Piter Sol (Peter Saul): Hajde da pričamo o umiranju

Po rečima dr Pitera Sola, mi nemamo kontrolu nad time da li ćemo umreti, ali zato možemo da utičemo na smrt. On nas poziva da jasno izrazimo svoje stavove što se obustavljanja lečenja tiče - i predlaže dva pitanja kojima se započinje ovakav razgovor. (Snimljeno na TEDxNewy.)

Predomišljao sam se

da li mogu da govorim o ovome

publici koja je ovako puna života, kao vi.

A onda sam se setio citata Glorije Stajnem

koji kaže:

"Istina će vas osloboditi,

ali će vas prvo dobro naljutiti."
(Smeh)

Tako da... (Smeh)

Imajući ovo na umu,

to ću vam pokazati

tako što ću govoriti o umiranju u 21. veku.

Prva stvar koja će vas sigurno naljutiti,

je da ćemo svi mi umreti

u 21. veku.

Bez izuzetaka.

Sudeći po anketama,
otprilike jedan od osmoro vas

misli da je besmrtan, ali...

(Smeh)

Nažalost, to ne ide tako.

Dok vam budem ovo govorio,
u sledećih 10 minuta,

100 miliona mojih ćelija će odumreti,

a tokom današnjeg dana,
2000 mojih moždanih ćelija

će nepovratno nestati,

tako da bi se moglo reći
da proces umiranja

počinje prilično rano.

U svakom slučaju, druga stvar
koju želim da kažem o umiranju

u 21. veku, osim toga
da nas to sve očekuje,

je da taj proces za većinu nas

liči na raspad sistema,

osim ako uradimo nešto
što će ga preusmeriti

sa njegove trenutne,
nezaustavljive putanje.

Tako da, to je istina.

Ne sumnjam da će vas to naljutiti,
a sada hajde da vidimo

da li može i da vas oslobodi.
Ništa ne obećavam.

Kao što ste čuli u uvodnom govoru,
ja radim na intenzivnoj nezi

i mislim da sam na neki način
proživeo zlatno doba

intenzivne nege.
Bila je to prilično luda vožnja.

I bilo je fantastično.

Imamo svemoguće mašine.

I to mnogo njih.

I imamo nekakvu magičnu tehnologiju
za koju smatram

da nas je dobro služila

i od kada radim na intenzivnoj nezi,
stopa smrtnosti

muškaraca u Australiji se upola smanjila,

a intenzivna nega imala je udela u tome.

Definitivno, mnoge od tehnologija
koje koristimo

imale su udela u tome.

Tako da smo imali ogroman uspeh
i na neki način

smo se zaneli tim uspehom

i počeli da koristimo izraze poput
"spasavanje života".

Izvinjavam se svima zvog toga,

jer mi to očigledno ne radimo.

Ono što mi radimo, je produžavanje života,

odlaganje smrti

i preusmeravanje smrti, ali ne možemo,
u pravom smislu,

trajno spasiti živote.

A ono što se stvarno desilo tokom mog rada

na intenzivnoj nezi je da ljudi

čije živote smo počeli da spašavamo
u sedamdesetim,

osamdesetim i devedesetim godinama,
sada dolaze da umru u 21. veku

zbog bolesti na koje više nemamo odgovore

onako kako smo ih imali pre.

Ono što se trenutno dešava je velika promena

u načinu na koji ljudi umiru

i većina uzroka smrti više nije toliko rešiva

kao što je to bila

onda kada sam se ovim bavio
u osamdesetima i devedesetima.

Dakle, malo nas je ovo sve zateklo

i nismo bili baš otvoreni
sa vama u vezi sa onim

što se zapravo dešava trenutno.
Ali vreme je da se to promeni.

Nekako su mi se otvorile oči
u kasnim devedesetima

kada sam upoznao ovog čoveka.

Njegovo ime je Džim, Džim Smit,
i izgledao je ovako.

Pozvali su me na odeljenje da ga pogledam.

Njegova je ova manja ruka.

