Vikram Patel: Mentalno zdravlje za sve uključivanjem svih

Oko 450 miliona ljudi pati od mentalnih bolesti. U razvijenim zemljama, oko 50% obolelih dobija neku vrstu nege. U zemljama u razvoju negu dobija samo oko 10% obolelih najviše zbog toga što je broj stručnjaka u tim zemljama jako mali. Vikram Patel nam pokazuje način na koji ova situacija može da se promeni. Članovi zajednice mogu da se obuče kako bi se starali o mentalno obolelima, osnažujući obične ljude da brinu o drugima.

Pokušajte da zamislite

dva čoveka - Raul i Raživ

koji žive u istom kraju,

podjednako su obrazovani
i bave se sličnim poslom

i oboje odlaze u hitnu pomoć

žaleći se na bol u grudima.

Doktor Raulu predlaže
intervenciju na srcu

dok Raživa šalje kući.

Kako može da se objasni
razlika između načina

na koji su ova dva čoveka tretirana?

Raživ ima psihičkih problema.

Razlika između načina

na koji su tretirani ljudi
sa mentalnim problemima

je jedan od razloga

zašto oni kraće žive.

Čak i u razvijenim zemljama

ova razlika dostiže čak 20 godina.

U nerazvijenim zemljama

ova razlika je čak i veća.

Naravno, postoje i drugi načini kako
mentalna bolest utiče na dužinu života.

Jedan od njih je recimo samoubistvo.

Iznenadiće vas
da je samoubistvo

jedan od najčešćih uzroka smrti

mladih ljudi

u svim zemljama sveta

uključujući i one siromašne.

Ali osim uticaja zdravstvenog stanja

na životni vek

zanima nas i sam kvalitet života.

Da bismo mogli da vidimo
kakav uticaj ima

određeno zdravstveno stanje
na životni vek

i na kvalitet života,

upotrebićemo takozvanu DALY meru,

što znači godina kada se uzme
u obzir određeni hendikep.

Uz DALY,
iz globalne perspektive

vidimo neke zaista neverovatne stvari.

Vidimo da su mentalne bolesti

među vodećim uzročnicima
invaliditeta širom sveta.

Kod dece na primer,
posle proliva i upale pluća

depresija je treća

bolest koja najviše ograničava.

Kada uzmemo u obzir
sve mentalne bolesti zajedno

one čine 15%

svih bolesti u svetu.

Moram istaći da mentalne bolesti

jako ograničavaju naše živote.
Osim tereta bolesti,

ako se osvrnemo na brojeve
videćemo da po proceni

Svetske zdravstvene organizacije

na našoj planeti

oko četiri do pet stotina miliona ljudi

pati od mentalnih bolesti.

Naravno, neki od vas

su sigurno zaprepašćeni
kada čuju taj broj.

Ali, ako se na trenutak osvrnemo
na veliki broj različitih mentalnih bolesti

od autizma do intelektualnih poremećaja
kod dece

pa do depresije, anksioznosti,

bolesti zavisnosti i psihoze kod odraslih

ili demencije u starosti

videćemo da zaista svako od nas ovde

poznaje barem jednu osobu

koja je na neki način

mentalno obolela.

Vidim da se slažete sa mnom.

Osim velikog broja obolelih

sa tačke gledišta globalnog zdravlja,

bitno je shvatiti i zabrinuti se

koliko je mali broj mentalno obolelih

koji su na neki način zbrinuti.

Istraživanja potvrđuju

da različite vrste lečenja

poput lekova,
psihoterapija

i socijalnih promena
zaista pomažu.

Ipak, čak i u najrazvijenijim zemljama

ovde u Evropi
oko 50% obolelih

ne dobija nikakvu mentalnu pomoć.

U zemljama u kojima ja radim

taj procenat

dostiže neverovatnih 90%.

Zato i nije iznenađujuće

da ako popričate sa osobom
sa mentalnom bolešću,

čućete priče

o skrivenoj patnji, sramoti
i diskriminaciji

u skoro svakom segmentu
njenog života.

