Da biste rešili masovno nasilje, okrenite se lokalnom

Severin Oteser izučava Demokratsku republiku Kongo, koja se nalazi usred najsmrtonosnijeg konflikta posle Drugog svetskog rata; nazvan je "najvećom tekućom humanitarnom krizom na svetu". Konflikt deluje beznadežno, nerešivo veliko. Ali njen uvid iz decenija slušanja i uključivanja je: konflikti su često zasnovani na lokalnom nivou. Umesto usmerenosti na rešenja koja dosežu do nacionalnog nivoa, vođama i grupama pomoći može više pomoći rešavanje lokalnih kriza pre nego što se rasplamsaju.

Želim da govorim
o zaboravljenom konfliktu.

To je konflikt koji retko dospeva u vesti.

Dešava se upravo ovde,
u Demokratskoj Republici Kongo.

Većina ljudi van Afrike
ne zna puno o ratu u Kongu,

pa dozvolite da vam iznesem
nekoliko ključnih podataka.

Konflikt u Kongu
je najsmrtonosniji konflikt

od Drugog svetskog rata.

Prouzrokovao je skoro
četiri miliona smrtnih slučajeva.

Destabilizovao je
veći deo centralne Afrike

tokom poslednjih 18 godina.

To je najveća tekuća
humanitarna kriza na svetu.

Zato sam i otišla u Kongo
prvi put 2001. godine.

Bila sam mladi humanitarni radnik

i srela sam ženu
koja je bila mojih godina.

Zvala se Izabel.

Lokalna policija
je napala Izabelino selo.

Ubili su mnogo muškaraca,
silovali mnogo žena.

Sve su opljačkali.

A zatim su želeli da odvedu Izabel,

ali je njen muž uskočio,

i rekao je: "Ne, molim vas,
ne uzimajte Izabel.

Uzmite mene umesto nje."

Tako je on otišao u šumu
sa policijom,

i Izabel ga nikada više nije videla.

Zbog ljudi kao što su Izabela i njen muž

posvetila sam svoju karijeru
izučavanju ovog rata

o kome tako malo znamo.

Mada postoji jedna priča o Kongu
koju ste možda čuli.

To je priča o mineralima i silovanju.

Izjave policije i izveštaji medija

se obično fokusiraju
na primarni uzrok nasilja u Kongu -

ilegalno iskorišćavanje
i trgovina prirodnim resursima -

i na glavnu posledicu -

seksualno zlostavljanje žena i devojčica
kao oružje rata.

Nije da ta dva problema
nisu važna i tragična. Oni to jesu.

Ali danas želim da vam ispričam
drugačiju priču.

Želim da vam ispričam priču
koja naglašava suštinski uzrok

tekućeg konflikta.

Nasiljem u Kongu velikim delom upravljaju
lokalni konflikti odozdo

kojima međunarodna mirovna nastojanja
nisu uspela da pomognu.

Priča počinje od činjenice
da ne samo da se Kongo ističe

kao najgora svetska
tekuća humanitarna kriza,

već je takođe i dom nekih od najvećih

međunarodnih nastojanja
za izgradnju mira na svetu.

Kongo je domaćin najveće

i najskuplje mirovne misije
Ujedinjenih Nacija na svetu.

Takođe je bio mesto gde se odvijala prva
evropska mirovna misija,

i za njene prve slučajeve,

Međunarodni kriminalni sud
je odlučio da goni ratne diktatore Konga.

2006. godine, kada je Kongo održao prve
slobodne narodne izbore u svojoj istoriji,

mnogi posmatrači su mislili da je
konačno došao kraj nasilju u regionu.

Međunarodna zajednica je hvalila
uspešnu organizaciju ovih izbora

kao konačni primer
uspešne međunarodne intervencije

u neuspešnoj državi.

Ali istočne provincije

su nastavile da se suočavaju
sa masivnim raseljavanjem stanovništva

i užasnim narušavanjem ljudskih prava.

Malo pre nego
što sam se vratila tamo prošlog leta,

desio se užasni masakr
u provinciji Južni Kivu.

Tridesettroje ljudi je ubijeno.

To su uglavnom bile žene i deca,

i mnogi od njih su bili iskasapljeni.

Tokom proteklih osam godina,

borbe u istočnim provincijama
su redovno raspirivale

bezrezervan građanski i međunarodni rat.

Tako da u suštini, svaki put kad pomislimo
da smo nadomak mira,

konflikt ponovo eksplodira.

Zašto?

Zašto snažna međunarodna delovanja

nisu uspela da pomognu Kongu
da postigne trajni mir i sigurnost?

Pa, moj odgovor na ovo pitanje
se vrti oko dva centralna zapažanja.

Prvo, jedan od glavnih razloga
za nastavak nasilja u Kongu

je u osnovi lokalni -

a kada kažem lokalni,

u stvari mislim
na nivou pojedinca, porodice,

klana, opštine, zajednice, okruga,

ponekad etničke grupe.

