Био сам у заточеништву 317 дана. Ево о чему сам размишљао... | Винсент Кошетел (Vincent Cochetel) | TEDxPlaceDesNations
-
0:13 - 0:15
Не могу да их заборавим. -
0:15 - 0:19Звали су се Аслан, Алик, Андреј,
-
0:20 - 0:24Фернанда, Фред, Галина, Гунилд,
-
0:25 - 0:29Ханс, Ингеборг, Мати, Наталија,
-
0:30 - 0:34Нaнси, Шерил, Усман, Зарема,
-
0:35 - 0:36а листа је још дужа.
-
0:38 - 0:41За многе су се њихово постојање,
њихова хуманост -
0:41 - 0:44свели на статистику,
-
0:45 - 0:48хладно забележени
као „безбедносни инциденти”. -
0:49 - 0:51За мене, они су били колеге
-
0:51 - 0:54које су припадале
заједници хуманитарних радника -
0:54 - 0:57која је покушавала да утеши
-
0:57 - 1:01жртве рата у Чеченији деведесетих година.
-
1:01 - 1:06Припадали су медицинским сестрама,
логистичарима, стручњацима за склоништа, -
1:06 - 1:09правницима, преводиоцима,
-
1:09 - 1:12а због те своје службе су убијени,
-
1:12 - 1:15њихове породице су разорене,
-
1:15 - 1:19а њихове приче махом заборављене.
-
1:19 - 1:21Нико никада није осуђен за ове злочине.
-
1:24 - 1:26Не могу да их заборавим.
-
1:26 - 1:28Некако живе у мени,
-
1:28 - 1:31а успомене на њих
дају ми сврху сваког дана. -
1:31 - 1:36Међутим, они запоседају
и мрачну улицу мога ума. -
1:36 - 1:38Као хуманитарни радници,
-
1:38 - 1:41одабрали су да буду на страни жртве,
-
1:41 - 1:45да обезбеђују помоћ, утеху, заштиту,
-
1:45 - 1:48али када је њима требала заштита,
-
1:48 - 1:50није је било.
-
1:51 - 1:53Када видите наслове
у својим новинама ових дана -
1:53 - 1:56са ратом у Ираку или у Сирији -
-
1:56 - 2:00„Киднапован хуманитарни радник”,
„Талац погубљен” - -
2:01 - 2:03ко су они били?
-
2:03 - 2:05Зашто су били тамо?
-
2:05 - 2:07Шта их је мотивисало?
-
2:07 - 2:10Како смо постали тако равнодушни
према овим злочинима? -
2:11 - 2:13Због овога сам данас овде са вама.
-
2:14 - 2:16Треба да нађемо боље начине
да их запамтимо. -
2:17 - 2:24Треба и да објаснимо кључне вредности
којима су посветили свој живот. -
2:24 - 2:26Треба и да захтевамо правду.
-
2:29 - 2:31Када сам ’96. године послат
-
2:31 - 2:34од стране високог комесара за избеглице
Уједињених Нација на северни Кавказ, -
2:34 - 2:36знао сам за неке од ризика.
-
2:36 - 2:38Петоро колега је убијено,
-
2:38 - 2:40троје је било озбиљно рањено,
-
2:40 - 2:43седморо је већ киднаповано.
-
2:43 - 2:45Тако, били смо опрезни.
-
2:45 - 2:49Користили смо оклопна возила,
возила мамце, -
2:49 - 2:52мењајући обрасце путовања,
мењајући боравишта - -
2:52 - 2:55све врсте безбедносних мера.
-
2:56 - 3:03Ипак, једне хладне зимске вечери
јануара '98. године, дошао је мој ред. -
3:03 - 3:06Када сам ушао у свој стан
у Владивказу са чуваром, -
3:06 - 3:08опколили су нас наоружани људи.
-
3:10 - 3:11Напали су чувара, бацили га на под,
-
3:11 - 3:15испребијали су га испред мене,
-
3:15 - 3:17везали га, одвукли.