Dakle, lekar za grudne bolesti

pozvao me je da ga pogledam.

Rekao mi je:
"Slušaj, imamo jednog čoveka ovde.

Ima upalu pluća

i izgleda mi kao da mu je potrebna
intenzivna nega.

Njegova ćerka je ovde
i želi da uradimo sve

što je u našoj moći".

A ovo nam je veoma poznata rečenica.

I ja odem do odeljenja
da pogledam Džima,

a njegova koža je providna,
kao što možete da vidite.

Možete da mu vidite kosti kroz kožu.

Veoma, veoma je mršav

i zaista je u lošem stanju zbog upale pluća.

I previše mu je loše da govori,

tako da uzmem da razgovaram
sa njegovom ćerkom Ketlin i pitam je:

"Da li ste Džim i vi ikada razgovarali o tome

šta biste želeli da uradite

kad bi on završio u ovakvoj sitaciji?"

A ona me je pogledala i rekla:
"Ne, naravno da nismo!"

Pomislio sam:
"Okej. Hajdemo polako."

Porazgovarao sam s njom
i posle nekog vremena, rekla mi je:

"Znate, uvek smo mislili
da će biti vremena za to."

Džimu je tada bilo 94 godine. (Smeh)

I shvatio sam da je nešto tu nedostajalo.

Nije bilo tog razgovora

za koji sam mislio da se dešava.

Tako da je nekolicina nas
počela da sprovodi istraživanja

i pregledali smo 4,5 hiljade staračkih domova

u Njukaslu i njegovoj okolini.

Otkrili smo da samo jedan od sto njih

ima plan za trenutak kada srca tih ljudi
prestanu da kucaju.

Jedan od sto.

A samo jedan od petsto njih ima plan

ako se neko od njih ozbiljno razboli.

I shvatio sam, naravno, ovaj se razgovor

uglavnom ne odvija u našem društvu.

E sada, ja radim na akutnoj nezi.

Radi se o bolnici Džon Hanter.

I pomislio sam, sigurno možemo bolje od toga.

Zatim sam sa koleginicom
Lisom Šo, koja je negovateljica,

prošao kroz stotine i stotine papira

u odeljenju medicinskih dosijea

ne bismo li pronašli ikakvog traga

da je neko imao ikakav razgovor o tome

šta bi se moglo desiti sa njima,
ako bi terapija

koju primaju bila neuspešna
i ako bi oni umrli.

I nismo našli nijedan dokaz o preferiranim

ciljevima, terapiji ili ishodima ni u jednom

zapisu lekara ili pacijenta.

Počeli smo da shvatamo

da imamo problem,

a on je još ozbiljniji zbog ovoga.
(Važno je kako ćete umreti.)

Ono što znamo
je da ćemo zasigurno svi umreti,

ali kako ćemo umreti
je zapravo veoma važno

i to ne samo zbog nas,
nego i zbog toga kako će se to

odraziti na živote ljudi
koji nastavljaju da žive posle toga.

Način na koji umremo
ostaje u glavama svih

koji nas nadžive

i stres koji zbog smrti
nastaje u porodici je ogroman.

Zapravo, taj stres je sedam puta veći
ako se umre

na intenzivnoj nezi nego ako se umre
bilo gde drugde.

Tako da, smrt na intenzivnoj nezi
ne bi bio vaš prvi izbor,

ako biste mogli da birate.

A kao da ovo nije dovoljno loše,

sve to brzo napreduje prema činjenici da će

mnogi od vas, oko jedan od deset vas,

umreti na intenzivnoj nezi.

U SAD, to je jedan od pet.

U Majamiju, tri od pet ljudi
umre na intenzivnoj nezi.

Dakle, trenutno

imamo porast u ovim brojevima.

Razlog svega toga je ovo što vidite

i zaista moram da vam objasnim
značenje ovih grafikona.

Ovo su četiri načina na koje se umire.

Dakle, jedan od ovih će se desiti svima nama.

