Neočekivani izum koji je povećao broj ljudi na planeti | Sofija Stefanović | TEDxNoviSad

Uticaj majki i beba na razvoj civilizacije nije često bio u fokusu istraživača. Pripisivanje značenja i značaja predmetima sa arheoloških nalazišta, uglavnom zavisi od ustaljenih shvatanja i teorija u nauci. Ponekad je potrebno stvari sagledati iz drugačijeg ugla da bismo otkrili čitav novi svet saznanja. To je upravo ono što Sofija i njen tim rade svakodnevno, i što je dovelo do novih otkrića u nauci - otkrića o razvoju civilizacije ali i o našim načinima razmišljanja.

Sofija Stefanović je profesor na Odeljenju za arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu i upravnik Laboratorije za bioarheologiju, u kojoj se istražuju ljudski, životinjski i biljni ostaci sa arheoloških lokaliteta. Njena istraživanja drevnih skeleta, u kojima kombinuje brojne metode prirodnih nauka, usmerena su ka razumevanju evolucije fertiliteta. U oblasti bioarheologije objavila je preko 30 radova i dve monografije i mentor je šest doktorskih disertacija, kao i 36 master i diplomskih radova.
Sofija je prvi naučnik u Srbiji čije istraživanje je podržao Evropski istraživački savet kroz finansiranje projekta BIRTH koji se bavi praistorijskim fertilitetom na Balkanu.

This talk was given at a TEDx event using the TED conference format but independently organized by a local community. Learn more at http://ted.com/tedx

Noć je.

Zima, 6100. godine pre naše ere.

U skromnoj kolibi na obali Dunava,
porađa se jedna mlada žena.

Njen porođaj je dug i težak.

Rođena devojčica
poživela je svega nekoliko sati,

a neutešna majka,

kako su to činili i svi stanovnici
Lepenskog Vira,

sahranila je svoju bebu ispod poda kolibe

kako bi na taj način ona,
makar i simbolično,

ostala tu, uz nju.

Ali zbog čega je njen porođaj bio težak?

I zbog čega je porođaj,
od kad postojimo kao vrsta

pa sve do danas, težak i rizičan,

kako za majke, tako i za bebe?

Naime, ono što nas je učinilo ljudima -

dvonožni hod
i velik, kompleksan mozak,

u samom je temelju
svih naših porođajnih muka.

Hod na dve noge
promenio je oblik naše karlice

i učinio je dužom, užom,
nepogodnijom za rađanje.

Velik mozak značio je
i veliku bebinu glavu.

Paradoksalno,
ono što nas je učinilo ljudima,

ugrozilo je ono što je ključ
opstanka svake vrste - rađanje.

Ali, kako smo onda, uprkos tome,

ne samo opstali, kao vrsta,
već čak uspeli da doživimo

demografski rast još u praistoriji,

hiljadama, hiljadama godina
pre moderne tehnologije i medicine?

Na ovo, možda i najuzbudljivije
pitanje naše evolucije,

nauka i dalje nema dovoljno dobar odgovor.

I, što je još čudnije,
u svojim istraživanjima

naučnici se gotovo uopšte
ne bave rađanjem.

Kao da praistorijske majke i njihove bebe

nisu imale nikakvu ulogu u evoluciji

da bi im oni, u svojim istraživanjima,

posvetili dovoljno pažnje.

Da nešto duboko nije u redu
u odnosu naučnika

prema mamama i bebama,
shvatila sam još veoma davno,

na studijama arheologije.

Naime, u mojim mislima o prošlosti,

uloga majki i njihovih beba
bila je veoma značajna.

Jer, još od najranijeg detinjstva,
moja najstarija sestra Jelka,

nama, mlađoj deci je pričala
priče o praistoriji.

I u tim njenim pričama,
ključni krivci za najvažnije inovacije

poput pripitomljavanja biljaka
ili kuvanja hrane,

bile su upravo praistorijske majke
i njihova briga o bebama.

Ja sam toliko verovala u te priče

da me je, kao studenta,
silno čudilo zbog čega se

naučnici ulogom majki uopšte ne bave.

