj
to nedavno izveo na biciklu?"

Ili: "Baš lepo. Moja baka sledeće godine

ide na krstarenje Antarktikom.

Hoćete se možda sresti tamo?"

(Smeh)

Ipak, Skotov put je i dalje nedovršen.

Niko još nije prepešačio put od obale Antarktika

do Južnog pola i nazad.

Možda to jeste najsmeliji pohod

edvardijanskog zlatnog doba istraživanja,

i s obzirom na sve

što smo od tada saznali,

od skorbuta do solarnih panela,
mislim da je krajnje vreme

da neko proba to da dovrši.

Upravo to ću pokušati da uradim.

Sledećeg oktobra ću predvoditi tročlani tim.

Trebaće nam oko četiri meseca
za povratno putovanje.

To je razmera.
Crvena linija je pola puta, do J. pola.

Treba i da se vratimo.

Svestan sam koliko je ironično što ćemo

blogovati i tvitovati.
Moći ćete da proživite

ovo putovanje posredno, virtuelno,

kao niko do sada.

Ja ću imati četiri meseca da konačno

dođem do konciznog odgovora na pitanje: "Zašto?"

Danas živimo
bezbednije i komfornije nego ikad.

Svakako nema mnogo potražnje

za istraživačima.
Na profesionalnoj orijentaciji mi

to niko nije pomenuo.

Ako bih hteo da saznam, recimo,

koliko je zvezda u Mlečnom putu,

koliko su stare glave na Uskršnjem ostrvu,

mogli biste to da saznate odmah,

a da i ne ustanete.

Ipak, naučio sam za 12 godina,

koliko vučem teške stvari po hladnim mestima,

da istinska, prava inspiracija i napredak

dolaze samo od teškoća i izazova,

udaljavanjem od poznatog i bliskog

i zakoračavanjem u nepoznato.

U životu svako mora da savlada
svoje bure i okeane.

Makar u prenesenom smislu,

svima bi bilo bolje
kad bismo izlazili napolje

malo češće,
samo treba prikupiti hrabrosti.

Naravno, preklinjem vas
da samo malo otvorite vrata

i pogledate šta se nalazi napolju.

Hvala vam.

(Aplauz)