Vreme je da žene budu kandidati za predsednika

Toplo i sa šarmom, Hala Tomasdotir deli sa nama to kako je prevazišla medijske predrasude, promenila ton političke debate i iznenadila sebe i čitavu naciju kada se kandidovala za predsednicu Islanda - usput inspirišući buduću generaciju vođa. "Ono što vidimo, možemo da budemo", kaže. "Važno je da se žene kandiduju."

Osećam se izuzetno srećno

jer dolazim iz zemlje

koja se generalno smatra
najboljim mestom na svetu

za žene.

Godine 1975, kad mi je bilo sedam godina,

Islanđanke su stupile u štrajk.

Tog dana nisu radile,

bilo da su imale profesionalne poslove

ili su bile domaćice.

Umarširale su u centar Rejkjavika -

90 procenata žena je učestvovalo -

i mirno i u solidarnosti

su tražile jednakost.

Tog dana ništa na Islandu nije radilo

jer ništa ne radi kad žene ne rade.

(Aplauz)

Pet godina kasnije,
Islanđani su imali hrabrosti

da budu prva država na svetu

koja je demokratski izabrala
ženu za predsednika.

Nikad neću zaboraviti taj dan

kad je predsednica Vigdis,
kod nas je poznata po imenu,

izašla na balkon svog doma,

samohrana majka sa kćerkom
pored sebe, kada je pobedila.

(Aplauz)

Ova žena je bila neverovatan uzor

za mene i svakoga ko je tada odrastao,

uključujući dečake.

Često deli priču o tome
kako joj je prišao dečačić,

nakon nekoliko predsedničkih mandata,

i upitao: "Mogu li dečaci zaista
da budu predsednici kad odrastu?"

(Smeh)

Uzori su uistinu važni,

no čak i uz tako snažne uzore,

na kojima sam zahvalna,

kad su me ohrabrivali
da se kandidujem za predsednika,

moja prva reakcija je bila: "Ko sam ja
da se kandidujem za predsednika?

Ko sam ja da bih bila predsednik?"

Ispostavlja se da žene

ređe razmišljaju
o kandidovanju od muškaraca.

Urađeno je istraživanje u SAD-u 2011.

koje je pokazalo da 62 procenta muškaraca
je razmišljalo da se kandiduje,

a 45 procenata žena.

To je razlika od 16 procentnih poena

i ta ista razlika je postojala
deceniju ranije.

I zaista je šteta

jer sam ubeđena da su svetu
zaista potrebne žene vođe

i više vođstva zasnovanog na principima

uopšte.

Pa se moja odluka da se kandidujem

na kraju svodila na činjenicu

da sam osećala

kako moram da odradim svoj deo,

čak iako nemam političkog iskustva,

da iskoračim i pokušam da učestvujem
u stvaranju sveta

koji bi imao smisla i bio održiviji

za našu decu,

i sveta u kom zaista omogućujemo
i našim dečacima i devojkama

da budu sve što mogu da budu.

I bio je to poduhvat mog života.

Bilo je divno.

Poduhvat je započeo
sa skoro 20 potencijalnih kandidata.

Svedeno je na devet
kandidata koji su se kvalifikovali

i na kraju je trka svedena na nas četvoro,

tri muškarca i mene.

(Aplauz)

No tu i dalje nije kraj drami.

Mislite da je kod vas u SAD-u drama,

ali mogu -

(Smeh)

uveravam vas da smo imali
sopstvenu dramu na Islandu.

Naš predsednik, koji je to već 20 godina,

je prethodno najavio
da se neće kandidovati,

što je verovatno uzrokovalo pojavu

tolikog broja kandidata
koji su razmatrali kandidovanje.

Kasnije se predomislio

kada je naš premijer dao ostavku

nakon zloglasnih Panamskih papira

koji su upleli njega i njegovu porodicu.

I imali smo narodni protest na Islandu,

pa je dotadašnji predsednik mislio
kako nam treba vođa od poverenja.

Nekoliko dana kasnije, povezanost
njegove supruge i firmi njene porodice

su takođe otkriveni u Panamskim papirima,

te se on ponovo povukao iz trke.

Pre nego što je to uradio,
rekao je kako tako postupa

jer smo tad imali
dva kvalifikovana muškarca

za koje je on smatrao da mogu
da popune njegovu poziciju.

Stoga, 9. maja, 45 dana pre dana izbora,

moji izgledi i nisu bili sjajni.

