Šta znači biti građanin sveta?

Hju Evans je osnovao pokret koji mobiliše „globalne građane“, ljude koji se prvenstveno izjašnjavaju ne kao pripadnici države, nacije ili plemena, već kao pripadnici ljudske rase. U ovom inspirativnom i ličnom govoru, saznajte više o tome kako ovo novo razumevanje našeg mesta u svetu podstiče ljude da preduzmu akcije u borbi protiv ekstremnog siromaštva, klimatskih promena, rodne neravnopravnosti i drugih izazova. „To su u krajnjoj liniji globalni problemi“, kaže Evans, „i mogu ih naposletku rešiti samo globalni građani koji zahtevaju globalna rešenja od svojih predvodnika.“

Želim da vam predstavim
jednu izuzetnu ženu.

Njeno ime je Davinija.

Davinija je rođena na Jamajci,
preselila se u SAD u 18. godini,

a sada živi u neposrednoj blizini
Vašingtona u okrugu Kolumbija.

Ona nije moćni politički zastupnik,

niti lobista.

Verovatno bi vam rekla
da je prilično nezanimljiva,

ali ima vrlo izuzetan uticaj.

Ono što je izuzetno kod Davinije

je njena volja da svake nedelje
provodi vreme

usmerena na ljude koji nisu ona,

ljude koji nisu u njenom kraju,
njenoj državi, čak ni u njenoj zemlji,

ljude koje verovatno nikada neće sresti.

Davinijin uticaj je otpočeo
pre nekoliko godina

kada se obratila
svim svojim prijateljima na Fejsbuku

i zamolila ih da doniraju penije

da bi mogla da finansira
obrazovanje za devojčice.

Nije očekivala naročit odgovor,

ali posle 700 000 penija,

poslala je dosad
preko 120 devojčica u školu.

Kada smo razgovarali prošle nedelje,

rekla mi je da je izašla na loš glas
u lokalnoj banci

jer se svaki put pojavi
sa punim kolicima penija.

Davinija nije sama u ovome.

Daleko od toga.

Ona je deo pokreta koji raste.

Postoji ime za ljude kao što je Davinija -

globalni građani.

Globalni građanin je neko
ko se prvenstveno izjašnjava

ne kao član države, plemena ili nacije,

već kao član ljudske rase,

kao neko ko je spreman da postupa
u skladu sa tim uverenjem,

da se pozabavi najvećim problemima sveta.

Naš rad je usmeren na pronalaženje,

podršku i aktiviranje globalnih građana.

Oni postoje u svakoj zemlji

i u svakom delu populacije.

Želim da vam danas obrazložim

da budućnost sveta zavisi
od globalnih građana.

Ubeđen sam da, kada bismo imali
više aktivnih globalnih građana na svetu,

svaki od velikih izazova
sa kojima se suočavamo -

siromaštvo, klimatske promene,
rodna neravnopravnost -

ti problemi bi postali rešivi.

To su u krajnjoj liniji globalni problemi

i mogu ih naposletku rešiti
samo globalni građani,

zahtevajući globalna rešenja
od svojih predvodnika.

Neki ljudi odmah reaguju na ovu ideju

kao da je pomalo utopijska
ili čak i opasna.

Stoga želim da danas
podelim deo svoje priče sa vama,

kako sam dospeo ovde,

kakve to ima veze sa Davinijom

i, nadajmo se, sa vama.

Dok sam odrastao u Melburnu u Australiji,

bio sam jedno
od one ozbiljno iritatne dece

koja nikada ne prestaju
da pitaju: „Zašto?“

Možda ste i vi sami bili takvo dete.

Imao sam običaj da mami postavljam
najdosadnija pitanja.

Postavljao bih joj pitanja poput:

„Mama, zašto ja ne mogu da se maskiram
i igram se sa lutkama po ceo dan?

„Zašto hoćeš pomfrit uz to?“

„Šta je to škamp

i zašto treba da ga bacamo na barbiku?“

(Smeh)

„I mama - ova frizura.

