Možete li zaista da prepoznate da li dete laže?

Da li su deca loši lažovi? Da li mislite da lako možete da prepoznate njihove laži? Istraživač razvojne psihologije, Kang Li, izučava šta se psihološki dešava deci kada lažu. Ona to često rade, počinju još sa dve godine i zapravo su veoma dobra u tome. Li objašnjava zašto bi trebalo da slavimo kad dete počne da laže i predstavlja nam novu tehnologiju za prepoznavanje laži, koja bi jednog dana mogla da razotkrije naše skriven emocije.

Zdravo.

Postaviću publici pitanje:

da li ste ikad slagali kad ste bili dete?

Ako jeste, možete li, molim vas,
da podignete ruke?

Opa! Ovo je najiskrenija grupa ljudi
koju sam ikad upoznao.

(Smeh)

Dakle, proteklih 20 godina

sam izučavao kako deca uče da govore laži.

A danas ću da podelim sa vama

neka od otkrića do kojih smo došli.

Ali za početak ću da vam ispričam priču
g. Ričarda Mesine,

koji je moj prijatelj
i direktor osnovne škole.

Jednog dana je primio telefonski poziv.

Sagovornik je rekao:

"G. Mesina, moj sin Džoni
neće doći u školu danas

jer je bolestan."

G. Mesina je pitao:

"Izvinite, s kim razgovaram?"

A sagovornik je rekao:

"Ja sam moj otac."

(Smeh)

Dakle, ova priča -

(Smeh)

savršeno spaja
tri uobičajena verovanja koja imamo

o deci i laganju.

Pod jedan: deca tek počinju da lažu

nakon polaska u osnovnu školu.

Dva: deca su loši lažovi.

Mi odrasli možemo lako
da prepoznamo njihove laži.

I tri: ako deca lažu
u veoma ranom uzrastu,

mora da imaju neku karakternu manu

i da će ostati patološki lažovi
do kraja života.

Pa, ispostavlja se

da su sva tri verovanja pogrešna.

Igrali smo igre pogađanja

s decom širom sveta.

Evo jednog primera.

Dakle, u ovoj igri, tražili smo od dece
da pogode brojeve na kartama.

A mi im kažemo da ako pobede u igri,

dobiće veliku nagradu.

Ali u sred igre,

izvinimo se i napustimo prostoriju.

A pre nego što napustimo prostoriju,

kažemo im da ne vire u karte.

Naravno,

imamo skrivene kamere u prostoriji

koje prate svaki njihov pokret.

Jer je žudnja
da pobede u igri tako snažna,

više od 90 procenata dece će virnuti,

čim napustimo prostoriju.

(Smeh)

Ključno pitanje je:

kad se vratimo i upitamo decu

da li su virila,

da li će deca koja su virila priznati

ili će lagati o svom prestupu?

Otkrili smo da bez obzira
na rod, državu, religiju,

u dvogodišnjem uzrastu

30 procenata njih slaže,

70 procenata kaže istinu
o svom prestupu.

U trogodišnjem uzrastu,

50 procenata slaže,
a 50 procenata kaže istinu.

U četvorogodišnjem uzrastu,

više od 80 procenata slaže.

A nakon četvrte godine

većina dece laže.

Pa, kao što možete da vidite,

laganje je karakterističan deo razvoja.

A neka deca počinju da lažu

još u uzrastu od dve godine.

Sad, pogledajmo pažljivije
decu mlađeg uzrasta.

Zašto neka, ali ne i sva deca lažu?

U kulinarstvu su vam potrebni
dobri sastojci

da biste spremili dobru hranu.

Za svako dobro laganje
su potrebna dva sastojka.

Prvi ključni sastojak je teorija uma,

iliti sposobnost čitanja misli.

Čitanje misli je sposonost spoznaje

da različiti ljudi imaju
različito znanje o situaciji

i sposobnost razlikovanja
između onoga što ja znam

i što vi znate.

Čitanje misli je važno za laganje

jer je osnova laganja to da ja znam

da vi ne znate

ono što ja znam.

Stoga mogu da vam lažem.

Drugi ključni sastojak
za dobro laganje je samokontrola.