Na primer, sećate se priče
koju sam vam ispričala o Izabeli.

Pa, razlog zbog kojeg je policija
napala Izabelino selo

jeste zato što su hteli da oduzmu zemlju

koja je seljanima potrebna
da bi uzgajali hranu i preživeli.

Drugo centralno zapažanje je
da međunarodna mirovna delovanja

nisu uspela da pomognu
u obuzdavanju lokalnih konflikata

zbog prisustva
dominantne kulture izgradnje mira.

Ono što mislim pod tim je da

zapadnjačke i afričke diplomate,

mirotvorci Ujedinjenih nacija, donatori,

zaposleni u većini nevladinih organizacija

koje rade na razrešavanju konflikata,

svi oni dele specifičan način
sagledavanja sveta.

Ja sam bila jedna od ovih ljudi,
i delila sam tu kulturu,

tako da dobro znam koliko je moćna.

Širom sveta, i širom konfliktnih zona,

ova rasprostranjena kultura oblikuje
razumevanje onog ko interveniše

u vezi sa uzrocima nasilja

kao nešto što se primarno nalazi
u narodnim i međunarodnim sferama.

Oblikuje naše razumevanje puta ka miru

kao nešto što zahteva intervenciju odozgo

radi obračunavanja sa narodnim
i međunarodnim tenzijama.

I oblikuje naše razumevanje
uloga stranih aktera

kao aktivnim u narodnim
i međunarodnim mirovnim procesima.

Još važnije, ova rasprostranjena kultura

omogućava međunarodnim mirotvorcima
da ignorišu tenzije na mikro nivou

koje često ugrožavaju
dogovore na makro nivou.

Tako na primer, u Kongu,

zbog načina na koji
su socijalizovani i obučeni,

zvaničnici Ujedinjenih nacija,
donatori, diplomate,

radnici iz većine nevladinih organizacija,

tumače produžene borbe i masakre
kao problem odozgo nadole.

Za njih, nasilje koje vide

je posledica tenzija
između predsednika Kabile

i raznih nacionalnih protivnika,

i tenzija između Konga,
Ruande i Ugande.

Pored toga, ovi međunarodni mirotvorci
sagledavaju lokalne konflikte

prosto kao rezultat
narodnih i međunarodnih tenzije,

nedovoljnog autoriteta države,

i onoga što nazivaju takozvanom

prirodnom sklonošću
naroda Konga ka nasilju.

Dominantna kultura
takođe gradi intervenciju

na narodnim i međunarodnim nivoima

kao jedini prirodni i legitimni zadatak
za članove Ujedinjenih nacija i diplomate.

I to izdiže organizaciju opštih izbora,

koja je sada neka vrsta
univerzalnog rešenja,

kao najvažniji mehanizam
rekonstrukcije države

iznad efektivnijih pristupa
izgradnji države.

I to se dešava ne samo u Kongu već
i u mnogim drugim konfliktnim zonama.

Ali hajde da proniknemo dublje,

u druge glavne izvore nasilja.

U Kongu, produženo nasilje

je motivisano ne samo
narodnim i međunarodnim uzrocima

već i dugogodišnjim programima
odozdo nagore

čiji glavni podstrekači
su seljani, tradicionalni čelnici,

šefovi zajednice ili etničke vođe.

Mnogi konflikti se vrte oko političkih,
društvenih i ekonomskih uloga

koje su izrazito lokalne.

Na primer, postoji mnogo nadmetanja

na nivou sela ili okruga

oko toga ko može biti
šef sela ili šef teritorije

prema tradicionalnom zakonu,

i ko može kontrolisati raspodelu zemlje

i eksploataciju lokalnih rudnika.

Ovo nadmetanje često ima za posledicu
lokalizovanu borbu,

na primer u jednom selu ili teritoriji,

i prilično često, eskalira u opštu borbu,

kroz celu oblast,

čak ponekad i na susedne zemlje.

Uzmite konflikt između
naslednika Konga i Ruande

i takozvanih
starosedelačkih zajednica Kivua.

Ovaj konflikt je započet 1930-ih godina
za vreme belgijskog kolonizovanja,

kada su se obe zajednice nadmetale
oko pristupa zemlji i lokalnoj moći.

Zatim, 1960. godine,
nakon nezavisnosti Konga,

to je eskaliralo

jer je svaki tabor pokušao
da se poveže sa narodnim političarima,

ali još uvek da bi unapredili
svoje lokalne programe.

A zatim, u vreme genocida u Ruandi
1994. godine,

ovi lokalni akteri su se udružili
sa naoružanim grupama Konga i Ruande,

ali još uvek da bi unapredili
svoje lokalne programe u oblasti Kivua.