Zašto?“

(Smeh)

Najgora frizura, mislim.

I dalje užasna.

Kao „zašto“ dete, mislio sam
da mogu da promenim svet

i bilo je nemoguće
ubediti me u nešto drugo.

Kada sam imao 12 godina,
na prvoj godini srednje škole,

počeo sam da prikupljam novac
za zajednice zemalja u razvoju.

Bili smo zaista entuzijastična grupa dece

i prikupili smo više novca
od bilo koje druge škole u Australiji.

Tako sam bio nagrađen prilikom
da odem na Filipine da saznam više.

Bila je 1998. godina.

Odveli su nas u sirotinjski kraj
na periferiji Manile.

Tamo sam se prijateljio sa Sani Bojem,

koji je živeo bukvalno na gomili
uzavrelog đubreta,

„Dimnoj planini“, kako su je zvali.

Neka vas ne prevari romantično ime,

jer to nije bilo ništa više
do užegle deponije

na kojoj su deca poput Sani Boja
provodili sate preturajući svakoga dana

da bi pronašli nešto, bilo šta vredno.

Ta noć sa Sani Bojem
i njegovom porodicom

promenila mi je život zauvek

jer kada je došlo vreme za spavanje,

jednostavno smo legli na betonsku ploču
veličine polovine moje spavaće sobe,

ja, Sani Boj i ostatak njegove porodice,

nas sedmoro u dugom redu,

sa mirisom smeća svuda oko nas

i bubašvama koje su milele unaokolo.

Nisam ni trenuo okom,

već sam ležao budan razmišljajući:

„Zašto bi iko morao da živi ovako

kada ja imam toliko toga?

Zašto bi mogućnost Sani Boja
da proživi svoje snove

bila određena time gde je rođen,

ili onim što Voren Bafet
nazivao 'lutrijom jajnika'?“

Prosto nisam to kapirao

i morao sam da saznam zašto.

Tek kasnije sam shvatio

da je siromaštvo
koje sam video na Filipinima

rezultat odluka koje jesu
ili nisu donete od strane ljudi,

kroz niz kolonijalnih moćnika
i korumpiranih vlada

koje su imale sve
osim interesa Sani Boja u srži.

Naravno, nisu stvorili
Dimnu planinu, ali kao da jesu.

Ako hoćemo da pokušamo
da pomognemo deci kao što je Sani Boj,

to ne bismo uspeli
samo ako bismo mu poslali nekoliko dolara

ili probali da očistimo
deponiju na kojoj je živeo,

jer je suština problema u nečemu drugom.

Dok sam tokom narednih godina radio
na programima razvoja zajednice

nastojeći da pomognem u izgradnji škola,

obuci nastavnika, bavio se problemom side,

uvideo sam da razvoj zajednica

treba da vode te same zajednice

i, mada je davanje priloga neophodno,
ono nije dovoljno.

Moramo se suočiti sa ovim izazovima

na globalnom planu i na sistematski način.

Najbolje što sam mogao da uradim

je da pokušam da mobilišem
veliku grupu građana kod kuće

koja će insistirati da se naši predvodnici
angažuju na tim sistematskim promenama.

Zato sam se nekoliko godina kasnije

udružio sa grupom prijatelja sa fakulteta

da bih doneo u Australiju
kampanju „Okončajmo siromaštvo“.

Maštali smo da održimo mali koncert

otprilike u vreme Samita G20
sa lokalnim australijskim umetnicima,

a odjednom se to jednog dana razbuktalo

kada su me telefonom pozvali
Bono, Edž i Perl Džem,

koji su se složili da budu glavne zvezde
na našem koncertu.

Bio sam malo uzbuđen tog dana,
kao što možete videti.

(Smeh)

Na našu zapanjenost,

australijska vlada
je čula naš zajednički glas

i složili su se da udvostruče ulaganja
u globalno zdravlje i razvoj -

dodatnih 6,2 milijardi dolara.