Jedini put kada je neko od mojih profesora

uopšte pomenuo praistorijske bebe,

bio je to jedan sasvim uzgredni komentar

našeg čuvenog profesora Srejovića,

koji je i otkrio lokalitet Lepenski Vir

i na njemu, ispod kuća na tom lokalitetu,

grobove oko 40 rano preminulih beba.

Odakle bebe ispod podova kuća?

Kako je on objasnio,
te bebe su bile ubijene

odmah po rođenju i sahranjene su

pre nego što su kuće izgrađene
i smisao te žrtve bio je,

po njegovom mišljenju,
da obezbedi blagostanje

onih koji su u tim kućama kasnije živeli.

I dan danas ne mogu
da zaboravim taj osećaj,

tu strelu koja me je pogodila
direktno u srce.

Na intuitivnom nivou ovo objašnjenje

je za mene bilo potpuno neprihvatljivo.

Znala sam, takođe, i da su ljudi proveli

dva miliona godina evolucije
na demografskom minimumu;

jedva smo se provukli
kroz iglene uši evolucije

i da li je zaista moguće
da, kada smo konačno uspeli

i kada su majke konačno počele da rađaju

dvoje i više dece koja su preživela,
da su ljudi, u tom trenutku,

počeli da ubijaju svoje bebe?

Na sreću, od svog omiljenog
filozofa i oslonca, Henrija Bergsona,

naučila sam da je intuicija
bljesak evidencije.

I da, kako u životu, tako i u nauci,
treba da verujemo svojoj intuiciji.

I upravo zbog toga, sa svojim kolegama,

počela sam da istražujem
sahrane beba na Lepenskom viru.

Naša istraživanja pokazala su
suprotan scenario od scenarija žrtvovanja.

Pronašli smo obilje dokaza
da su bebe sahranjene

tako što su grobovi
prokopavani kroz podove kuća,

dakle, dok su kuće bile žive i aktivne.

Ali takođe, pronašli smo
i obilje drugih dirljivih dokaza

o sahranama beba u naručju
praistorijskih žena,

verovatno njihovih majki,
preminulih upravo tokom rađanja.

I polako je pred nama počeo
da se pojavljuje svet ljudi

koji su brinuli o preminulim bebama

i zbog toga smo počeli
da razmišljamo o tome

da su za njih rađanje i briga o potomstvu,

bili veoma važni.

I mislila sam tada
da nisu praistorijski ljudi

ti koji su ubijali bebe već upravo mi,

savremeni naučnici,
svojim potpunim ignorisanjem

njihovog postojanja i značaja.

I poželela sam tada, da kao naučnik,

doprinesem više razumevanju rađanja.

Ali nauka kojom se bavim
nije tada imala metode

kojim bi se porođaji mogli istraživati.

Na sreću, u Beograd je tada došla
profesorka Ursula Fiterbahofen,

sa univerziteta u Frajburgu,
i ispričala mi je rezultate

njihove kliničke studije
na savremenim ženama

poznatog broja trudnoća.

Oni su pokazali da svaka trudnoća
ostavlja trag na našim zubima.

Naime, kada presečemo koren zuba,
kao kod godova na drvetu,

zbog toga što svake godine dobijamo
jednu novu liniju zubnog cementa,

mi možemo da prebrojimo koliko je
neko imao godina u momentu smrti.

Ali ne samo to, pokazalo se
da tokom trudnoće

ova linija zubnog cementa
postaje drugačija,

drugačije mineralizovana, tamnija.

Dakle, možemo da, ako analiziramo zub,

prebrojimo koliko puta je,
tokom života, žena bila trudna.

Znala sam tada da,
ako ovaj metod primenimo

na drevnim zubima,
po prvi put u istoriji nauke

moći ćemo da kažemo
koliko su praistorijske mame imale dece.

I da zapravo na taj način možemo promeniti

čitav stil proučavanja
evolucije fertiliteta.

I to me je ohrabrilo i inspirisalo
da napišem projekat "Birth"

i zahvalna sam, iz sveg srca,
Evropskom Istraživačkom Savetu,

što je podržao i razumeo
značaj istraživanja rađanja

i zapravo, omogućio
realizaciju prvog projekta

posvećenog upravo
praistorijskim mamama i njihovim bebama.

Projekat je počeo i mladi istraživači
u našoj laboratoriji za bioarheologiju

pomažu mi da razumem
i dođem do odgovora

na ovo uzbudljivo pitanje:
kako smo, uprkos svemu,

još u neolitu uspeli da doživimo
demografski rast?