I od tada, ovi lokalni sporovi
oko zemlje i lokalne moći

su podstakli nasilje,

i redovno su ugrožavali

narodne i međunarodne dogovore.

Možemo se zapitati
zašto u ovim okolnostima

međunarodni mirotvorci
nisu uspeli da pomognu u primeni

lokalnih programa za izradnju mira.

A odgovor je da međunarodni posrednici

smatraju rešavanje
provincijskih konflikata

nevažnim, nepoznatim
i bespravnim zadatkom.

Sama ideja o uplitanju na lokalnom nivou
suštinski se sukobljava

sa postojećim kulturnim normama,

i preti ključnim interesima organizacije.

Na primer,
sam identitet Ujedinjenih nacija

kao diplomatske organizacije
na makro nivou

bio bi srušen kada bi se preusmerili
na lokalne konflikte.

A rezultat je da ni unutrašnji otpor

dominantnim načinima funkcionisanja

niti spoljašnji udari

nisu uspeli da ubede međunarodne aktere

da treba da ponovo procene
svoje razumevanje nasilja i intervencije.

Do sada je bilo veoma malo izuzetaka.

Bilo je izuzetaka, ali veoma malo,

od ovog opšteg pristupa.

Da zaokružimo,
priča koju sam vam upravo ispričala

je priča o tome kako
dominantna kultura izgradnje mira

oblikuje razumevanje posrednika
o tome koji su uzroci nasilja,

kako se ostvaruje mir,

i šta intervencije treba da postignu.

Ovo razumevanje omogućava
međunarodnim mirotvorcima

da ignorišu temelje mikro nivoa

koje su toliko neophodne
za održiv mir.

Posledično neobraćanje pažnje
na lokalne konflikte

vodi neadekvatnoj izgradnji mira
u kratkoročnom periodu

i potencijalnom obnavljanju rata
na duge staze.

A ono što je fascinantno
je da nam ova analiza

pomaže da bolje razumemo
mnoge slučajeve dugotrajnog konflikta

i neuspehe međunarodnih intervencija,
u Africi i na drugim mestima.

Lokalni konflikti podstiču nasilje
u većini ratnih i posleratnih sredina,

od Avganistana i Sudana
do Istočnog Timora,

i u retkim slučajevima
gde je bilo obuhvatnih

inicijativa za izgradnju mira
odozdo na gore,

ti pokušaji su bili uspešni
u postizanju mira koji je održiv.

Jedan od najboljih primera je kontrast

između relativno
mirne situacije u Somalilendu,

koji je imao koristi od održivih
mirotvornih inicijativa na nižim nivoima,

i nasilja koji preovlađuje
u ostatku Somalije,

gde je izgradnja mira
uglavnom išla odozgo na dole.

Postoji i nekoliko drugih slučajeva

u kojima je lokalno razrešenje konflikta

imalo ključnog uticaja.

Zato ako želimo
da međunarodna izgradnja mira uspe,

pored intervencija odozgo na dole,

konflikti se moraju rešavati odozdo.

Još jednom, nije da narodne
i međunarodne tenzije nisu bitne.

Bitne su.

I nije da narodna
i međunarodna izgradnja mira

nije potrebna.

Potrebna je.

Umesto toga, potrebna je izgradnja mira
i na makro i na mikro nivou

da bi učinili mir održivim,

i lokalne nevladine organizacije,

lokalni organi vlasti
i predstavnici građanskog društva

bi trebalo da budu glavni akteri
u procesu odozdo na gore.

Naravno, ima prepreka.

Lokalnim akterima
često nedostaju finansije

i ponekad logistička sredstva
i tehnički kapacitet

za primenu efikasnih lokalnih
programa za izgradnju mira.

Zato međunarodni akteri treba da prošire
svoje finansiranje i podršku

na rešavanje lokalnih konflikata.

A što se tiče Konga, šta se može učiniti?

Nakon dve decenije konflikata
i smrti miliona ljudi,

jasno je da moramo
da promenimo naš pristup.

Na osnovu mog terenskog istraživanja,

verujem da bi međunarodni akteri
i akteri Konga

trebalo da obrate više pažnje
na rešavanje domaćih konflikata

i podsticanje pomirenja između zajednica.

Tako na primer, u provinciji Kivua,

institut Život i mir
i njegovi partneri iz Konga

su pokrenuli forume između zajednica

kako bi razgovarali o specifičnostima
lokalnih konflikata oko poseda,

i ovi forumi su pronašli rešenja
za pomoć u obuzdavanju nasilja.

Takav program je preko potreban

širom istočnog Konga.

Ovakvim programima

možemo pomoći ljudima
kao što su Izabela i njen muž.

To neće biti kao magičnim štapićem,

ali pošto obuhvataju
duboko ukorenjene uzroke nasilja,

definitivno mogu promeniti situaciju.

Hvala.

(Aplauz)