Zašto tridesete nisu nove dvadesete

Klinički psiholog Meg Džej ima odvažnu poruku upućenu ljudima u dvadesetim: nasuprot raširenom uverenju, vaše dvadesete nisu decenija za bacanje. U ovom provokativnom govoru, Džejeva kaže da samo to što se brak, posao i deca dešavaju kasnije u životu ne znači da ne možeš da počneš da planiraš sada. Ona daje 3 saveta kako ljudi u dvadesetim mogu da ponovo preuzmu kontrolu nad odraslim dobom u odlučujućoj deceniji svojih života.

Kada mi je bilo 20 i nešto godina,

imala sam svog prvog klijenta
na psihoterapiji.

Bila sam doktorant
na kliničkoj psihologiji na Berkliju.

Ona je imala 26 godina
i zvala se Aleks.

Aleks je došla na svoju prvu sesiju

u farmerkama i širokoj
neurednoj majici,

sručila se na kauč u mojoj kancelariji,

šutnula svoje ravne cipele

i rekla mi da je tu da bi pričala
o problemima sa momkom.

Kada sam čula ovo, tako mi je laknulo.

Moja koleginica je dobila piromana
za svog prvog klijenta.

(Smeh)

A ja sam dobila ženu u dvadesetim godinama
koja želi da priča o momcima.

Mislila sam da sa tim
mogu da se izborim.

Ali nisam se izborila.

Uz smešne priče
koje bi Aleks pričala na sesijama,

meni je bilo lako
da samo klimam glavom

dok smo se nadale
da će problem nestati sam od sebe.

"Tridesete su nove dvadesete",
govorila bi Aleks,

a koliko se meni činilo,
bila je u pravu.

Posao je dolazio kasnije,
brak je dolazio kasnije,

deca su dolazila kasnije,
čak je i smrt dolazila kasnije.

Ljudi u dvadesetim, poput Aleks i mene,
imali su vremena na pretek.

Ali ubrzo me je moj mentor pritisnuo

da pritisnem Aleks po pitanju
njenog ljubavnog života.

Usprotivila sam se.

Rekla sam:
"Naravno, ona izlazi sa lošijim tipom,

spava sa kretenom,

ali neće se udati za njega."

A onda je moj mentor rekao:

"Ne još, ali će se možda
udati za onog sledećeg.

Osim toga, najbolje vreme
da se poradi na Aleksinom braku

jeste pre nego što stupi u njega."

To je ono što psiholozi
nazivaju "aha!" doživljaj.

To je bio momenat kada sam shvatila
da 30 nije novih 20.

Da, ljudi se skrase kasnije
nego što su činili nekada,

ali to nije značilo da su Aleksine
dvadesete zastoj u razvoju.

To je značilo da su Aleksine dvadesete
najefikasnija tačka razvoja,

a mi smo sedele tamo
propuštajući je.

Tada sam shvatila da je ovakvo
benigno zanemarivanje

stvarni problem
i da ima stvarne posledice,

ne samo po Aleks i njen ljubavni život

već i po karijere i porodice
i budućnosti

ljudi od dvadeset i nešto godina
svuda na svetu.

Postoji 50 miliona ljudi
od dvadeset i nešto godina

u Sjedinjenim Državama u ovom trenutku.

Govorimo o 15 procenata populacije

ili 100 procenata ako uzmete u obzir

da niko ne prolazi kroz odraslo doba,

a da ne prođe prvo
kroz svoje dvadesete.

Podignite ruku ako ste u dvadesetim.

Zaista želim da vidim ljude
od dvadeset i nešto godina ovde.

O, da! Svi ste sjajni.

Ako radite sa ljudima koji su u dvadesetim,
volite ljude u tom dobu,

brinete se za njih, želim da vidim -

Dobro. Sjajno, ljudi
od dvadeset i nešto su stvarno važni.

