Zašto sebe dovodim u opasnost kako bih ispričala priče iz Gaze

Kad Amira Haruda čuje zvuk bombi ili artiljerijske vatre, ona se zaleće direktno u njih. "Želim da stignem prva tamo jer ove priče moraju da budu ispričane", kaže prvi ženski "fikser" iz Gaze, to je uloga koja joj omogućuje da bude vodič novinarima kroz haotične scenarije ratnih zona u njenoj domovini, koju i dalje voli, uprkos užasnoj situaciji. Otkrijte šta motiviše Harudu da da glas ljudskoj patnji u Gazi u ovom nezaboravnom govoru.

Zdravo.

Ovo je moje prvo putovanje,

prvi put u životu sam van zidova Gaze.

Tako sam srećna što sam ovde.

(Aplauz)

Oduvek sam želela da budem pilot,
da upravljam avionom,

da budem slobodna i letim nebom,
da dotaknem nebo.

To se nije desilo.

Jednostavno, živim u Gazi,
tamo nema aerodroma.

Sve granice, sa svih strana su zatvorene.

Živimo u jednom od najvećih zatvora
u svetu.

Sve što mogu da uradim
je prosto da gledam gore u nebo.

Nekih dana smo srećni, ako imamo struju

četiri ili pet sati.

Kad je hladno, ložimo vatru
ispred ili na krovovima naših domova.

Ponekad tako spremamo i hranu.

Moj posao u Gazi je da sredim sve
za novinare koji dolaze u moju domovinu

da bi ispričali priče
o tome šta se dešava u Gazi.

Mnogih jutara sam morala
da idem do graničnih oblasti

da bih pokupila novinare.

Ako se bilo šta desi novinaru

ili ako novinar odluči da pokrije priču,

vlada ne želi da mi o tome izveštavamo,

moglo bi nešto loše da se desi.

Kretanje kroz moju državu,
pomaganje novinarima,

filmadžijama, ekipama vesti,
to je moj posao.

Verujem da moj uspeh dolazi
iz građenja veza,

ne samo s novinarima i ekipama vesti,

već i sa zajednicama iz Pojasa Gaze.

Ove zajednice koje ne žele
da njihove priče budu ispričane,

nikada nisam posmatrala
kao priče ili kao brojeve.

Oni su pre kao i ja, ljudska bića.

Izgradila sam mnogo veza
tokom više od 10 godina.

I znate šta?

Ovo mi omogućuje pristup ljudima,

pričama kojima drugi nemaju pristup.

U nekim konkretnim situacijama,
osećam, kao žena, da imam veću moć.

Mnogi novinari muškarci iz mog društva

žele da pokriju priču
o zavisnosti o drogama u mojoj zemlji.

Problem je počeo izgradnjom tunela Gaza.

Tokom opsade Gaze,

tunelima su isporučivane ljudima
osnovne potrepštine

poput hrane, građevinskog materijala
i drugih nužnih stvari.

Ali ne više jer ih je egipatska strana
potopila vodom

i više nisu funkcionalni.

Droga se krijumčari

i mnogi mladi ljudi su se navukli.

U tradiciji palestinskog društva,

muškarcima je zabranjeno
da uđu u neko domaćinstvo.

Pa nijedan novinar muškarac
nije mogao da dobije priču.

Ali ja jesam.

Imam divnog supruga,

divnog supruga koji me podržava,

uprkos svim kritikama
koje mu društvo upućuje.

On je kod kuće s moje dvoje dece,

a još jedno mi raste ovde.

(Aplauz)

Kad radim, zovem ga na svaka dva sata

i on zna da, ako mu se ne javim,

mora da nazove kontakt osobu,

onoga ko mi je dao pristup priči,

a to je osoba od poverenja.

Jedanput u Gazi,

tokom otmice
britanskog novinara Alana Džonstona,

američki časopis mi je tražio

da udesim sastanak
sa otmičarima u Gazi, i uradila sam to.

Novinarima koji su pokrivali priču i meni

je traženo da se sretnemo
ispred njegovog hotela.

Došli su, pokupili nas
u crnom kombiju sa zatamnjenim staklima,

tog dana su nosili maske.

I odvezli su nas daleko,
veoma daleko u sred polja.

Uzeli su naše mobilne telefone

i napravili smo intervju s otmičarem
na otvorenom, na tom polju.

Toliko me je bilo strah tog dana,

dana koji nikad neću da zaboravim.

Dakle, zašto radim to što radim?

Radim to jer verujem da
kad ne bih to radila,

ogroman deo priče o Gazi
bi bio izostavljen.

Ima još mnogo priča
koje vam mogu ispričati o mojoj zemlji.

I nisu sve loše.

Volim svoju zemlju,
uprkos užasnoj situaciji u kojoj živimo -

opsadi, siromaštvu, nezaposlenosti -

ali tu je život.

Imamo ljude koji su sanjari
i divne ljude pune energije.

Imamo divnu muziku i sjajnu muzičku školu.

Imamo plesače parkura
koji plešu na zgarištima svojih domova.

A Gaza je jedino mesto u arapskom svetu

gde muslimani i hrišćani
žive u prisnom bratstvu.

(Aplauz)

Tokom rata,

najteži deo za mene
je da napustim kuću rano ujutru,

da napustim decu.

Fotografišem ih svakodnevno

jer nikad ne znam
hoću li uspeti da im se vratim.

Biti "fikser" i novinar u Gazi
je teško i opasno.

Ali kad čujem zvuk artiljerijske vatre
ili zvuk bombardovanja,

prosto se zaletim u njih

jer želim da stignem tamo prva

jer ove priče treba da budu ispričane.

Kad su mi deca bila mala
i kad bismo čuli zvuk rata,

govorila bih im da je to vatromet.

Sad su stariji, razumeju.

Imam užasne noćne more

zbog svega čemu sam bila svedok
tokom ratnih vremena,

naročito zbog tih beživotnih tela dečice.

Još uvek se sećam devojčice,
po imenu Hala.

Jedina je preživela u svojoj porodici.

Njena slika će me uvek pratiti.

Nikad je neću zaboraviti.

Ponosna sam što mogu da stojim ovde
i da budem danas ovde sa vama,

ponosna sam što mogu da vam pričam priče,
tužne i srećne,

priče o mom malenom kutku sveta, Gazi.

Ponosna sam što sam
prva žena fikser koja radi u Gazi.

Smešno je što me u Gazi zovu g. Rambo.

(Smeh)

Nadam se da ću jednog dana biti u prilici
da ispričam priče svih drugih žena,

svih drugih neverovatnih žena
koje poznajem u mojoj zemlji.

Nadam se da ću jednog dana moći
da pomognem drugim ženama u mojoj zemlji

da budu fikseri poput mene.

I naravno da ponekad imam osećaj
da ne mogu više da obavljam ovaj posao,

prosto mi je previše svega.

Ali setim se ovih reči:

"Ne ograničavaj svoj izazov,
već izazovi svoja ograničenja.

Ne dozvoli drugima
da stanu na put tvojim snovima."

Hvala vam.

(Aplauz)