Nisam čak ni upala na grafikon u novinama.

Ankete su pokazivale
da imam jedan procenat,

ali to je i dalje bilo najviše

što je ijedna žena dobila
najavivši svoju kandidaturu.

Pa bi malo bilo reći
da sam morala veoma da se trudim

da dobijem mesto za stolom

i pristup televiziji

jer je mreža odlučila
da će jedino uključiti

one sa 2,5 procenata i više na anketama

u prvu televizijsku debatu.

Saznala sam tog popodneva
kad je bila prva TV debata

da ću učestvovati zajedo sa tri muškarca,

a to sam saznala u živom prenosu na TV-u

da sam imala tačno 2,5 posto podrške
na dan prve TV debate.

(Aplauz)

Dakle, izazovi.

Najveći izazovi sa kojim sam se suočila
i prevazišla na ovom putovanju

su se ticali medija, moći i novca.

Počećemo s medijima.

Neki tvrde da rod nije bitan

kad se radi o medijima i politici.

Ne mogu reći da se slažem.

Ispostavilo se da je teže za mene
i da dobijem pristup i prostor u medijima.

Štaviše, vodeći kandidat
se pojavio na medijskim emitovanjima

87 puta tokom meseci
koji su prethodili izborima,

dok sam se ja pojavila 31 put.

I ne kažem da mediji ovo rade svesno.

Mislim da ovo ima veze
sa podsvesnom pristrasnošću

jer u medijima, kao i svuda,

imamo i svesne i podsvesne predrasude,

i moramo da imamo hrabrosti da govorimo
o tome, ako želimo to da promenimo.

Kad sam konačno dobila pristup TV-u,

prvo pitanje koje sam dobila je bilo:
"Da li ćeš da odustaneš?"

I to je bilo surovo.

Ali naravno,
sa 1 do 2,5 procenata na anketama

možda je razumljivo.

Ali mediji su zaista važni,
i svaki put kad bih se pojavila na TV-u,

videli bismo i doživeli rast na anketama,

stoga znam iz prve ruke
koliko je ovo važno

i zašto moramo da govorimo o tome.

Bila sam jedina od četiri
finalna kandidata

koja nije imala intervju
na naslovnoj strani.

Ponekad su me izostavljali
kod pitanja koje su pitali druge kandidate

i iz prenosa vesti o izborima.

Pa, s ovim sam se suočila,

ali reći ću sledeće,
kao kompliment islandskim medijima.

Skoro da uopšte nisu komentarisali
moju kosu i odela.

(Aplauz)

Sva pohvala za njih.

Ali tu je još jedno veoma važno iskustvo.

Učestvovala sam kao nezavisan kandidat,

bez bilo koje političke partije
ili moći iza mene.

To neiskustvo

i nedostupnost resursa

su verovatno koštali našu kampanju,

ali su nam takođe omogućili da inoviramo
i bavimo se politikom drugačije.

Vodili smo pozitivnu kampanju

i verovatno smo time promenili
ton izbora za druge.

Možda je to razlog
što sam imala manje prostora na TV-u

jer sam prema drugim kandidatima
želela da pokažem poštovanje.

Kada se pristup medijima
pokazao komplikovanim,

vodili smo sopstvene medije.

Vodila sam uživo sesije na Fejsbuku,

gde sam primala pitanja od glasača
o bilo čemu i odgovarala na mestu.

I postavljali smo sva pitanja
i sve odgovore javno na Fejsbuk

jer smo smatrali
da je transparentnost važna,

ako želite da učvrstite poverenje.

A kad se pristup mladim glasačima
pokazao komplikovanim,

aktivirala sam se na Snepčetu.

Imala sam mlade ljude
koji su me naučili tome

i koristila sam sve filtere na Snepčetu
tokom poslednjeg dela kampanje.

I zapravo sam morala mnogo da se šalim
i da budem skromna jer mi je loše išlo.

Ali nam je time
rasla podrška među mladima.

Dakle, moguće je voditi
različit vid kampanje.

Ali, nažalost, ne možete govoriti
o politici, a da ne pomenete novac.

Žao mi je što je tako, ali je istina,

a mi smo imali manje finansijskih resursa
od drugih kandidata.

Ovo je verovatno delimično bilo zbog toga

što je meni bilo teže
da tražim finansijsku podršku.

A možda sam imala i ambiciju
da odradim što više sa što manje.