To je sposobnost kontrolisanja govora,
vašeg izraza lica

i vašeg govora tela,

kako biste mogli da kažete uverljivu laž.

A otkrili smo da ona dečica

koja su naprednija u sposobnostima
čitanja misli i samokontrole

ranije počinju da lažu

i prefinjeniji su lažovi.

Kako se ispostavilo, te dve sposobnosti
su suštinske za sve nas

da bismo dobro funkcionisali u društvu.

Zapravo, nedostatak sposobnosti
čitanja misli i samokontrole

su povezani sa ozbiljnim
razvojnim problemima,

poput hiperaktivnog poremećaja i autizma.

Pa, ako otkrijete da vaš dvogodišnjak
izgovara svoju prvu laž,

umesto da budete uznemireni,

trebalo bi da slavite -

(Smeh)

jer je to znak da je vaše dete
stiglo do nove prekretnice

u tipičnom razvoju.

Sad, da li su deca loši lažovi?

Mislite li da lako možete
da prepoznate njihove laži?

Da li biste se okušali u tome?

Da? U redu.

Pokazaću vam dva snimka.

Na snimcima

deca če da odgovaraju
na pitanje istraživača:

"Da li ste virili?"

Pa, pokušajte da mi kažete

koje dete laže,

a koje dete govori istinu.

Evo prvog deteta.

Jeste li spremni?

(Snimak) Odrasla osoba: Da li si virio?
Dete: Ne.

Kang Li: A ovo je drugo dete.

(Snimak) Odrasla osoba: Da li si virila?
Dete: Ne.

KL: U redu, ako mislite da prvo dete laže,

molim vas da podignete ruke.

A ako mislite da drugo dete laže,
molim vas da podignete ruke.

U redu, zapravo,

prvo dete govori istinu,

drugo dete laže.

Izgleda da su mnogi od vas užasni
u prepoznavanju dečjih laži.

(Smeh)

Sad, igrali smo slične igre

s mnogim, mnogim odraslim ljudima
raznih zanimanja.

Pokazivali smo im mnogo snimaka.

Na polovini snimaka su deca lagala.

Na drugoj polovini snimaka
deca su govorila istinu.

Hajde da vidimo
kakav je učinak ovih odraslih.

Zato što ima jednak broj
lažova i onih koji govore istinu,

ako nasumično pogađate,

imate 50 procenata šanse da ćete pogoditi.

Pa, ako su vaši pogoci oko 50 procenata,

to znači da ste užasni
u prepoznavanju dečjih laži.

Pa, počnimo sa redovnim studentima
i studentima prava,

koji obično imaju
ograničeno iskustvo s decom.

Ne, ne znaju da prepoznaju dečje laži.

Njihov učinak je na nivou
slučajnog pogađanja.

Sad, šta je sa socijalnim radnicima
i advokatima za zaštitu dece,

koji svakodnevno rade s decom?

Mogu li oni prepoznati dečje laži?

Ne, ne mogu.

(Smeh)

Šta je sa sudijama,

carinicima

i policajcima,

koji se svakodnevno bave lažovima?

Mogu li oni da prepoznaju dečje laži?

Ne, ne mogu.

Šta je s roditeljima?

Mogu li roditelji da prepoznaju
laži kod tuđe dece?

Ne, ne mogu.

Šta je sa tim da li roditelji
mogu da prepoznaju laži sopstvene dece?

Ne, ne mogu.

(Smeh) (Aplauz)

Dakle, sad se možda pitate

zašto je tako teško prepoznati dečje laži.

Dozvolite mi da vam to ilustrujem
na primeru mog sina, Nejtana.

Ovo je njegov izraz lica

kad laže.

(Smeh)

Pa, kad deca lažu

njihovi izrazi lica su obično neutralni.

Međutim, iza ovog neutralnog izraza,

dete zapravo proživljava mnoge emocije,

poput straha, krivice, srama,

a možda i blagog užitka u laganju.

(Smeh)

Nažalost, slične emocije
su prolazne ili skrivene.

Stoga su nam uglavnom nevidljive.