Možda je najtužnije od svega

videti kako pate ljudi

kojima su uskraćena
najosnovnija ljudska prava.

Primer je devojčica na slici.

Nažalost, ova patnja može se uočiti

i u psihijatrijskim bolnicama

koje bi trebalo da ovim ljudima pomognu.

Moja želja je da učinim makar malo

da promenim život ovih ljudi koji pate.

Najviše bih želeo

da pomognem svima da shvate
kako naše znanje

može da promeni živote,
znanje o uspešnim terapijama,

i kako ga možemo upotrebiti

u svakodnevnom životu.

Jedan od najvećih izazova
za mene je bio to što ima

veoma mali broj stručnjaka
za mentalne poremećaje,

poput psihijatara i psihologa,

pogotovo u zemljama u razvoju.

Završio sam medicinu u Indiji,

a nakon toga specijalizirao psihijatriju.

Došlo je do negodovanja
pogotovo kod moje majke

koja je mislila

da je za njenog bistrog sina
bolje da postane neurohirurg.

U svakom slučaju,
ja sam nastavio sa mojim studijama

i došao u Britaniju

gde sam stažirao
u nekim od najboljih psihijatrijskih bolnica.

Radio sam u timu izuzetno talentovanih,
saosećajnih,

ali najvažnije veoma
obučenih i specijalizovanih

stručnjaka za mentalno zdravlje.

Ubrzo nakon moje prakse,
počeo sam da radim

prvo u Zimbabveu,
a potom i u Indiji

i video nešto potpuno novo.

U ovim zemljama
broj stručnjaka

bio je zaista mali.

U Zimbabveu, na primer,

radilo je oko desetak psihijatara

od kojih je većina živela
u glavnom gradu zemlje.

Samo mali broj njih
mogao se brinuti

o devet miliona ljudi
koji su živeli u manjim mestima.

Ni u Indiji situacija
nije bila mnogo bolja.

Recimo, ako uzmem u obzir
broj psihijatara u Britaniji,

proporcionalno čovek bi očekivao

oko 150 000 psihijatara

u Indiji.

Pokušajte da pogodite
koliko ih je bilo.

Samo oko 3 000

što je svega 2% od predviđenog.

Postalo mi je odmah jasno
da u Indiji i Zimbabveu

neću moći primeniti iste modele

kao one koje sam primenjivao
tokom moje prakse,

a koji se zasnivaju

na skupoj zdravstvenoj nezi.

Morao sam da počnem

drukčije da razmišljam.

Tada sam naišao na ove knjige

u kojima sam video

ideju prenosa zaduženja.

Jako je jednostavna.

Radi se o tome
da kada nema dovoljno specijalista

mogu da pomognu čak i ljudi
koji nisu specijalizovani.

Treba ih samo naučiti.

U ovim knjigama video sam
primere običnih ljudi

koji su naučili kako da uspešno

porađaju žene

ili da primete rane znake upale pluća
i da je leče.

I zaista me je podstaklo
na razmišljanje to da

ako tako obični ljudi mogu da nauče
tako komplesne intervencije,

onda bi sigurno ti isti ljudi

mogli da nauče kako da pomognu
mentalno obolelima.

Sada mogu reći da sam zaista srećan

jer mogu da vas obavestim
da su urađeni raznovrsni eksperimenti

u kojima je ustanovljeno da
u zemljama koje su u razvoju

u poslednjih deset godina
obični ljudi zaista mogu da nauče

kako da tretiraju mentalno obolele.

Podeliću sa vama tri takva eksperimenta.

Sva tri se odnose na depresiju
koja je najčešća mentalna bolest.

U selima u Ugandi,
Pol Bolton i njegove kolege

uvideli su da obični seljaci
mogu da pomognu

depresivnim ljudima
putem interpersonalne terapije.

Koristeći eksperiment
sa nasumičnom kontrolom,

pokazali su da se 90%
onih koji su primili

ovakvu intervenciju oporavilo,

u poređenju sa oko 40% njih
koji nisu dobili nikakvu vrstu nege.

