Tridesetogodišnja istorija budućnosti

Osnivač Laboratorije za medije MIT-a, Nikolas Negroponte, vodi vas na putovanje kroz zadnjih 30 godina tehnologije. Kao savršen predviđač, pokazuje interfejse i inovacije koje je predvideo '70-ih i '80-ih godina, koje su tada ismejali, a danas su sveprisutni. I ostavlja vas s jednim predviđanjem (apsurdnim? briljantnim?) za sledećih 30 godina.

(Video) Nikolas Negroponte:

Možemo li da pređemo
na video disk koji je u "plej" režimu?

Stvarno me zanima kako spojiti
ljude i kompjutere.

Koristićemo TV ekrane
ili njihove ekvivalente

za elektronske knjige budućnosti.

(Muzika, preklapanje govora)

...vrlo zainteresovan za ekrane
osetljive na dodir,

ne morate da koristite prste
da biste ih koristili.

Postoji i drugi način gde ljudi

dodiruju kompjutere: noseći ih na sebi.

Iznenada, 11. septembra,

svet je postao veći.

NN: Hvala vam (Aplauz)

Hvala.

Kada su me zamolili da uradim ovo,

takođe su me zamolili da pogledam
svih 14 TED govora

koje sam održao,

hronološkim redom.

Prvi je trajao dva sata.

Drugi je bio sat,

a onda su postali polusatni,

i sve što sam primetio bila je
moja ćela koja se povećavala.

(Smeh)

Zamislite da posmatrate svoj život,
30 godina, kako prolazi,

i za mene je to bilo, u najmanju ruku

prilično šokantno iskustvo.

Tako da ću za svoje vreme

pokušati da vam prenesem

šta se desilo za 30 godina,

a onda i predvideti

i reći vam malo

o tome šta ću raditi sledeće.

Stavio sam na slajd

kada se TED 1 dogodio u mom životu.

I prilično je važno

jer sam radio 15 godina
istraživanja pre toga,

tako da sam imao zalihe, pa je bilo lako.

Nije da sam Fidel Kastro

i da mogu da govorim dva sata,

ili Baki Fuler.

Ja sam imao 15 godina nečega

i Laboratorija za medije
je trebalo da počne sa radom.

Tako da je bilo lako.

Ali ima par stvari

u vezi s tim periodom

i onim što se desilo, koje su

prilično važne.

Jedna je da je

to bio period kada kompjuteri

nisu još bili za ljude.

A druga stvar koja se desila

negde u to vreme je

da su nas smatrali kompjuterskim
stručnjacima mlakonjama.

Nisu nas shvatali ozbiljno.

Tako da je ono što ću vam
pokazati u retrospektivi

mnogo interesantnije i prihvaćenije

nego što je bilo tada.

Opisaću godine

i čak ću otići dalje unazad

do svojih vrlo ranih radova,

i ovo je otprilike
ono što sam radio '60-ih:

vrlo direktna manipulacija,

pod uticajem arhitekte Moše Safdija

jer sam studirao arhitekturu.

Možete videti da smo
čak napravili robotske stvari

koje su mogle da grade
strukture u obliku staništa.

Ovo za mene još nije bila

Laboratorija za medije,

ali je bio početak onoga što nazivam

senzorno računarstvo,

i izabrao sam prste,

delom zato što su svi mislili
da je to apsurdno.

Objavljivani su radovi

o tome kako je glupo koristiti prste.

Iz tri razloga: prvo, niske su rezolucije.

Drugi je da će vaša ruka zakloniti

ono što želite da vidite

i treći, koji je pobedio,

bio je da će vaši prsti uprljati ekran

i zbog toga, prsti nikad neće biti

sredstvo koje biste koristili.

Ovo je uređaj koji smo
napravili u '70-im,

koji nije nikad prihvaćen.

On nije samo osetljiv

na dodir, već i na pritisak.

(Video) Glas: Stavi žuti krug tamo.

NN: Kasniji rad, opet pre TED-a 1 -

(Video) Glas: Pomeri to
levo od dijamanta.

Napravi veliki zeleni krug tamo.

Čovek: Oh, sranje.

NN: - bio je da se napravi
istovremeni interfejs,

tako da kad pričate i pokazujete

imate, da kažem,

višestruke kanale.

Desio se Entebe.

Godine 1976. Er Frans je otet

i odveden u Entebe,

a Izraelci nisu samo obavili
izvanredno spasavanje,

oni su to uradili jer su vežbali

na fizičkom modelu aerodroma,

jer su sagradili aerodrom,

sagradili su model u pustinji,

i kad su stigli u Entebe,

znali su gde treba da idu
jer su u stvari već bili tamo.