Te smo u proteklih pet godina

pokušavali da otkrijemo način
da razotkrijemo ove skrivene emocije.

Onda smo došli do otkrića.

Znamo da ispod kože lica

imamo bogatu mrežu krvnih sudova.

Kada proživljavamo različite emocije,

tok krvi u našem licu se blago menja.

A ove promene reguliše autonomni sistem

koji je mimo naše svesne kontrole.

Posmatranjem promena
u proticanju krvi na licu,

možemo da razotkrijemo
skrivene emocije kod ljudi.

Nažalost, slične promene toka krvi na licu
uzrokovane emocijama

su suviše suptilne
da bismo ih zapazili golim okom.

Pa, kao pomoć u razotkrivanju
skrivenih emocija kod ljudi,

razvili smo novu tehnologiju prikazivanja,

nazivamo je: "transdermalno
optičko prikazivanje".

Da bismo to postigli, koristimo obične
video kamere da bismo snimali ljude

dok doživljavaju
različite skrivene emocije.

A potom, koristeći našu
tehnologiju za obradu slika,

možemo da izdvojimo transdermalne slike
promena u toku krvi na licu.

Posmatranjem transdermalnih video snimaka,

sada možemo lako da vidimo

promene u toku krvi na licu povezane
s različitim skrivenim emocijama.

A koristeći ovu tehnologiju,

sad možemo da otkrijemo skrivene emocije
koje su u vezi sa laganjem,

i samim tim prepoznamo kad ljudi lažu.

Možemo to da postignemo neinvazivno,

s udaljenosti, jeftino,

s preciznošću od oko 85 procenata,

što je daleko bolje od nivoa nagađanja.

A uz sve to, otkrili smo efekat Pinokija.

Ne, ne ovaj efekat Pinokija.

(Smeh)

Ovo je stvarni efekat Pinokija.

Kad ljudi lažu,

tok krvi na licu
se smanjuje u predelu obraza,

a tok krvi na licu
u predelu nosa se pojačava.

Naravno, laganje nije jedina situacija

koja će da izazove vaše skrivene emocije.

Pa smo se zapitali,

pored prepoznavanja laži,

kako naša tehnologija može da se koristi?

Jedna njena primena je u obrazovanju.

Na primer, upotrebom ove tehnologije
možemo pomoći ovom nastavniku matematike

da prepozna đaka u učionici

koji možda doživljava izrazit nespokoj
zbog teme koja se predaje,

te može da mu pomogne.

Takođe ovo možemo
da koristimo u zdravstvu.

Na primer, svakodnevno se čujem
s roditeljima preko Skajpa,

koji žive hiljadama kilometara daleko.

A upotrebom ove tehnologije,

ne samo da mogu da otkrijem
šta se dešava u njihovim životima,

već i da istovremeno pratim
njihov rad srca, nivo stresa,

raspoloženje i da li doživljavaju bol.

A možda nekad u budućnosti

rizik od srčanog udara
ili visokog krvnog pritiska kod njih.

I možda se pitate:

možemo li ovo da koristimo
i da bismo razotkrili emocije političara?

(Smeh)

Na primer, tokom debate.

Pa, odgovor je da.

Koristeći televizijski materijal,

možemo da otkrijemo
broj otkucaja srca kod političara,

raspoloženje i stres,

a možda nekad u budućnosti
i da li nam lažu.

Takođe, ovo možemo da koristimo
u marketinškim istraživanjima,

na primer, da otkrijemo

da li se ljudima sviđa neki proizvod.

Možemo ga čak koristiti prilikom izlazaka.

Pa, na primer,

ako vam se pratilja smeši,

ova tehnologija
vam može pomoći da odredite

da li joj se zapravo sviđate

ili samo pokušava da bude ljubazna.

A u ovom slučaju,

samo pokušava da bude ljubazna.

(Smeh)

Dakle, transdermalna tehnologija
optičkog prikazivanja

je na veoma ranom stadijumu razvoja.

Mnoge nove primene će da iskrsnu,
za koje danas ne znamo.

Međutim, jedno znam sigurno,

a to je da laganje
više nikad neće biti isto.

Mnogo vam hvala.

Xiè xie.

(Aplauz)