Slična situacija je i u Pakistanu

gde su Atif Rahman
i njegove kolege pokazali

da su žene zdravstvene radnice

u pakistanskom zdravstvenom sistemu,

mogle putem
kognitivno bihejvioralne terapije

da pomognu depresivnim majkama,
pokazujući velike razlike

u stopama oporavka.

Oko 75% depresivnih majki
uspelo je da se oporavi

u odnosu na samo 45% u selima
u kojima pomoć nije bila ponuđena.

U eksperimentu koji sam nadgledao
u oblasti Goa u Indiji,

došli smo do zaključka
da ljudi mogu da se obuče

kako da pravilno ponude
psiho-socijalne vrste terapija

za lečenje depresije i anskioznosti,
vodeći do 70% oporavka

u poređenju sa 50%

u centrima primarne zdravstvene zaštite.

Kad bih morao da analiziram
ove različite eksperimente,

a zaista ih ima mnogo,

i da pokušam da identifikujem

ključne lekcije o tome šta čini

ovakve programe uspešnim,

smislio sam jedan akronim,
SUNDAR.

SUNDAR na hindu jeziku
znači zgodan.

Sada ću vam pokazati koje su po meni
posebno bitne lekcije

za uspešnu obuku ljudi

u zemljama u razvoju.

Prva je da pojednostavimo poruku

koju želimo da podelimo sa ljudima

kako bi bila
bez komplikovanog medicinskog žargona.

Potom da pojednostavimo
zdravstvene intervencije

i podelimo ih na manje delove

koji mogu lako da se objasne i onima
koji nisu specijalizovani.

Zatim, moramo da se postaramo
da je zdravstvena nega blizu ljudi,

u blizini njihovih kuća

i da tu negu daje

ko god je u mogućnosti.

Jako je bitno i to
da taj mali broj specijalista

koji su stručni da nadgledaju negu
koja se obolelima daje

bude pravilno raspoređen.

Ja mislim da je ideja
prenosa zaduženja

od globalnog značaja,

jer može biti izuzetno korisna

i u razvijenim zemljama,

iako je nastala podstaknuta
ograničenim brojem resursa

u nerazvijenim zemljama.

Zašto tako mislim?
Pa zato što troškovi zdravstvene nege

u razvijenim zemljama izuzetno rastu

i veliki deo tih troškova

ide na zaposlene.

Isto tako, jako je bitno reći
da je zdravstvena nega

postala toliko stručna
da se udaljila

od običnih ljudi.

Zapamtite da

SUNDAR ne daje samo

zdravstvenu negu siromašnima

već i osnažuje.

Osnažuje ljude bez prethodnog iskustva

da pomognu obolelima
u svojoj zajednici

i na taj način
očuvaju i svoje zdravlje.

Za mene je ona primer

toga kako znanje može
da se proširi na što veći broj ljudi

i na taj način postane moć.

Pre tridesetak godina države sveta
su se okupile u gradu Alma Ata

i postavile cilj
da se svim ljudima sveta do 2000. godine

da pravo na zdravlje.
Vidite i sami da smo

nakon 12 godina
još uvek daleko od tog cilja.

Danas smo praćeni znanjem

da obični ljudi,
kada ih nadgledamo i podržimo

mogu naučiti da pomognu obolelima.

Zato možda taj naš cilj

nije toliko daleko.

Da bismo ga ostvarili,

moramo u to putovanje

uključiti sve ljude.

Što se tiče mentalnog zdravlja,

morali bismo uključiti ljude koji su oboleli

i ljude koji se o njima staraju.

Upravo zato je pre nekoliko godina

osnovan Pokret za svetsko mentalno zdravlje,

kao virtuelna platforma,
u kojem psihijatri poput mene

zajedno sa obolelima

mogu da se udruže

i da se zalažu da oboleli

dobiju negu koja im je potrebna
da bi im se životi promenili na bolje

i da bi živeli dostojanstveno.

Voleo bih na kraju da vas podsetim

da nađete trenutak u vašim životima

da pomislite na tu dragu osobu ili osobe

koji su mentalno oboleli

i da pokušate

da im pomognete.
Hvala vam. (Aplauz)

(Aplauz)