Osećao sam...

(Aplauz)

Osećao sam da je to neverovatna potvrda.

Okupljanjem građana,
pomogli smo u ubeđivanju vlade

da učini nezamislivo

i da preduzme akcije da bi rešila problem
kilometrima izvan naše granice.

Ipak, evo u čemu je problem -

to nije potrajalo.

Vidite, došlo je do promena u vladi

i šest godina kasnije
je sav taj novi novac nestao.

Šta smo naučili?

Naučili smo da jedan događaj
pokretanja stvari nije dovoljan.

Bio nam je potreban održivi pokret,

ne onaj koji je podložan
promenljivom raspoloženju političara

ili nagoveštajima ekonomskih kriza.

To je trebalo da se dogodi svuda

ili bi inače svaka pojedinačna vlada
imala ugrađeni mehanizam izgovora

da nikako ne mogu da sami iznesu
teret globalne akcije.

Tako da je to ono na šta smo naišli.

Kada smo naišli na ovaj problem,
zapitali smo se

kako da obezbedimo dovoljno pritiska
i izgradimo dovoljno veliku vojsku

da bismo pobedili u ovoj borbi
na duže staze.

Pao nam je samo jedan način na pamet.

Trebalo je da nekako preokrenemo
to kratkoročno uzbuđenje

ljudi koji su bili uključeni
u kampanju „Okončajte siromaštvo“

u dugotrajnu strast.

To je moralo da postane
deo njihovog identiteta.

Tako smo 2012. godine
zajednički osnovali organizaciju

koja je imala upravo taj cilj.

Mogla je imati samo jedno ime -

„Globalni građanin“.

Međutim, ne radi se
o nekoj posebnoj organizaciji.

Radi se o građanima
koji preduzimaju akcije.

Podaci istraživanja nam govore da,

od ukupne populacije kojoj je uopšte stalo
do globalnih problema,

samo 18 posto je preduzelo
nešto po tom pitanju.

Ne radi se o tome da ljudi
ne žele da učine nešto.

Oni često ne znaju
kako da preduzmu akcije

ili smatraju da njihove akcije
neće imati efekta.

Stoga smo morali da nekako
pridobijemo i aktiviramo milione građana

u desetinama zemalja

da vrše pritisak na svoje predvodnike
da se ponašaju altruistično.

Kada smo to uradili,
otkrili smo nešto zaista uzbudljivo,

a to je da, kada globalno građanstvo
postane vaša misija,

odjednom se zateknete
sa nekim izuzetnim saveznicima.

Estremno siromaštvo nije jedini problem
koji je u suštini globalne prirode.

To su i klimatske promene,

ljudska prava, rodna ravnopravnost,

čak i konflikti.

Našli smo se rame uz rame
sa ljudima koji imaju strast

usmerenu na sve te
međusobno povezane probleme.

No, kako smo zapravo pridobili

i aktivirali te globalne građane?

Pa, koristili smo univerzalni jezik,

muziku.

Pokrenuli smo „Festival globalnih građana“

u srcu Njujorka u Sentral Parku

i ubedili neke od najvećih umetnika sveta
da učestvuju na njemu.

Postarali smo se
da se ovi festivali podudare

sa sastankom Generalne skupštine UN-a,

tako da predvodnici
koji treba da čuju naš glas

ne mogu nikako da ih ignorišu.

Međutim, postojala je caka.

Niste mogli da kupite kartu.

Morali ste da je zaradite.

Morali ste da preduzmete akcije
u korist globalnih ciljeva,

a tek kada ste to uradili,

mogli ste dobiti dovoljno poena
da se kvalifikujete.

Aktivizam je valuta.

Nije me zanimalo građanstvo
samo kao neka vrsta dobrog osećaja.

Za mene, građanstvo je značilo da treba
da delujete, a to smo i zahtevali.

Na iznenađenje, delovalo je.