Meni su specijalnost ljudi
u dvadesetim jer verujem

da baš svako od tih
50 miliona ljudi u dvadesetim

zaslužuje da zna ono što psiholozi,

sociolozi, neurolozi
i stručnjaci za plodnost

već znaju:

preuzimanje kontrole nad svojim
dvadesetim je jedna od najlakših stvari,

koja opet donosi najveću promenu,
a koje možete da uradite

za posao, za ljubav, za svoju sreću,

možda čak i za svet.

To nije moje mišljenje.
To su činjenice.

Znamo da se 80 procenata
najpresudnijih trenutaka u životu

događa do 35 godine života.

To znači da će se osam od 10 odluka

i iskustava i "aha" doživljaja

koji čine vaš život onim što jeste

dogoditi do sredine vaših tridesetih.

Vi što imate preko 40, ne paničite.

Ova grupa će biti dobro, čini mi se.

Znamo da prvih 10 godina karijere

ima eksponencijalni uticaj

na to koliko ćete novca zarađivati.

Znamo da se više od polovine Amerikanaca

venčava ili živi ili se zabavlja

sa svojim budućim partnerom do 30.

Znamo da mozak završava svoj drugi

i poslednji zamah rasta tokom dvadesetih

kada se preinstalira za odraslo doba,

što znači da šta god da želite
da promenite kod sebe,

sada je vreme da to učinite.

Znamo da se ličnost menja
tokom dvadesetih godina

više nego u bilo kom drugom
periodu u životu,

i znamo da ženska plodnost
dostiže vrhunac u 28. godini,

i da stvari postaju
komplikovane posle 35.

Dakle vaše dvadesete su vreme
kada bi trebalo da se informišete

o svom telu i svojim opcijama.

Kada razmišljamo o razvoju deteta,

svi znamo da je prvih
pet godina ključni period

za jezik i vezanost u mozgu.

To je doba kada vaš uobičajeni
svakodnevni život

ima prekomeran uticaj
na to šta ćete postati.

Ali ono o čemu manje čujemo
jeste to da postoji

i razvoj odraslih i naše dvadesete

su ključni period u razvoju odrasle osobe.

Ali to nije ono što
dvadesetogodišnjaci čuju.

Novine govore o promenama
u rasporedu odraslog doba.

Istraživači dvadesete godine nazivaju
produženom adolescencijom.

Novinari kuju blesave nadimke
za ljude u dvadesetim

kao "odrasla deca".

Istina je.

Kao kultura, mi smo trivijalizovali
ono što je zapravo

presudna decenija odraslog doba.

Lenard Bernštajn je rekao
da je za postizanje velikih stvari

potreban plan
i ne sasvim dovoljno vremena.

Nije li to tačno?

Pa šta mislite da se događa

kada pogladite osobu
od dvadesetak godina po glavi i kažete:

"Imaš još 10 dodatnih godina
da započneš svoj život"?

Ništa se ne događa.

Ukrali ste toj osobi
neodložnost i ambiciju,

i apsolutno ništa se ne događa.

A onda svakog dana, pametni,
zanimljivi ljudi od dvadeset i nešto,

poput vas ili poput
vaših sinova i kćerki

dolaze u moju kancelariju
i govore ovakve stvari:

"Znam da moj dečko nije za mene,

ali ova veza se ne računa.
Ja samo ubijam vreme."

Ili kažu: "Svi kažu da ukoliko započnem

karijeru pre nego što napunim 30,
biću dobro."

Ali onda to počinje da zvuči ovako:

"Dvadesete su mi se skoro završile,
a ja nemam ništa svoje da prikažem.

Imala sam bolji CV
dan pošto sam diplomirala."

A onda počinje da zvuči ovako:

"Zabavljanje u dvadesetim bilo je
kao igra muzičkih stolica.

Svi su trčali unaokolo i provodili se,

ali onda negde oko 30.
kao da je muzika isključena

i svi su posedali.

Nisam želela da budem
jedina koja je ostala da stoji,

pa ponekad mislim
da sam se udala za svog muža

jer mi je bio najbliža stolica
kad mi je bilo 30."

Gde su ovde ljudi od dvadeset i nešto?

Nemojte to da radite.

Dobro, sada to zvuči pomalo otresito,
ali verujte mi,

ulozi su veoma visoki.