Neki bi to nazvali mojom ženstvenošću.

No čak i uz trećinu medija,
trećinu finansijskih resursa

i jedino sa ekipom preduzetnika,
ali izuzetnom ekipom,

uspeli smo sve da iznenadimo
u izbornoj noći,

kada su stigle prve cifre.

Iznenadila sam se,
kao što vidite na toj slici.

(Smeh)

Dakle, prve cifre,

bila sam rame uz rame
sa vodećim kandidatom.

(Klicanje)

Pa, trčite pred rudu
jer nisam uspela u tome,

ali bila sam druga

i prešli smo dug put od jednog procenta,

do skoro trećine glasova

i porazili smo ankete jedinstvenom maržom

ili 10 procenata iznad onoga
što su poslednje ankete pokazivale.

Neki me zbog ovoga
zovu istinskom pobednicom izbora

i mnogi ljudi me podstiču
da se ponovo kandidujem.

Ali ono na šta sam zaista ponosna

je saznanje da sam dobila

proporcionalno veći procenat
podrške mladih

i mnogi ljudi ohrabruju
moju kćerku da se kandiduje 2040.

(Aplauz)

Ona ima 13 godina

i nikad pre nije bila na televiziji.

A na dan izbora
sam je često posmatrala na TV-u,

bila je pametna, samopouzdana,

iskrena i podržavala je svoju majku.

Ovo je verovatno
bila svetla tačka moje kampanje.

(Aplauz)

Ali ima tu još jedna.

Ovo su devojčice
predškolskog uzrasta u šetnji

i videle su moj poster
na autobuskom stajalištu

i imale su potrebu da ga poljube.

Publike: Aaaa!

Ova slika je za mene dovoljna pobeda.

Ono što vidimo, možemo da postanemo.

Zato, dovraga sa strahom i izazovima.

(Aplauz)

Važno je da se žene kandiduju

i vreme je da se žene
kandiduju za kancelariju,

bilo kancelariju izvršnog direktora
ili kancelariju predsednika.

Takođe sam uspela da ostavim utisak
baš na vaš "Njujorker".

Zaradila sam novu titulu:
"Živi emotikon iskrenosti".

(Klicanje)

Verovatno je to titula
na koju sam najponosnija do sad,

a razlog je to što žene često kažnjavaju

jer koriste ono što nazivam
njihovim emocionalnim kapitalom,

ali znam iz iskustva da uspevamo

kad baš tako postupamo.

(Aplauz)

I potrebno je više toga.

Slavili smo kao da smo pobedili
u izbornoj noći

jer smo se tako osećali.

Stoga ne morate nužno
da stignete do te kancelarije.

Prosto morate da posegnete za njom

i vi, vaša porodica, vaši prijatelji,
svi koji rade sa vama,

ako budete dobro radili, rašćete
mimo bilo čega što ste doživeli pre.

Dakle, dobro smo se zabavljali

i mnogo sam naučila na ovom putovanju,

verovatno više lekcija
nego što bih mogla ovde da podelim

u predviđenom vremenu.

No budite sigurni, bio je to težak posao.

Izgubila sam mnogo sna tokom tih meseci.

Potrebne su bile otpornost
i istrajnost da ne odustanem,

ali sam nešto naučila, to sam saznala pre,
onog dana sam imala jedan procenat,

a to je da jedino možete biti dobri

kad uistinu, autentično
slušate sopstveni glas

i delate u skladu s tim.

Kao što jedna moja dobra sestra kaže:

možeš da varaš svoju intuiciju,

ali tvoja intuicija nikad ne vara tebe.

Mislim da je takođe veoma važno,
i svi ovo znate,

da je na bilo kom vašem putovanju

važna ekipa s kojom idete.

Važno je imati ljude oko vas
koji dele vaše vrednosti, vašu viziju,

ali su različiti na sve druge načine.

Za mene je to formula uspeha

i ja sam blagoslovena divnim mužem,

koji je ovde danas,

fantastičnom porodicom -

(Aplauz)

i sjajnim prijateljima,

a okupili smo se
kao preduzetnici u političkoj areni

i uspeli smo u nečemu
za šta su nam svi rekli da je nemoguće.

Zapravo, vodeći PR ekspert mi je rekao,

pre nego što sam donela odluku,

da će osvojenih 7 procenata glasova
za mene biti uspeh.