Prošle godine je više od 155 000 građana
samo u oblasti Njujorka

zaradilo dovoljno poena da se kvalifikuje.

Na globalnom nivou, upisali smo građane
iz preko 150 zemalja širom sveta,

a prošle godine smo upisali
više od 100 000 novih članova

svake nedelje tokom prethodne godine.

Vidite, ne moramo da stvaramo
globalne građane ni iz čega.

Već smo svuda.

Samo treba da se organizujemo

i da se motivišemo
da bismo počeli da delujemo.

Tu mislim da možemo
mnogo toga da naučimo od Davinije,

koja je počela da preduzima akcije
kao globalni građanin 2012. godine.

Evo šta je uradila.

To nije bila neka teška nauka.

Počela je da piše pisma,

slala je imejlove
kancelarijama političara.

Volontirala je
u svojoj lokalnoj zajednici.

Tada je postala aktivna
na društvenim mrežama

i počela da prikuplja penije -

mnogo penija.

Možda vam to ne zvuči kao puno.

Kako će se time bilo šta postići?

Pa, postiglo se puno
jer nije bila sama u tome.

Njene aktivnosti, zajedno sa aktivnostima
142 000 drugih globalnih građana,

navele su vladu SAD-a
da udvostruči svoja ulaganja

u globalno partnerstvo za obrazovanje.

Evo i dr Radža Šaa,

rukovodioca USAID-a,
koji daje to saopštenje.

Vidite, kada hiljade globalnih građana
nalaze inspiraciju jedni u drugima,

neverovatno je videti
njihovu kolektivnu snagu.

Globalni građani poput Davinije
pomogli su u ubeđivanju Svetske banke

da poveća svoja ulaganja
u vodu i kanalizaciju.

Evo predsednika banke Džima Kima
koji najavljuje 15 milijardi dolara

na bini „Globalnog građanina“,

a Modi, premijer Indije,
potvrdio je svoje obavezivanje

da postavi toalet u svakom domaćinstvu
i školi širom Indije do 2019. godine.

Globalni građani koje je podstakao
voditelj večernjih emisija Stiven Kolber

pokrenuli su putem Tvitera
invaziju na Norvešku.

Erna Solberg, premijer ove zemlje,
primila je poruku,

prihvativši obavezu da udvostruči ulaganja
u obrazovanje devojčica.

Globalni građani,
udruženi sa Rotarijancima,

apelovali su na vlade Kanade,
Ujedinjenog Kraljevstva i Australije

da povećaju svoje ulaganje
u iskorenjivanje dečje paralize.

Okupili su se i obavezali
na 665 miliona dolara.

Međutim, uprkos ovom zamahu,

suočavamo se sa ogromnim izazovima.

Vidite, možda ste se zapitali:

„Kako uopšte možemo da ubedimo
svetske predvodnike

da održe fokus na globalnim problemima?“

Zaista, moćni američki političar
Tip O'Nil je jednom rekao:

„Celokupna politika
je lokalnog karaktera.“

To je uvek bilo ono što je političare
dovodilo na vlast -

traganje za moći, njeno sticanje
i držanje za nju kroz bavljenje lokalnim

ili, u najboljem slučaju,
nacionalnim interesima.

Prvi put sam ovo iskusio
kada sam imao 21 godinu.

Sastao sam se

sa tadašnjim australijskim ministrom
za spoljne poslove

koji će ostati neimenovan -

[Aleksander Dauner]

(Smeh)

Iza zatvorenih vrata,

podelio sam sa njim svoju strast
prema okončanju ekstremnog siromaštva.

Rekao sam: „Ministre,
Australija ima ovu jedinstvenu priliku

da pomogne u ostvarivanju
milenijumskih ciljeva razvoja.

Mi to možemo.“

Zastao je,

pogledao me hladnim očima koje odbacuju

i rekao: „Hju,

boli nekog briga za inostranu pomoć.“

Osim što nije upotrebio reč „briga“.

Nastavio je.