-
3:18 - 3:24Мени су ставили лисице, повез,
и натерали ме да клечим, -
3:24 - 3:27док је пригушивач пиштоља
био на мом врату. -
3:27 - 3:28Када вам се тако нешто деси,
-
3:28 - 3:33нема времена за размишљање,
нема времена за молитву. -
3:33 - 3:35Мој мозак је радио аутоматски,
-
3:35 - 3:39брзо премотавајући
живот који сам оставио иза себе. -
3:40 - 3:43Требало ми је
неколико дугих минута да схватим -
3:43 - 3:46да ти маскирани људи
нису ту да би ме убили, -
3:46 - 3:50већ да је неко, негде,
издао наређење за моју отмицу. -
3:52 - 3:56Онда је процес дехуманизације
започео тог дана. -
3:56 - 3:59Нисам био ништа више од обичне робе.
-
4:02 - 4:04Обично не причам о овоме,
-
4:04 - 4:10али желим да мало поделим са вама
неке од ових 317 дана заробљеништва. -
4:10 - 4:13Држали су ме у подземној ћелији,
-
4:13 - 4:15у потпуној тами,
-
4:15 - 4:18током 23 часа и 45 минута свакодневно,
-
4:18 - 4:21а затим су чувари долазили,
обично двојица. -
4:21 - 4:24Доносили су парче хлеба,
-
4:24 - 4:27тањир супе и свећу.
-
4:28 - 4:32Та свећа би горела 15 минута,
-
4:32 - 4:3615 минута драгоценог светла,
-
4:36 - 4:40а затим би је однели,
а ја бих се вратио тами. -
4:43 - 4:46Био сам везан металним каблом за кревет.
-
4:46 - 4:51Могао сам да начиним
само четири мала корака. -
4:51 - 4:53Стално сам сањао о петом.
-
4:55 - 4:59Није било ТВ-а, радија, новина,
никога са ким бих причао. -
4:59 - 5:03Нисам имао пешкир, сапун, тоалет папир;
-
5:03 - 5:09само две металне кофе, отворене -
једну за воду, другу за отпад. -
5:12 - 5:15Можете ли да замислите
да имитација погубљења -
5:15 - 5:17може да буде разбибрига за чуваре
-
5:17 - 5:20када су садистички расположени,
-
5:20 - 5:23или им је једноставно досадно,
или су пијани? -
5:24 - 5:27Сламају ме веома полако.
-
5:27 - 5:32Изолација и тама
посебно су тешке за описивање. -
5:32 - 5:34Како описујете ништа?
-
5:34 - 5:37Не постоје речи за дубине
усамљености до које сам стигао -
5:37 - 5:42на тој танкој граничној линији
између разума и лудила. -
5:44 - 5:50У тами, понекад бих играо
замишљену игру дама. -
5:50 - 5:52Започео бих црном фигуром,
-
5:52 - 5:53играо са белом,
-
5:53 - 5:57натраг на црну, покушавајући
да преварим другу страну. -
5:57 - 6:00Не играм више игру дама.
-
6:01 - 6:07Мучиле су ме мисли
о породици и колеги, чувару Едику. -
6:07 - 6:10Нисам знао шта се десило са њим.
-
6:10 - 6:12Покушавао сам да не размишљам.
-
6:12 - 6:14Покушавао сам да испуним време
-
6:14 - 6:18бављењем физичким вежбама
на лицу места. -
6:18 - 6:23Покушавао сам да се молим,
покушавао сам различите игре памћења. -
6:23 - 6:28Међутим, тама ствара слике и мисли
које нису нормалне. -
6:28 - 6:33Један део мозга жели да се одупрете,
да вичете, да плачете, -
6:33 - 6:37а други део мозга наређује вам да ућутите
-
6:37 - 6:40и једноставно прођете кроз то.