Kada vam je dosta toga
nagurano u tridesete,

tu je ogroman pritisak tridesetih godina

da pogurate karijeru,
izaberete grad, partnera,

i da rodite dvoje ili troje dece
za mnogo kraći vremenski period.

Mnoge ove stvari su nekompatibilne,

i kako istraživanje
upravo počinje da pokazuje,

jednostavno ih je teže i stresnije ostvariti

odjednom tokom tridesetih.

Postmilenijumska kriza srednjih godina

nije kupovina crvenog sportskog auta.

To je shvatanje da ne možete da imate
tu karijeru koju sada želite.

To je shvatanje da ne možete da imate
to dete koje sada želite,

ili ne možete svom detetu
da podarite brata ili sestru.

Previše ljudi u tridesetim i četrdesetim

gledaju sebe, i mene,
dok sede na drugom kraju sobe,

i kažu za svoje dvadesete:

"Šta sam radio?
O čemu sam razmišljao?"

Ja želim da promenim
ono što ljudi u dvadesetim

rade i misle.

Ovo je priča o tome
kako se to može izvesti.

To je priča o ženi po imenu Ema.

Sa 25 godina,
Ema je došla u moju kancelariju

jer je, po njenim rečima,
imala krizu identiteta.

Rekla je da misli da bi možda volela
da radi u umetnosti

ili zabavi, ali još nije odlučila,

pa je provela poslednjih nekoliko godina
radeći kao konobarica.

Pošto je tako jeftinije,
živela je sa dečkom

koji je pokazivao svoju narav
više nego ambiciju.

Koliko god da su
njene dvadesete bile teške,

njen rani život bio je još teži.

Često je plakala na našim sesijama,

ali onda bi se sabrala govoreći:

"Ne možeš izabrati porodicu,
ali možeš izabrati prijatelje."

Jednog dana, Ema ulazi

i obara glavu u krilo,

i jeca veći deo tih sat vremena.

Upravo je kupila novi adresar,

i provela je jutro upisujući
svoje brojne kontakte,

ali onda je ostala zagledana
u to prazno polje

koje dolazi posle reči

"U hitnom slučaju, molim pozovite..."

Bila je skoro histerična
kada me je pogledala i rekla:

"Ko će biti pored mene
ako doživim saobraćajnu nesreću?

Ko će se brinuti o meni
ako dobijem rak?"

U tom trenutku, dala sam sve od sebe

da ne kažem: "Ja ću."

Ali Emi nije bio potreban neki terapeut

kome je zaista, zaista stalo.

Emi je bio potreban bolji život,
a ja sam znala da je ovo njena šansa.

Naučila sam i suviše mnogo
od kad sam prvi put radila sa Aleks

da bih samo sedela tamo
dok Emina ključna decenija

lagano promiče.

Tako da sam narednih nedelja i meseci,

govorila Emi

tri stvari koje svako u dvadesetim,
bio muškarac ili žena,

zaslužuje da čuje.

Prvo, rekla sam Emi
da zaboravi na krizu identiteta

i da stekne nešto kapitala identiteta.

Pod sticanjem kapitala identiteta
mislim da uradite nešto

što dodaje vrednost na ono ko ste.

Uradite nešto što je investicija

u ono što biste možda hteli
da budete u budućnosti.

Ja nisam znala budućnost
Emine karijere,

i niko ne zna budućnost posla,
ali ja znam ovo:

kapital identiteta rađa kapital identiteta.

Dakle sada je vreme za taj posao
na drugom kraju države,

za tu praksu, tu "start-ap" firmu
koju bi da isprobaš.

Ovde ne isključujem istraživanje
ljudi u dvadesetim,

ali isključujem istraživanje
koje ne treba da se računa,

što, usput, i nije istraživanje.

To je odugovlačenje.

Rekla sam Emi da istraži poslove
i da to učini vrednim.

Drugo, rekla sam Emi
da je urbano pleme precenjeno.