Rekao je da treba da se prvo pobrinemo
za svoje probleme.

To je, po mom mišljenju,

zastarelo, čak i opasno mišljenje,

ili, kako bi moj pokojni deda rekao

potpuna glupost.

Parohijalizam daje ovu lažnu dihotomiju

jer stavlja siromašne iz jedne zemlje
naspram siromašnih iz druge.

Pretvara se da možemo izolovati sebe
i svoje nacije jedne od drugih.

Ceo svet je naše dvorište

i to ignorišemo na svoju štetu.

Vidite šta se dogodilo
kada smo ignorisali Ruandu,

kada ignorišemo Siriju,

kada ignorišemo klimatske promene.

Političare treba da boli briga,

jer uticaj klimatskih promena
i ekstremnog siromaštva

dolazi pravo na naša vrata.

Globalni građani to razumeju.

Živimo u vremenu koje je blagonaklono
prema globalnim građanima,

u vremenu gde se može čuti
svaki pojedinačni glas.

Da li se sećate

kada su milenijumski ciljevi razvoja
potpisani 2000. godine?

Najviše što smo mogli tih dana
je da uputimo pismo

i čekamo sledeće izbore.

Nije bilo društvenih mreža.

Danas, milijarde građana
ima više sredstava,

više pristupa informacijama,

više kapaciteta da utiču
nego ikada ranije.

Problemi i sredstva za njihovo rešavanje
se nalaze upravo ispred nas.

Svet se promenio,

a oni među nama koji gledaju izvan granica

nalaze se na pravoj strani istorije.

Dakle, gde se nalazimo?

Održali smo sjajan festival,

postigli smo neke velike političke pobede

i građani se prijavljuju širom sveta.

Ipak, jesmo li ostvarili našu misiju?

Ne.

Imamo dalek put pred nama.

Ipak, ja u ovome vidim priliku.

Koncept globalnog građanstva,

očigledan po svojoj logici,
ali do sada nepraktičan po mnogo čemu,

podudario se sa ovim specifičnim momentom
u kome imamo privilegiju da živimo.

Mi, kao globalni građani,

sada imamo jedinstvenu priliku da ubrzamo
pozitivne promene velikih razmera

širom sveta.

Dakle, mesecima i godinama pred nama,

globalni građani će predvodnike
pozivati na odgovornost

da bi se postarali
da novi globalni ciljevi održivog razvoja

idu pravom putanjom i da se ispunjavaju.

Globalni građani će se udružiti
da vodećim svetskim NVO-ima

da bi okončali bolesti
kao što su dečja paraliza i malarija.

Globalni građani će se prijavljivati
sa svih strana ove planete,

povećavajući učestalost, kvalitet

i uticaj njihovih akcija.

Ti snovi su nadohvat ruke.

Zamislite milionsku vojsku

koja raste na desetine miliona,

povezanu, informisanu, angažovanu

i bez naklonosti
ka prihvatanju „ne“ kao odgovora.

Tokom svih ovih godina,

pokušavao sam da se ponovo
povežem sa Sani Bojem.

Nažalost, nisam uspeo.

Sreli smo se davno pre društvenih mreža,

a njegovu adresu
su do sada premestili organi vlasti,

kao što obično biva
sa sirotinjskim krajevima.

Voleo bih da sednem sa njim

gde god da je

i da podelim sa njim

koliko me je inspirisalo vreme
koje sam proveo na Dimnoj planini.

Zahvaljujući njemu i mnogim drugima,

shvatio sam značaj
postajanja delom pokreta ljudi -

dece voljne da sklone pogled sa ekrana
i usmere ga ka svetu,

globalnih građana.

Globalnih građana koji stoje zajedno,

koji postavljaju pitanje: „Zašto?“,

koji odbacuju one koji govore „ne“,

i prihvataju neverovatne mogućnosti
sveta koji delimo.

Ja sam globalni građanin.

Da li ste to i vi?

Hvala.

(Aplauz)