-
6:40 - 6:43То је стална унутрашња расправа;
нема никога да пресуди. -
6:45 - 6:50Једном је чувар дошао до мене,
веома агресивно, и рекао ми: -
6:50 - 6:54„Данас ћеш клечати
и молити за своју храну.” -
6:54 - 6:58Нисам био расположен, па сам га увредио.
-
6:58 - 7:02Опсовао сам му мајку, претке.
-
7:02 - 7:06Последица је била блага -
бацио је храну у мој отпад. -
7:06 - 7:09Сутрадан се вратио са истим захтевом.
-
7:09 - 7:12Добио је исти одговор,
-
7:12 - 7:16који је имао исто за последицу.
-
7:16 - 7:19Четири дана касније, тело је пуно бола.
-
7:19 - 7:24Нисам знао да глад може болети толико
када имате тако мало. -
7:24 - 7:27Тако, када су чувари сишли,
-
7:30 - 7:32клекнуо сам.
-
7:33 - 7:35Молио сам за храну.
-
7:36 - 7:42Предаја је била мој једини начин
да преживим до следеће свеће. -
7:44 - 7:45После моје отмице,
-
7:45 - 7:49пребачен сам
из северне Осетије у Чеченију, -
7:49 - 7:53три дана спорог путовања
у пртљажницима различитих аутомобила, -
7:53 - 7:55а по доласку, испитивао ме је
-
7:55 - 7:59током 11 дана момак под именом Руслан.
-
7:59 - 8:00Рутина је увек била иста.
-
8:00 - 8:03Нешто више светла; 45 минута.
-
8:03 - 8:04Сишао би у подрум,
-
8:04 - 8:07затражио од чувара да ме вежу за столицу,
-
8:07 - 8:09а затим би пустио гласно музику.
-
8:11 - 8:14Затим би почео да извикује питања.
-
8:14 - 8:16Вриштао би. Тукао би ме.
-
8:16 - 8:18Поштедећу вас детаља.
-
8:18 - 8:21Било је пуно питања која нисам разумео,
-
8:21 - 8:24али било је и оних
која нисам желео да разумем. -
8:27 - 8:31Дужина испитивања била је једнака
дужини трајања касете - -
8:31 - 8:3415 песама, 45 минута.
-
8:34 - 8:37Увек бих чезнуо за последњом песмом.
-
8:37 - 8:40Једнога дана, једне ноћи у подруму,
не знам шта је то било, -
8:40 - 8:43чуо сам да дете плаче изнад моје главе,
-
8:43 - 8:46дечак, стар можда две или три године.
-
8:46 - 8:50Кораци, забуна, људи трче.
-
8:51 - 8:54Када је Руслан дошао дан после тога,
-
8:54 - 8:57пре него што ми је поставио прво питање,
-
8:57 - 9:00питао сам га: „Како ти је син данас?
Да ли се осећа боље?” -
9:00 - 9:03Руслан је био изненађен.
-
9:03 - 9:06Био је бесан што су чувари допустили
да се начују неки детаљи -
9:06 - 9:08о његовом приватном животу.
-
9:08 - 9:13Наставио сам да причам о НВО-има
који набављају лекове за локалне клинике -
9:13 - 9:16које могу помоћи његовом сину
да се боље осећа. -
9:16 - 9:20Причали смо о образовању,
причали смо о породицама. -
9:20 - 9:22Причао ми је о својој деци.
-
9:22 - 9:24Причао сам му о својим ћеркама.
-
9:24 - 9:27Затим је причао о оружју, колима, женама,
-
9:27 - 9:31и морао сам да причам
о оружју, колима, женама. -
9:31 - 9:34Причали смо до последње песме на касети.
-
9:36 - 9:40Руслан је био најбруталнији човек
ког сам икада упознао. -
9:42 - 9:44Није ме више дотакао.
-
9:44 - 9:47Није ми више постављао никаква питања.
-
9:47 - 9:50Нисам више био само роба.