Vlada SAD-a je '76. zamolila neke od nas

da napravimo kompjutersku kopiju toga

i naravno neko poput mene je rekao: da.

Istog momenta dobijete ugovor,

Ministarstva odbrane

i napravili smo ovaj kamion i platformu.

Uradili smo simulaciju

jer ste imali video diskove

i opet, ovo je '76.

I onda, mnogo godina kasnije,

dobili ste ovaj automobil

i Gugl mape.

I dalje su ljudi mislili:

ne, to nije ozbiljna kompjuterska nauka,

a bio je čovek po imenu Džeri Vizner,

koji je bio predsednik MIT-a,

koji je mislio da to jeste
kompjuterska nauka.

Jedna od ključnih stvari za svakoga

ko hoće da započne nešto u životu:

pobrinite se da vaš predsednik
bude deo toga.

Kad sam ja radio
u Laboratoriji za medije,

to je bilo kao da sam imao
gorilu na prednjem sedištu.

Ako bi vas zaustavili zbog brze vožnje

i policajac pogleda kroz prozor

i vidi ko je na suvozačkom sedištu,

rekao bi: "Oh gospodine,
izvolite prođite."

I tako smo mogli,

i ovo je u stvari simpatičan uređaj.

Ovo je lentikularna
fotografija Džerija Viznera,

gde su jedine izmenjene stvari

bile usne.

I kada biste klatili ovu
lentikularnu fotografiju

sa njegovim likom,

usne bi bile sinhronizovane

sa frekventnim opsegom nula.

To je tada bio sistem za telekonferenciju

sa širinom frekventnog opsega nula.

Ovo je bilo iz Laboratorije za medije -

ono što smo rekli da bismo radili,

da bismo spojili svet kompjutera,

izdavaštva i tako dalje.

Ponovo, generalno neprihvaćeno,

ali je bilo deo TEDa u ranim danima.

I u tom smo pravcu, u stvari, krenuli.

I to je stvorilo Laboratoriju za medije.

Jedna od karakteristika godina je to

da mogu sa sigurnošću da vam kažem

da sam bio u budućnosti.

Bio sam tamo, u stvari, mnogo puta.

Razlog zašto to kažem je,

koliko puta sam u životu rekao:

"Ah, za 10 godina, to će se desiti,"

i onda prođe 10 godina.

I onda kažete:
"Za 5 godina, to će se desiti."

I onda prođe 5 godina.

Kažem to malo sa osećanjem

da sam prošao to više puta,

i jedna od najcitiranijih stvari

koje sam ikada rekao je:

"računarstvo nije više tu zbog računara,

[već zbog življenja."]

i to nije baš povuklo mnogo toga,

a onda je počelo.

Počelo je jer su ljudi shvatili

da medijum nije poruka.

Razlog što pokazujem ovaj auto

na prilično ružnom slajdu

je opet da bih vam ispričao priču

koja karakteriše jedan deo mog života.

Ovo je moj student

koji je uradio doktorsku disertaciju

"Vozač sa zadnjeg sedišta".

To je bilo u ranim danima GPS-a,

automobil je znao gde se nalazi

i davao je zvučne instrukcije vozaču

kada da skrene desno, kada levo itd.

Mnogo stvari je

u tim instrukcijama u to vreme

predstavljalo priličan problem,

na primer, šta znači:
skrenite u sledeću desno?

Pa, ako idete ulicom,

sledeća desno je verovatno jedna posle,

i tu ima mnogo problema,

i student je uradio divnu disertaciju,

a služba za patente MIT-a je rekla:
"Ne patentirajte to.

To nikada neće biti prihvaćeno.

Obaveze su prevelike.

Biće problema sa osiguranjem.

Ne patentirajte to."

I nismo,

ali to vam pokazuje kako ljudi ponekad,

u stvari, ne gledaju šta se dešava.

Neki radovi, i proći ću kroz to vrlo brzo,

mnogo stvari sa senzorima.

Možda prepoznajete mladog Jo-Jo Ma,

praćenje njegovog tela dok svira

čelo ili hiperčelo.

Ovi tipovi su bukvalno
hodali ovako u to vreme.

Sada je to malo diskretnije

i uobičajenije.

Onda, tu je najmanje tri heroja

koje želim brzo da pomenem.

Marvin Minski, koji me je dosta naučio

o zdravom razumu,

i reći ću kratko o Mjurijel Kuper,

koja je bila veoma važna Rikiju Vurmanu

i TEDu i u stvari, kada je
dospela na binu,

prva stvar koju je rekla bila je:

"Upoznala sam Rikija sa Nikijem."

Niko me ne zove Niki,

a Ričarda niko ne zove Riki,

tako da niko nije znao
o čemu ona to priča.

