Kako virtuelna stvarnost može da stvori vrhunsku mašinu za empatiju

Kris Milk koristi najnapredniju tehnologiju za stvaranje zadivljujućih i magičnih filmova u kojima gledaoci uživaju. Za Milka, priča o ljudima predstavlja silu koja pokreće sve što on radi. U ovom kratkom, šarmantnom govoru, on pokazuje nekoliko svojih projekata koje je napravio u saradnji sa muzičarima među kojima su Kanje Vest i Arkejd Fajr, i opisuje svoje nove eksperimente sa virtuelnom stvarnošću koji će sigurno zagolicati vaš um.

Virtualna stvarnost je za mene počela
na poprilično neobičnom mestu.

Bilo je to tokom 1970-ih.

Ušao sam u tu sferu vrlo mlad:
imao sam samo sedam godina.

Sredstvo koje sam koristio
da uđem u virtuelnu stvarnost

bio je motocikl kaskadera Ivela Knivela.

Ovo je reklama za taj konkretni motor:

(Video) Narator: Kakav skok!

Ivel vozi fantastičan kaskaderski motor.

Žiro sila ga lansira
preko 30 metara u najvećoj brzini.

Kris Milk: Tako sam uživao u to vreme.

Vozio sam taj motor svuda,

i bio sam tamo sa Ivel Knivelom;
zajedno smo preskočili kanjon reke Snejk.

Želeo sam raketu.

Nikada nisam dobio raketu,
dobio sam samo motocikl.

Osećao sam se tako povezan sa ovim svetom.

Nisam hteo da budem pripovedač
kada odrastem, hteo sam da budem kaskader.

Bio sam tamo.
Ivel Knivel je bio moj prijatelj.

Osećao sam toliko empatije prema njemu.

Međutim, nije nam uspelo. (Smeh)

Otišao sam u umetničku školu.

Počeo sam da pravim muzičke spotove.

Ovo je jedan od prvih spotova
koje sam napravio:

(Muzika: „Dodirni nebo“ - Kanje Vest)

Kris Milk: Možda primećujete
manje sličnosti ovde.

(Smeh)

I dobio sam tu raketu.

(Smeh)

Dakle, sada stvaram filmove,
ili barem počinjem time da se bavim,

pa sam počeo da koristim sredstva
koje su mi dostupna kao filmskom stvaraocu

kako bih pokušao da publici
predočim najubedljivije priče.

Film je neverovatan medij
koji omogućava da doživimo empatiju

prema ljudima drugačijim od nas

i svetovima potpuno drugačijim od naših.

Nažalost, Ivel Knivel
nije gajio ista osećanja

prema nama kao i mi prema njemu,

pa nas je tužio zbog ovog spota -

(Smeh) -

nedugo potom.

Sa pozitivne strane,
čovek kojeg sam idealizovao kao dete,

čovek kakav sam želeo
da postanem kada odrastem,

konačno mi je dao autogram.

(Smeh)

(Aplauz)

Hajde sada da pričamo o filmu.

Film, to je neverovatan medij,

ali, u suštini, on je isti sada
kao što je bio nekada.

To je grupa pravougaonika
koje vidimo u jednom nizu.

I učinili smo fantastične stvari
sa tim pravougaonicima.

Međutim, počeo sam da razmišljam
o tome postoji li način

na koji mogu iskoristiti
moderne tehnologije i one u nastajanju

da bih ispričao priče na drugačije načine

i da bih ispričao drugačije priče
koje možda ne bih mogao da ispričam

pomoću tradicionalnih metoda
pravljenja filmova

koje koristimo već 100 godina?

Tako sam počeo da eksperimentišem,

i pokušao sam da napravim
vrhunsku mašinu za empatiju.

I ovo je jedan od tih eksperimenata:

(Muzika)

Dakle, ovo se zove
„Divljina u centru grada“.

U pitanju je saradnja
sa bendom Arkejd Fajr.

Na početku bi vas pitali da unesete
adresu na kojoj ste odrasli.

To je veb-sajt.

Iz njega bi počeli da iskaču kvadratići
sa prozorima raznih pretraživača.

Prvo vidite ovog tinejdžera
koji trči niz ulicu,

i onda vam se pojavi slika
Gugl mape i pregleda ulica

i shvatate da je ulica
niz koju on trči zapravo vaša.

A kada stane pred kuću,
zapravo stane pred vašu kuću.

To je bilo sjajno, video sam ljude
koji su na ovo reagovali emotivnije

nego na one stvari koje sam
pravio sa pravougaonicima.

U suštini, ja uzimam deo vaše istorije

i stavljam ga u okvir ove priče.

Međutim, onda sam počeo da mislim,
okej, to je deo vas,

ali kako da sve vas stavim u isti okvir?

Da bih uspeo u tome, počeo sam
da pravim umetničke instalacije.

Ova se zove „Izdaja svetilišta“.

U pitanju je triptih
i pokazaću vam treći panel.

(Muzika)

Dakle, sada sam vas stavio u okvir

i primetio još jače reakcije kod ljudi
na ovaj nego na prethodni rad.

Onda sam počeo da razmišljam
o okvirima i tome šta oni predstavljaju.