-
9:51 - 9:56После два дана,
пребачен сам на друго место. -
9:56 - 10:01Тамо ми је пришао чувар -
веома близу - прилично неуобичајено - -
10:01 - 10:04и веома благим гласом рекао:
-
10:04 - 10:07„Хтео бих да ти се захвалим
-
10:07 - 10:11за помоћ коју је твоја организација
обезбедила за моју породицу -
10:11 - 10:14када смо пребегли близу Дагестана.”
-
10:16 - 10:19Шта сам уопште могао да одговорим?
-
10:20 - 10:25Било ми је толико болно.
Као нож заривен у стомак. -
10:25 - 10:29Требале су ми недеље размишљања да разумем
-
10:29 - 10:31добре разлоге које смо имали
да помогнемо тој породици -
10:31 - 10:34и плаћенику који је то постао.
-
10:34 - 10:36Био је млад, стидљив.
-
10:36 - 10:38Никада му нисам видео лице.
-
10:38 - 10:41Вероватно није мислио ништа лоше,
-
10:41 - 10:44али у ових 15 секунди
-
10:44 - 10:48натерао ме је да доведем у питање
све што смо радили, -
10:48 - 10:50све жртве.
-
10:50 - 10:53Натерао ме је размишљам
и о томе како нас виде. -
10:53 - 10:56До тада сам претпостављао
да су знали зашто смо овде -
10:56 - 10:59и шта радимо.
-
10:59 - 11:01Ово се не може претпостављати.
-
11:02 - 11:06Па, објашњење зашто ово радимо није лако,
-
11:06 - 11:09чак и када објашњавамо најближим рођацима.
-
11:09 - 11:12Нисмо савршени, нисмо супериорни,
-
11:12 - 11:15нисмо најбоља светска ватрогасна служба,
-
11:15 - 11:17нисмо суперхероји,
-
11:17 - 11:19не заустављамо ратове,
-
11:19 - 11:24знамо да хуманитарна акција
није замена за политичка решења. -
11:24 - 11:29Ипак, радимо ово
зато што је сваки живот важан. -
11:29 - 11:31Некада је то једина ствар коју промените –
-
11:31 - 11:34појединац, једна породица,
мала група појединаца - -
11:34 - 11:36и то нешто значи.
-
11:36 - 11:39Када се деси цунами, земљотрес или тајфун,
-
11:39 - 11:43видите тимове за спашавање
који долазе са различитих страна света, -
11:43 - 11:46тражећи преживеле недељама.
-
11:46 - 11:49Зашто? Нико то не преиспитује.
-
11:49 - 11:51Сваки живот је важан
-
11:51 - 11:54или сваки живот би требало да је важан.
-
11:56 - 11:59Ово је исто за нас
када помажемо избеглицама, -
11:59 - 12:05интерно расељеним лицима због сукоба,
или особама без држављанства. -
12:05 - 12:07Знам многе људе који се,
-
12:07 - 12:09када се сусретну са превеликом патњом,
-
12:09 - 12:13осете беспомоћно и стану код тога.
-
12:13 - 12:17То је штета зато што постоји
толико много начина за пружање помоћи. -
12:17 - 12:18Ми не стајемо код тог осећаја.
-
12:18 - 12:22Покушавамо да урадимо било шта
да бисмо обезбедили неку помоћ, -
12:22 - 12:24заштиту, утеху.
-
12:25 - 12:26Морамо.
-
12:26 - 12:28Не можемо другачије.
-
12:28 - 12:32То је оно што нас чини,
не знам, једноставно људима. -
12:35 - 12:37После мог ослобађања -
-
12:39 - 12:43ово је моја слика на дан мог ослобађања.