Naravno, u odgovoru na ovo pitanje
najviše nam mogu pomoći

same praistorijske bebe
jer njihovi skeleti ne govore

samo o brizi zajednice
prema preminuloj bebi.

Ako ih gledamo kao forenzički dokaz,

bebe su pronađene ispod podova kuća,

one su dokaz da se porođaj desio.

Možemo pretpostaviti da su
dokaz toga da se porođaj desio

upravo u kućama.

Sa neolitom se kuće
pojavljiju po prvi put.

Dakle, u neolitu ljudi prvi put imaju

sasvim novu porođajnu arenu
u našoj evoluciji.

Kuća kao nova porođajna arena
mogla je da pruži praistorijskim majkama

mnoge prednosti u rađanju
i brizi o bebama.

Ako pogledamo kuće
na Lepenskom viru,

u svih 70 pronađena su ognjišta
poput ovog pravougaonog

koji vidimo sa desne strane.

Da li postoji neka veza
između ognjišta i beba?

Da, ogromna.

Termalni uslovi rađanja
i neonatalne brige su ključni

za preživljavanje beba.

Da li je porođaj u toploj kući
mogao da doprinese

većem preživljavanju novorođenčadi

i da li su zapravo kuće
porodilište naše civilizacije?

Kako su one zapravo izgledale?

Ako vam kažem kako su izgledale kuće

predstavnika najstarijih
evropskih zemljoradnika,

nosilaca starčevačke kulture,
radi se o skromnim objektima

koji su nepravilnog oblika,
uglavnom ukopavani u zemlju.

Razgovarajući sa jednim
svojim prijateljem o tome

da li se uopšte radi o stambenim objektima

ili su to prioritetno mesta
gde su se žene porađale

i brinule o svojim bebama,
on je rekao tada

da mu takva ideja zvuči sasvim logično

jer ako pogledamo u životinjski svet,
možemo videti kako često

životinje iskopavaju rupu u zemlji
i zbog toplote i zaštite svojih potomaka.

I kada je to rekao, ja sam
u stvari razumela

koliko su moja istraživanja
antropocentrična,

koliko u njima zanemarujem
sve ono što je nauka saznala

o fertilitetu kod životinja
i počela sam o tome dosta

da čitam i polako je u mom
naučnom univerzumu

počela da se pojavljuje
nova ključna reč, a to je:

zajednička briga o potomstvu.

Evolucija je ljudima i mnogim
drugim vrstama -

pticama i delfinima,
o kojima smo danas slušali,

dala ovaj mehanizam
kooperativnog bridinga

koji zapravo znači
da pripadnici zajednice,

koji nisu roditelji,
pomažu u brizi o potomstvu.

Kada su u pitanju ljudi,
naučnici su detaljno istražili

i došli do zaključka ko su
najznačajniji pomagači.

Šta mislite - ko najviše
pomaže mamama i bebama?

Izvinjavam se tatama i dekama
ali pokazalo se, u ozbiljnim studijama,

da su naše bake ključni oslonac
u sistemu zajedničke brige o potomstvu.

Ako je uloga majke
o brizi o bebi stopostotna,

uloga bake je 90%.

Dakle, bake su taj stub
i oslonac čitavog sistema

zajedničke brige o potomstvu.

I počela sam da razmišljam
o tome da, ako želim da razumem

porast fertiliteta
i kontradikciju naše vrste,

da je uprkos teškom porođaju opstala,
da moram razumeti

šta se desilo u zajedničkoj
brizi o potomstvu

kada je u pitanju ljudska vrsta u neolitu,

šta je unapredilo taj softver,
šta je dovelo do toga

de fertilitet poraste uprkos
teškom i rizičnom porođaju.

I razmišljala sam šta je,
u arheološkom ostatku,

taj trag zajedničke brige.

I kao što sam vam već i rekla -

u nauci sa punom svešću

da možda neki naučnici to neće
baš dobro prihvatiti,

ja se oslanjam na svoju intuiciju.

I upravo sam posvetila pažnju
jednom predmetu koji je

davno za mene postao zanimljiv,
a to je praistorijska kašika.