I naravno, Simor Papert,

osoba koja je rekla:

"Ne možete razmišljati o razmišljanju,

osim ako razmišljate
o razmišljanju o nečemu."

Možete da razmislite o tome kasnije.

To je prilično duboka misao.

Pokazujem neke slajdove

koji su sa TEDa 2,

malo blesave slajdove, možda.

Tada sam osetio da su
na televiziji najbitniji ekrani.

Tada je prošao TED 1,

ali negde oko TEDa 2,

i želeo bih ovde da pomenem

da iako ste mogli da zamislite

inteligenciju u uređaju,

danas gledam neke radove

o "Internetu stvari"

i mislim da su tragično patetični,

jer ono što se desilo je to da ljudi uzmu

displej sa rerne i stave ga
na mobilni telefon,

ili ključ od vrata stave na mobilni,

samo uzmu i donesu vam,

a to je u stvari ono što ne želite.

Želite da stavite pile u rernu

i da rerna kaže: "Aha, to je pile,"

i ispeče pile.

"Aha, pile je za Nikolasa,

a on ga voli ovako ili onako pečeno."

Tako da smo inteligenciju,
umesto da bude u uređaju,

danas počeli

da vraćamo u mobilne telefone

ili bliže korisniku,

ne baš prosvetljen pogled

"Interneta stvari".

Televizija koju sam pomenuo danas,

kakva je bila 1990.

i televizija sutrašnjice

bi izgledala otprilike ovako.

Ljudi su se smejali cinično.

Nisu se smejali sa odobravanjem.

Telekomunikacije '90-ih -

Džordž Gilder je odlučio
da nazove ovaj dijagram

"Negroponte prekidač".

Ja sam verovatno mnogo manje
poznat od Džordža,

i kad ga je nazvao Negroponte
prekidač, naziv se zadržao,

ali ideja da stvari koje
prolaze kroz zemlju

pređu u vazduh, a stvari u vazduhu

se premeste u zemlju

se iscrpela.

To je originalni slajd iz te godine,

i radio je vojničkom poslušnošću.

Pokrenuli smo časopis Vajerd.

Neki ljudi... sećam se da smo povremeno

delili recepcionarski sto,

i neki roditelj je zvao,
besan što je njegov sin

odustao od Sports ilustrejtida

da bi se pretplatio na Vajerd,

i rekao: "Jeste li vi neki porno časopis?"

Nije razumeo zašto bi njegovog sina

uopšte interesovao Vajerd.

Proći ću kroz ovo malo brže.

Ovo je moja omiljena, iz 1995.,

naslovna strana časopisa Njusvik.

Dobro. Pročitajte. (Smeh)

["Nikolas Negroponte, direktor MIT Media Lab-a, predviđa da ćemo uskoro kupovati knjige i novine preko interneta. Važi." - Kliford Stoll, Njusvik, 1995]

Priznaćete da vam to pruža,

barem meni pruža zadovoljstvo

kad neko kaže kako se grdno varate.

Izašla je knjiga "Biti digitalan".

To mi je dalo priliku

da budem više u
profesionalnim publikacijama

i iznesem to u javnost,

i takođe nam je omogućilo da izgradimo
novu Laboratoriju za medije.

Ako je niste posetili, učinite to

jer je to lepo arhitektonsko delo,

pored toga što je divno mesto za rad.

Ovo su stvari koje smo govorili
na ovim TED konferencijama.

[Danas, multimedijja je praksa na radnom stolu ili u radnoj sobi, jer je oprema isuviše nezgrapna. Ovo će se dramatično promeniti sa malim, svetlim, tankim ekranima visoke rezolucije. - 1995.]

Došli smo do njih.

Radovao sam im se svake godine.

To je bila žurka koju
Riki Vurman nije imao,

u smislu da pozove mnoge stare prijatelje,

uključujući i mene.

A onda se za mene nešto promenilo

prilično duboko.

Počeo sam više da se bavim
kompjuterima i učenjem

i pod uticajem Simora,

ali posebno gledajući na učenje

kao na nešto što je najpribližnije

kompjuterskom programiranju.

Kada napišete kompjuterski program,

ne treba samo da izlistate stvari

i uzmete algoritam

i prevedete ga u skup instrukcija,

već kad postoji softverska greška,
a svi programi imaju greške,

treba da je otklonite.

Treba da uđete, promenite je

i ponovo pokrenete

i ponovite to,

i to ponavljanje je u stvari

vrlo približno učenju.

To je dovelo do mog rada sa Simorom

na mestu kao što je Kambodža

i pokretanju akcije
"Jedan laptop po detetu"

Dosta je bilo TED govora o ovoj akciji,

pa ću brzo proći kroz to,

ali to nam je dalo priliku

da uradimo nešto na
relativno širokom planu

u oblasti učenja, razvoja i računarstva.