Cenila sam njegovu perspektivu
jer je verovatno bio u pravu

i zasnivao je to na dragocenom iskustvu.

Ali dana kad sam imala 1%,

tad sam odlučila da mu pokažem
da nije u pravu.

Važno je da ovo pomenem
jer sam izgubila mnogo sna

i vredno sam radila, kao i moji ljudi.

Nikad nećemo stići daleko,
ako zaboravimo da vodimo računa o sebi.

I verujem da su dve stvari
veoma važne za to:

okruživanje sebe ljudima
i aktivnostima koje vas jačaju,

ali je jednako važno, možda čak i važnije

imati hrabrosti
otarasiti se ljudi i aktivnosti

koje vam oduzimaju energiju,

uključujući divne blogere i komentatore.

Imala sam podršku mnogih u ovome,

i odlučila sam da se vinem visoko
kad su drugi ponirali nisko,

i delimično sam tako održavala
svoju energiju prolazeći kroz sve ovo.

A kad bih za tren izgubila energiju -

a jesam, s vremena na vreme,
nije bilo lako -

prisetila bih se razloga
zašto sam se kandidovala,

i da sam odlučila da igram
po mojim pravilima.

Nazvala sam to 4G kampanjom,

G slova predstavljaju islandske reči.

A prvo stoji za "Gagn".

Kandidovala sam se da doprinesem,

da budem od koristi

i želela sam da vođstvo uslužnosti

bude u centru mog delanja,
kao i kod ostalih učesnika kampanje.

Drugo je "Gleði" ili radost.

Odlučila sam da uživam u putovanju.

Toliko toga je moglo da se nauči na njemu,

bez obzira na to
da li stignemo do cilja ili ne.

I davala sam sve od sebe
da inspirišem druge da rade to isto.

Treće je "Gagnsæi".

Bila sam otvorena za sva pitanja.

Nisam imala tajne,

i sve je bilo javno
na Fejsbuku i vebsajtovima.

Jer smatram da ako birate svog predsenika,

zaslužujete odgovore na vaša pitanja.

Poslednje, ali ne manje važno,

ne moram to da obrazlažem
u ovoj prostoriji,

naša kandidatura
je počivala na principu ženske snage.

(Klicanje)

Izuzetno mi je drago

da sam imala hrabrosti da se kandidujem,

da rizikujem neuspeh,
ali da postignem uspeh

na toliko nivoa.

Ne mogu da vam kažem da je bilo lako,

ali vam mogu reći,

i mislim da će se moja čitava ekipa
složiti sa mnom,

da je bilo vredno truda.

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam.

Hvala vam.

(Aplauz)

Pat Mičel: Neću da te pustim još uvek.

Hala Tomasdotir: Kakva sjajna publika.

PM: Ne mogu da te pustim, a da ne kažem

da su verovatno svi u prostoriji
spremni da se presele na Island

i da glasaju za tebe.

Naravno da verovatno
ne možemo da gasamo tamo,

ali jedno možemo da dobijemo od Islanda

i oduvek smo to dobijali - inspiraciju.

Mislim, dovoljno sam stara
da se sećam 1975,

kada su sve Islanđanke išetale,

a to je zaista bio veoma značajan faktor
za lansiranje pokreta žena.

Podsetila si nas na to ranije,
volela bih da vratimo sliku

i da se prosto prisetimo kako je izgledalo
kada je država dovedena do zastoja.

I ono što možda ne znate

jer naši mediji u Americi
nisu izveštavali o tome,

Islanđanke su ponovo išetale
u ponedeljak [24. 10. 2016]. Je li tako?

HT: Da, jesu.
PM: Možeš li da nam govoriš o tome?

HT: Da, dakle 41 godinu
nakon prvobitnog štrajka,

možda jesmo najbolje mesto
na svetu za žene,

ali naš posao nije završen.

Pa su u ponedeljak u 14:38h

žene na Islandu napustile poslove

jer su u tom momentu
zaradile svoju dnevnicu.

(Aplauz)

Ono što je sjajno kod ovoga

je da su mlade žene i muškarci učestvovali

u većem broju nego ranije

jer je vreme da okončamo
razliku u platama.

PM: Neću tražiti od Hale da se sad obaveže

o narednim postupcima,

ali ću da kažem da bi imala
veoma veliku armiju volontera,

kad bi odlučila da se ponovo kandiduješ.

Hvala ti, Hala.

HT: Hvala vam svima.

(Aplauz)