Najbolji prijatelji su sjajni
za vožnju do aerodroma,

ali ljudi u dvadesetim koji se grupišu

sa vršnjacima istih stavova
ograničeni su po tome koga znaju,

šta znaju, kako razmišljaju,
kako pričaju,

i gde rade.

Taj novi delić kapitala, ta nova osoba
s kojom ćeš se zabavljati

skoro uvek dolazi
izvan unutrašnjeg kruga.

Nove stvari proističu iz onoga
što zovemo našim slabim vezama,

prijateljima prijatelja naših prijatelja.

Tačno, polovina ljudi u dvadesetim je nezaposlena
ili zaposlena ispod svog stručnog nivoa.

Ali polovina nije, a slabe veze

su način na koji ulaziš u tu grupu.

Polovina novih poslova
se nikada ne objavljuje,

tako da je kontaktiranje
komšijinog šefa

način na koji dobijate
taj neobjavljeni posao.

To nije varanje. To je nauka o tome
kako se informacija širi.

Na kraju, ali ne manje važno,
Ema je verovala

da ne možeš da izabereš porodicu,
ali možeš da izabereš prijatelje.

Ovo je bilo tačno
u slučaju njenog odrastanja,

ali kao osoba u dvadesetim,
Ema će ubrzo izabrati svoju porodicu

kada pronađe partnera

i stvori svoju porodicu.

Rekla sam Emi da je vreme da počne
da bira svoju porodicu sada.

Možda mislite da je 30 godina

zapravo bolje vreme za ulaženje u brak

nego 20 ili čak 25,

i ja se slažem sa vama.

Ali zgrabiti onoga s kim živite
ili spavate

kada svi na fejsbuku
počnu da se venčavaju,

nije napredak.

Najbolje vreme za rad na braku

jeste pre nego što stupite u njega,

a to znači delovati s namerom
u slučaju ljubavi

podjednako kao i u slučaju sa poslom.

Kod biranja porodice
treba svesno odabrati

koga i šta želite,

a ne samo pokušavati ili ubijati vreme

sa bilo kim ko se zadesi da izabere vas.

Dakle šta se dogodilo Emi?

Pa, pregledali smo taj adresar,

i pronašla je rođaka svoje stare cimerke

koji radi u jednom umetničkom muzeju
u drugoj saveznoj državi.

Ta slaba veza joj je pomogla
da dobije posao tamo.

Ta poslovna ponuda joj je dala razlog

da ostavi tog dečka sa kojim je živela.

Sada, pet godina kasnije, ona radi
kao planer posebnih događaja za muzeje.

Udata je za čoveka
koga je svesno izabrala.

Obožava svoju novu karijeru,
obožava svoju novu porodicu,

i poslala mi je razglednicu
na kojoj je napisala:

"Sada praznine za kontakte
u hitnim slučajevima

izgledaju nedovoljno velike."

Po Eminoj priči to zvuči lako,

ali to je ono što ja volim
kod rada sa ljudima u dvadesetim.

Njima je tako lako pomoći.

Ljudi u dvadesetim su kao avioni
koji upravo poleću iz Los Anđelesa,

usmereni negde ka zapadu.

Odmah nakon poletanja,
mala promena u kursu

predstavlja razliku između sletanja
na Aljasci ili Fidžiju.

Isto tako, sa 21 ili 25
ili čak 29 godina,

jedan dobar razgovor,
jedna dobra šansa,

jedan dobar TED govor,
može imati ogroman efekat

za više budućih godina i čak generacija.

Dakle ovo je ideja koju vredi preneti

svakoj osobi u dvadesetim
koju poznajete.

Jednostavna je kao i ono
što sam naučila da kažem Aleks.

To je ono što sada imam privilegiju

da svaki dan kažem ljudima
u dvadesetim kao što je Ema:

tridesete nisu nove dvadesete, preuzmite
kontrolu nad svojim odraslim dobom,

nabavite neki kapital identiteta,
upotrebite svoje slabe veze,

odaberite svoju porodicu.

Nemojte da vas definiše
ono što niste znali

ili niste uradili.

Vi odlučujete o svom životu upravo sada.

Hvala.

(Aplauz)