Malo ljudi zna da je
"Jedan laptop po detetu"

bio projekat vredan milijardu dolara

i bio je, barem tokom 7 godina
koliko sam ga ja vodio,

ali još važnije je da Svetska banka

i USAID nisu dali ništa.

To su bile uglavnom te zemlje,

koje su koristile svoja bogatstva,

što je veoma interesantno,

barem je meni bilo,

što se tiče toga šta planiram
da uradim sledeće.

Ovo su razna mesta gde je to realizovano.

Onda sam probao jedan eksperiment

koji se desio u Etiopiji.

I evo eksperimenta.

Eksperiment je:

da li može da se uči tamo gde nema škola.

Dali smo im tablete

bez instrukcija

i pustili decu da se snađu.

I za kratko vreme,

ne samo

da su ih uključili i koristili
50 aplikacija po detetu

u toku pet dana,

ili pevali pesmice po abecedi
za dve nedelje,

već su hakovali Android za šest meseci.

I tako je to izgledalo
dovoljno interesantno.

Ovo je možda najbolja slika koju imam.

Dete s vaše desne strane

je nominovalo sebe za učitelja.

Pogledajte dete s leve strane, itd.

Odrasli uopšte nisu uključeni u ovo.

Pitao sam da li možemo ovo da uradimo

u većem obimu?

I šta je to što nedostaje?

Deca drže konferenciju za štampu
u ovom momentu

i pišu po prašini.

I odgovor je, šta nedostaje?

I preskočiću svoje predviđanje

jer mi ponestaje vremena

i evo pitanja, šta će se desiti?

Mislim da je izazov

povezati poslednjih milijardu ljudi,

a povezivanje poslednje milijarde

je vrlo različito od
povezivanja sledeće milijarde,

a razlog je taj

što je sledeća milijarda

lakše dostupna,

ali poslednja milijarda su ruralni.

Biti ruralan i biti siromašan

je vrlo različito.

Siromaštvo je obično kreirano
od strane našeg društva,

a ljudi u toj zajednici nisu uopšte

siromašni na isti način.

Možda su primitivni,

ali način da im priđemo i povežemo ih,

priča "Jednog laptopa po detetu",

i eksperimenta u Etiopiji,

dovodi me do verovanja da možemo

da uradimo to
u kratkom vremenskom periodu.

I moj plan je -

a nažalost nisam mogao

da nagovorim svoje partnere

da mi dozvole da ih najavim -

da to uradimo sa stacionarnim satelitom.

Ima mnogo razloga

zašto stacionarni sateliti
nisu najbolje stvari,

ali ima i mnogo razloga zašto jesu,

i za dve milijarde dolara

možete povezati mnogo više
od 100 miliona ljudi,

ali razlog zašto sam izabrao dve,

i ostaviću ovo kao poslednji slajd,

je to što je dve milijarde dolara

onoliko koliko potrošimo

u Avganistanu

svake nedelje.

I naravno, ako možemo da povežemo

Afriku i poslednjih milijardu ljudi

sa takvim ciframa,

trebalo bi to da radimo.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)

Kris Anderson: Ostanite gore.
Ostanite gore.

N.N.: Daćete mi dodatno vreme?

K.A.: Ne. To je bilo pametno.

Lepo ste se kladili.

Nikolas, koje je Vaše predviđanje?

(Smeh)

N.N.: Hvala što pitate.

Reći ću Vam šta je moje predviđanje,

i to je predviđanje,

jer za 30 godina neću biti ovde.

Ali jedna stvar
u vezi sa učenjem da se čita.

Konzumiramo mnogo informacija

našim očima,

a to je možda vrlo neefikasan kanal.

Tako da je moje predviđanje
da ćemo variti informacije.

Progutaćete pilulu i znaćete engleski.

Progutaćete pilulu i znaćete Šekspira.

I način da se to uradi je preko krvotoka.

Tako da kad vam se nađe u krvotoku,

prolazi kroz njega i stiže u mozak,

i kad sazna da je stigla u mozak

u više komada,

taloži se na pravim mestima.

Tako da je svarljivo.

K.A.: Da se niste slučajno

družili sa Rejom Kurcvajlom?

N.N.: Ne, ali sam se družio
sa Edom Bojdenom

i sa jednim od govornika

koji je ovde, Hju Herom,

i sa velikim brojem ljudi.

To nije tako neverovatno,

tako da 30 godina od sada...

K.A.: Proverićemo.

Vratićemo se i pustićemo
ovaj video za 30 godina,

i onda ćemo svi pojesti crvenu pilulu.

Hvala vam na tome.

Nikolas Negroponte.

N.N.: Hvala vam.

(Aplauz)