Oni koje možda najbolje poznajete su oni

koji sve više postaju od istorijskog značaja:

iznenadna smrt.

Veoma je verovatno da se iz publike u ovom broju

ovakva smrt neće desiti nikome ovde.

Iznenadna smrt postala je veoma retka.

Smrti Male Nel i Kordelije [iz Kralja Lira]
i takve stvari

jednostavno se više ne dešavaju.

Proces umiranja poput onog
kod neizlečivih bolesti

koji smo upravo videli

dešava se mlađim ljudima.

Nakon što dosegnete osamdesetu,
malo je verovatno da će vam se to desiti.

Tek 1 od 10 ljudi koji imaju preko 80 godina,
umire od raka.

U porastu su ove.

Ono od čega umirete je otkazivanje organa,

gde se vaša pluća, srce, bubrezi,

ili koji god organi, predaju.
Sve od ovoga

znači da biste bili primljeni
na akutnu negu u bolnici

gde bi na kraju ili u toku nje

neko rekao: "što je dosta, dosta je"
i mi stajemo.

A ova ovde je u najvećem porastu od svih

i barem 6 od 10 ljudi u ovoj prostoriji

umreće ovako, a to je

smanjenje kapaciteta

sa porastom slabosti.

Slabost je neizbežan deo starenja,

a porast slabosti je zapravo glavni razlog

smrti danas.

Poslednjih nekoliko godina
ili poslednju godinu svog života,

nažalost, ćete provesti,
u velikoj meri, nemoćni.

Uživamo li zasad? (Smeje se)

(Smeh)

Izvinite, osećam se
kao neka zloslutna proročica.

(Smeh)

Ono što je pozitivno je

da se to sada dešava
u veoma kasnim godinama.

Većina nas živi da bi dostigla ovu tačku.

Znate, u prošlosti, to nismo mogli.

To je ono što vam se desi

kada doživite te kasne godine,

a, nažalost, povećanje dugovečnosti znači

dužu starost, ne dužu mladost.

Žao mi je što to moram da vam kažem.
(Smeh)

Ono što smo uradili je da

nismo samo sedeli skrštenih ruku

u bolnici Džnon Hanter ili negde drugde.

Započeli smo čitav niz projekata

kako bismo saznali da li možemo mnogo više

da uključimo ljude u ono što će im se desiti.

Ali smo, naravno, shvatili da imamo posla

sa kulturološkim problemima.

A ovo je, obožavam ovu Klimtovu sliku,

jer što je duže gledate, to bolje shvatate

ceo taj problem koji se odvija

a to je naravno odvajanje smrti od života,

i strah. Na primer, ako se zaista zadubite

videćete ovu ženu ovde

kojoj su otvorene oči.

Ona je ta koju on gleda.

Po nju je došao. Vidite li to?

Ona izgleda prestravljeno.

Neverovatna slika.

U svakom slučaju, imali smo
ogroman kulturološki problem.

Jasno je da ljudi nisu želeli
da pričamo o smrti

ili smo mi bar tako mislili.

I tako smo sa ogromnom
finansijskom podrškom savezne vlade

i lokalne zdravstvene službe,
u bolnici Džon Hanter

predstavili nešto što se zove
Poštovanje izbora pacijenta.

Obučili smo stotine ljudi
da idu po odeljenjima

i pričaju sa ljudima
o činjenici da će umreti

i šta bi voleli da se uradi u tom slučaju.

I svidelo im se. I porodicama i pacijetima
se izuzetno svidelo.

98 procenata ljudi je stvarno smatralo

da to treba da bude
uobičajena praksa

i da bi tako stvari trebalo da funkcionišu.

I kada su izneli svoje želje

sve te želje su se ostvarile.

Mogli smo to da im omogućimo.

Ali onda, kada se finansijska pomoć potrošila

vratili smo se da vidimo 6 meseci kasnije

i svi su prestali sa tim.

Niko više nije vodio ove razgovore.

To nas je prilično pogodilo,

jer smo mislili
da će stvarno postati popularno.