Naime, sa neolitom od bliskog istoka
preko Anadolije i Evrope,

po prvi put se pojavljuju malene kašike,

brižljivo izrađene
od životinjskih kostiju.

Ovih kašika ima na svim
neolitskim lokalitetima.

Šta su o njima rekli ozbiljni naučnici?

Rekli su sledeće:
"Suviše su male da bi bile kašike"

i "Imaju na sebi tragove oštećenja.

Ti tragovi oštećenja govore o tome
da su u pitanju alatke."

Da, možete tako da razmišljate
o kašikama ako razmišljate

kao ozbiljan naučnik.

Ali ako ih pogledate kao običan čovek,
koji je, pri tom, imao priliku

da i sam hrani
ili gleda kako neko hrani bebu,

šta vam prvo pada na pamet?

Upravo je nešto slično
i meni palo na pamet;

nisu li ovim kašikama
praistorijski ljudi hranili svoje bebe?

Ovu uzbudljivu pomisao
odmah smo proverili u našoj laboratoriji

i već prve mikroskopske analize
pokazale su nam

na stotine tragova dečijih zuba.

Ponekad, kao što vidite na slici dole,

čak i čitavog zubnog niza,
jer ne radi se o oštećenjima

samo prilikom ishrane,
znamo šta deca rade

u periodu kada krenemo
da ih dohranjujemo -

njih boli nicanje zuba,
one vežbaju svoj zagrižaj,

teško je, ponekad, da im otmemo kašiku.

Upravo je to isto ono
što su radile praistorijske bebice

i upravo te tragove smo otkrili
na neolitskim kašikama

sa lokaliteta Starčevo
i Donja Branjevina, za sada.

Naravno, osim uzbuđenja
da smo otkrili da su kašikama

neolitski ljudi hranili svoje bebe,
iza tog otkrića, čini mi se, stoji

još nešto mnogo važnije
a to je da ove kašike

verovatno govore o tome
da se sa neolitom pojavila

i nova vrsta hrane za bebe.

Neolit je, verovatno, omogućio
zbog pripitomljenih biljaka

i mleka pripitomljenih životinja,
stvaranje neke vrste neolitske kašice.

Ova nova bebi hrana mogla je biti
od ključnog značaja za porast fertiliteta.

Zašto? Mogla je omogućiti majkama
da, po prvi put u evoluciji,

kraće nego ikada do tada,
doje svoju decu.

Dok dojimo decu nije tako lako zatrudneti,
tako da je direktna posledica bebi hrane

mogla biti porast fertiliteta.

Ali, čini mi se, da ono
što je možda još značajnije

jeste promena u sistemu
zajedničke brige o potomstvu

jer ako zaista je neolit doneo
novu bebi formulu,

sistem se mogao promeniti
i sada su, ne samo bake,

nego i svi drugi pomagači
vrlo rano mogli da se uključe

u brigu o potomstvu i da,
već od ranog uzrasta

pomognu majkama
koje bi tada bile slobodnije

i za rađanje nove dece
i za druge neke aktivnosti

koje su mogle uticati na to
da zaista sa neolitom

sistem zajedničke brige o potomstvu,
uz ovu neolitsku hranu,

doživi tektonske poremećaje

u smislu da su kuće i nova bebi hrana

možda taj temelj najznačajnijeg događaja

evolucije demografkog rasta
naše populacije.

Ja ne znam da li je
ovo što sam vam ispričala tačno

i ne znam da li ću ovo što sam vam rekla
uspeti naučno da dokažem

ali to možda nije ni toliko važno.

Važno je da ostane ova priča
koja bi trebalo da nas podseti

da su ključni teret
toga što smo postali ljudi

podnele upravo praistorijske
majke i njihove bebe.

Moramo da budemo zahvalni
i svim praistorijskim bakama

i svim drugim pomagačima
jer nije porođaj samo bio težak

u praistoriji i težak danas,
nego će biti težak

dok god budemo postojali kao vrsta.

I zbog toga želim,
ne samo da se zahvalim

drevnim mamama i bakama,
nego i svima vama koje podnosite

težinu rađanja jer da nije brige
čitave zajednice o rađanju,

zaista je pitanje da li bismo danas
bili ovde, da li bismo opstali kao vrsta.

Hvala vam.

(Aplauz)