Okvir je zapravo samo prozor.

Mislim, svi mediji koje pratimo -
televizija, filmovi -

oni su poput prozora u druge svetove.

I zato sam pomislio, pa, sjajno,
stavio sam vas u okvir,

ali, ne želim vas uokvirene,
ne želim vas u prozoru.

Želim da prođete kroz prozor,
želim da odete na drugu stranu,

u svet, da se nastanite u svetu.

To me vraća nazad do virtuelne stvarnosti.

Hajde da pričamo o virtuelnoj stvarnosti.

Nažalost,

pričati o virtuelnoj stvarnosti
je isto što i plesati oko arhitekture.

A ovo je zapravo neko ko pleše
oko arhitekture u virtuelnoj stvarnosti.

(Smeh)

Dakle, teško je to objasniti.
Zašto je to teško objasniti?

Teško je jer je to iskustveni medij.

Kada ste u njemu, vi nešto zaista osećate.

To jeste mašina, ali u njoj

imate osećaj kao da je pravi život,
kao da je istina.

Osećate se prisutno u svetu u kome ste

i osećate da ste prisutni
sa ljudima koji su tu sa vama.

Pokazaću vam sada prikaz
virtuelne stvarnosti:

preko celog ekrana
videćete sve informacije

koje obuhvatimo kada snimamo
virtuelnu stvarnost.

Zato snimamo u svim pravcima.

Ovo je sistem kamera koji smo izgradili

i u njemu 3D kamere gledaju
u svim pravcima,

i mikrofoni za oba uha
usmereni su u svim pravcima.

U suštini, sa tim, mi napravimo
područje sveta koji vi naseljavate.

Tako da ću vam pokazati
ne samo pogled u svet,

nego praktično ceo svet
razvučen u pravougaonik.

Ovaj film se zove „Oblaci nad Sidrom“,
a rezultat je saradnje

između naše kompanije
virtuelne stvarnosti, VRSE,

i Ujedinjenih nacija,

uz saradnika zvanog Gabo Arora.

U decembru smo otišli u Jordan
u kamp izbeglica iz Sirije

i snimili priču
o 12-godišnjoj devojčici Sidri.

Ona je sa porodicom pobegla iz Sirije
kroz pustinju sve do Jordana

i poslednjih godinu i po živi u tom kampu.

(Video) Sidra: Moje ime je Sidra.

Imam 12 godina.

Idem u peti razred.

Dolazim iz Sirije,
iz grada Inkil u regiji Dara.

Živim ovde, u kampu Zatari u Jordanu,
poslednjih godinu i po dana.

Imam veliku porodicu:
tri brata, od kojih je jedan beba.

On puno plače.

Pitala sam tatu jesam li i ja plakala
kad sam bila beba i rekao je da nisam.

Mislim da sam bila jača beba od mog brata.

Kris Milk: Sa slušalicama,
to ne vidite ovako.

Vi gledate okolo po ovom svetu.

Primetićete da vidite
u svih 360 stepeni, u svim pravcima.

A kada sedite tamo, u njenoj sobi,
dok je posmatrate,

ne gledate to kroz ekran televizora,

ne gledate to kroz prozor,
vi sedite tamo sa njom.

Kada pogledate dole, sedite
na istoj zemlji na kojoj i ona sedi,

i zato osećate njenu ljudskost
na dublji način.

Saosećate sa njom na dubljem nivou.

Mislim da možemo da promenimo
umove pomoću ove mašine.

Već smo krenuli da menjamo nekoliko.

Odneli smo ovaj film u januaru
na Svetski ekonomski forum u Davosu.

Pokazali smo ga grupi ljudi

čije odluke utiču na živote miliona ljudi.

A to su ljudi koji inače ne bi sedeli

u šatoru sa izbeglicama u kampu u Jordanu,

ali u januaru,
jednog popodneva u Švajcarskoj,

odjednom su se svi našli tamo.

(Aplauz)

I to je ostavilo utisak na njih.

Zato ćemo napraviti još ovakvih filmova.

Trenutno radimo sa Ujedinjenim nacijama

kako bismo snimili
čitavu seriju ovakvih filmova.

Upravo smo završili
snimanje priče u Liberiji

i sada idemo da snimimo priču u Indiji.

A ove filmove pokazujemo

u Ujedinjenim nacijama,

ljudima koji tamo rade
i onima koji su u poseti,

i pokazujemo ih ljudima

koji zapravo mogu da promene živote
ljudi iz tih filmova.

Mislim da sada tek počinjemo
da grebemo po površini

prave moći virtuelne stvarnosti.

To nije periferija video igre.

Ona povezuje ljude
jedne sa drugima na tako dubok način

da ja ranije nisam video
ništa slično u drugim medijima,

i može da promeni
našu percepciju o drugima.

Zbog toga mislim da virtuelna stvarnost
ima potencijal da zaista promeni svet.

Dakle, to je mašina,

ali kroz ovu mašinu
postajemo još saosećajniji,

postajemo empatičniji i povezaniji.

I na kraju krajeva, postajemo čovečniji.

Hvala.

(Aplauz)