Kulturološki problem se ponovo vratio.

Dakle, šta je zaključak:

važno je da se ne zaputimo
ovim autoputem

koji vodi ka intenzivnoj nezi,
a da pre toga dobro ne razmislimo

da li uopšte želimo tamo da završimo.

Posebno pošto postanemo
sve stariji i slabiji

i intenzivna nega ima sve manje
da nam ponudi.

Mora da postoji malo skretanje

za ljude koji ne žele da idu tim putem.

A ja imam jednu malu

i jednu veliku ideju
o tome šta bi se moglo desiti.

A ovo je mala ideja.

Ona predlaže da se svi

više uključimo u ovo na način
na koji je Džejson prikazao.

Zašto ne možemo na ovaj način
da razgovaramo

sa starijima iz sopstvene okoline

i sa ljudima koji se tome bliže?

Postoji nekoliko stvari
koje možete da uradite.

Jedna od njih je da samo pitate

ovo prosto pitanje.
Ono nikad ne zakaže.

"U slučaju da postanete previše bolesni
da biste mogli da

govorite za sebe,
koga biste voleli da govori umesto vas?"

To je veoma važno pitanje

jer dati ljudima odluku o toj osobi

dovodi do neverovatnih rezultata.

Druga stvar koju možete da pitate je:

"Da li ste razgovarali sa tom osobom

o onome što je vama važno, kako bismo

imali bolju ideju o tome
šta mi možemo da uradimo?"

Dakle, to je ta mala ideja.

Mislim da je velika ideja više stvar politike.

Mislim da moramo da se posvetimo ovome.

Predložio sam nekakav protest za smrt.

(Smeh)

Moja žena je rekla:
"Da, baš, skupljaćemo se u mrtvačnici.

Da, da. SIgurno."
(Smeh)

Tako da mi to baš nije uspelo,

ali bio sam dosta pogođen time.

Dobro, ja sam ostareli hipik.

Ne znam,
mislim da ne izgledam tako više,

ali dvoje moje dece rođeno je
kod kuće u osamdesetima

kad je kućni porođaj bio popularan,
a mi, deo Bebi-bum generacije

navikli smo da preuzimamo kontrolu
nad situacijom,

tako da, ako samo zamenite
svuda gde piše "porođaj",

meni se sviđa opcija
"Mir, ljubav, prirodna smrt".

Mislim da ne moramo da govorimo
u političkom smislu

i da počnemo da premeštamo ovaj proces

iz onog medicinskog modela
u kome se nalazi.

Ali slušajte, to zvuči
kao da zagovaram eutanaziju.

Želim da svima bude apsolutno kristalno jasno

da ja mrzim eutanaziju.
Mislim da je to sporedna stvar.

Mislim da eutanazija nije bitna.

Zaista mislim

da na mestima poput Oregona

gde je moguće izvršiti samoubistvo
uz pomoć lekara,

gde uzmete otrovnu dozu nečega,

samo pola procenta ljudi se odluči na to.

Mene više zanima šta se dešava
sa 99,5 procenata

ljudi koji to ne žele.

Mislim da većina ljudi ne želi da umre,

ali zato mislim da većina ljudi
želi da ima nekakvu kontrolu

nad svojim procesom umiranja.

Tako da sam ja protivnik eutanazije,

ali mislim da moramo
da damo ljudima neku kontrolu.

Time bismo eutanaziji oduzeli zalihu kiseonika.

Mislim da treba da težimo zaustavljanju

želje za eutanazijom,

a ne tome da ona bude ilegalna ili legalna
ili da brinemo uopšte o tome.

Ovo je citat gospođe Siseli Sonders,

koju sam upoznao kao student medicine.

Ona je osnovala pokret domova za nemoćne.

I ona je rekla: "Značajan si jer postojiš,

i značajan si do poslednjeg trenutka
svog života".

I ja čvrsto verujem da je to

poruka koju moramo dalje da prenosimo.

Hvala vam.
(Aplauz)