Šta znači biti izbeglica? - Benedeta Berti i Evelin Borgman

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/what-does-it-mean-to-be-a-refugee-benedetta-berti-and-evelien-borgman

Oko 60 miliona ljudi širom sveta je primorano da napusti svoje domove kako bi pobegli od rata, nasilja i progona. Većina su postali raseljena lica u unutrašnjosti, u smislu da su pobegli iz svojih domova, ali su i dalje u svojim zemljama. Drugi, koje oslovljavaju kao izbeglice, potražili su sklonište van svojih zemalja. Međutim, šta taj termin znači? Benedeta Berti i Evelin Borgman to objašnjavaju.

Lekcija: Benedeta Berti i Evelin Borgman; animacija: TED-ed.

Širom sveta

ima otprilike 60 miliona ljudi
koji su primorani da napuste svoje domove

kako bi pobegli od rata,
nasilja i progona.

Većina njih su postali
raseljene osobe u unutrašnjosti,

što znači da su napustili domove,
ali su i dalje unutar svojih država.

Drugi su prešli granicu i potražili
sklonište van svojih država.

Zajednički naziv za njih je izbeglice.

Ali šta tačno taj termin znači?

Izbeglice već milenijumima
postoje na svetu,

ali je moderna definicija skovana
na UN konvenciji iz 1951,

koja se odnosi na status izbeglica,

kao odgovor na masovne progone
i raseljavanja u Drugom svetskom ratu.

Izbeglica je definisan kao neko
ko je van svoje nacionalne države

i ne može da se vrati u svoju domovinu

zbog osnovanog straha
da će da bude progonjen.

Progoni mogu da budu
zbog rase, religije, nacionalnosti,

pripadnosti određenoj društvenoj grupi
ili političkom mišljenju

i često su u vezi sa ratom i nasiljem.

Trenutno, polovina
svetskih izbeglica su deca,

neka od njih bez pratnje odrasle osobe,

to je situacija zbog koje su naročito
podložni dečjem radu

ili seksualnom izrabljivanju.

Priča svakog izbeglice je različita

i mnogi moraju da krenu na opasna
putovanja s neizvesnim rezultatima.

No pre nego stignemo
do toga šta ta putovanja obuhvataju,

razjasnimo nešto.

Mnogo je zabune oko razlike između termina

"migrant" i "izbeglica".

"Migrant" se obično odnosi na ljude
koji napuštaju svoju zemlju

iz razloga koji nemaju veze s progonom,

poput traganja
za boljim ekonomskim prilikama

ili napuštanja područja pogođenih sušom
u potrazi za boljim okolnostima.

Mnogo ljudi širom sveta je raseljeno

zbog prirodnih katastrofa,

nesigurnosti u vezi s hranom

i drugih tegoba,

ali međunarodno pravo, s pravom ili ne,

jedino kao izbeglice prepoznaje
one koji beže od rata i nasilja.

Pa, šta se dešava kad neko
beži iz svoje zemlje?

Mnoga putovanja izbeglica su duga i opasna

s ograničenim pristupom
skloništu, vodi ili hrani.

Kako odlazak može da bude
iznenadan i neočekivan,

mogu da ostave svojinu za sobom,

a ljudi koji beže od rata
često nemaju potrebna dokumenta,

poput viza, da bi se ukrcali na avione
i legalno ušli u druge zemlje.

Finansijski i politički faktori
ih takođe mogu sprečiti da putuju

standardnim rutama.

To znači da obično mogu da putuju
jedino kopnom ili morem

i možda moraju
da povere svoje živote krijumčarima

kako bi im pomogli da pređu granice.

Dok neki ljudi traže sigurnost
sa svojim porodicama,

drugi kreću na put sami
i ostavljaju voljene za sobom,

uz nadu da će se kasnije spojiti.

Ovo razdvajanje može da bude traumatično
i nepodnošljivo dugo.

Dok je više od polovine
svetskih izbeglica u gradovima,

ponekad je prva stanica za osobu
koja beži od rata, kamp za izbeglice,

kojim obično upravlja predstavništvo
UN-a za izbeglice ili lokalna vlada.

Kampovi za izbeglice bi trebalo
da budu privremene strukture,

koje nude kratkoročno sklonište
dok se korisnici vrate bezbedno domovima,

budu integrisani u zemlji domaćina

ili premešteni u drugu zemlju.

No opcije premeštanja i dugoročne
integracije su često ograničene.

Pa mnoge izbeglice nemaju izbor,
već godinama ostaju u kampovima,

a ponekad čak i decenijama.

Kad stignu u novu državu,
prvi pravni korak za raseljenu osobu

je da se prijavi za azil.

U ovoj tački, oni su tražioci azila

i nisu zvanično prepoznati kao izbeglice,
sve dok im prihvate molbu.

Dok se države naširoko slažu
kod jedne definicije izbeglica,

svaka država domaćin je odgovorna
da istraži sve zahteve za azil

i da odluči da li moliocima
može da bude dodeljen status izbeglice.

Direktive različitih država
mogu značajno da variraju.

Države domaćini imaju više obaveza

prema ljudima
koje su prepoznale kao izbeglice,

poput garancije minimalnog standarda
ophođenja i nediskriminacije.

Najosnovnija obaveza prema izbeglicama
je neisključenje,

princip sprečavanja nacije
da pošalje pojedinca

u državu u kojoj su njen život
i sloboda ugroženi.

U stvarnosti, pak,
izbeglice su često žrtve

nepostojanog i diskriminatornog ophođenja.

Sve češće su primorani da nanovo grade
svoje živote suočeni sa ksenofobijom

i rasizmom.

I suviše često im nije dozvoljeno
da budu deo radne snage

te u potpunosti zavise
od humanitarne pomoći.

Uz sve to, isuviše mnogo dece izbeglica
ne ide u školu

zbog nedostatka finansiranja
obrazovnih programa.

Kad biste se vratili kroz
sopstvenu porodičnu istoriju,

sve su prilike da biste otkrili
da su u određenom momentu

vaši preci bili oterani iz svojih domova,

bilo da su bežali od rata ili su bežali
od diskriminacije i progona.

Bilo bi lepo od nas
kad bismo se setili njihovih priča

kad čujemo za izbeglice
koje su trenutno raseljene

i tragaju za novim domom.