-
12:43 - 12:45Видим вам на лицима
да вам се не свиђа како изгледам, -
12:45 - 12:47(Смех)
-
12:47 - 12:48али, уз дужно поштовање,
-
12:48 - 12:50док гледам ТВ ових дана,
-
12:50 - 12:52налазим да прилично пратим
трендове на њој. -
12:52 - 12:55(Смех)
-
12:56 - 12:58Месецима након ослобађања,
-
12:58 - 13:01срео сам се
са тадашњим француским премијером. -
13:01 - 13:03Друга ствар коју ми је рекао је:
-
13:03 - 13:06„Твој одлазак на северни Кавказ
био је потпуно неодговорно понашање. -
13:06 - 13:09Не знаш колико си нам проблема створио.”
-
13:09 - 13:12(Смех)
-
13:12 - 13:14Био је то кратак састанак.
-
13:14 - 13:16(Смех)
-
13:16 - 13:20Мислим да је помагање људима
који су у опасности одговорно понашање. -
13:21 - 13:25У том рату, који нико озбиљно
није желео да заустави, -
13:25 - 13:28а постоји много таквих данас,
-
13:28 - 13:32пружање неке помоћи
угроженим људима и нешто заштите -
13:32 - 13:34није био само хумани чин;
-
13:34 - 13:37заиста је значило људима.
-
13:37 - 13:39Зашто то није могао да разуме?
-
13:41 - 13:42Имамо одговорност да покушамо.
-
13:42 - 13:46Чули сте за тај концепт –
одговорност да заштитите. -
13:47 - 13:50Резултати могу зависити
од различитих параметара. -
13:51 - 13:54Можемо чак и да не успемо,
али постоји и нешто горе од неуспеха - -
13:54 - 13:56да не покушамо када можемо.
-
13:58 - 14:03Па, ако се нађете у томе,
ако се пријавите за овакву врсту посла, -
14:03 - 14:07ваш живот ће бити пун радости и туге
-
14:07 - 14:09зато што постоји много људи
којима не можемо помоћи, -
14:09 - 14:13које не можемо заштитити,
које нисмо спасили. -
14:13 - 14:16Зовем их својим духовима,
-
14:16 - 14:19а кроз блиско сведочење о њиховој патњи,
-
14:19 - 14:23преузимате делић те патње на себе.
-
14:24 - 14:26Многи млади хуманитарни радници
-
14:26 - 14:29пролазе кроз своје прво искуство
са пуно горчине. -
14:29 - 14:32Бачени су у ситуацију у којој су сведоци,
-
14:32 - 14:35али су немоћни
да донесу било какву промену. -
14:35 - 14:38Морају да науче да је прихвате
-
14:38 - 14:41и постепено претворе ово
у позитивну енергију. -
14:41 - 14:42То је тешко.
-
14:42 - 14:45Многи не успеју у томе,
-
14:45 - 14:49али за оне којима ово успе, не постоји
ниједан други посао сличан овоме. -
14:49 - 14:52Можете да видите разлику
коју доносите свакодневно. -
14:54 - 14:57Хуманитарни радници знају
за ризик који преузимају -
14:57 - 15:01на подручјима сукоба
или постконфликтним подручјима, -
15:01 - 15:09а ипак, наш живот, посао
је под све већом животном претњом, -
15:09 - 15:12а наши животи као светиња бледе.
-
15:13 - 15:16Знате ли да се од почетка миленијума
-
15:16 - 15:20број напада на хуманитарне раднике
утростручио? -
15:21 - 15:25Постигнут је нови рекорд 2013. године:
-
15:25 - 15:28155 колега је убијено,
-
15:28 - 15:31171 озбиљно повређено,
-
15:31 - 15:34134 отето.
-
15:36 - 15:38Толико много разорених живота.
-
15:39 - 15:44До почетка грађанског рата
у Сомалији касних осамдесетих, -
15:45 - 15:48хуманитарни радници су понекада били жртве
-
15:48 - 15:50онога што називамо колатералном штетом,
-
15:50 - 15:54али у већини случајева
нисмо били мета ових напада. -
15:54 - 15:56Ово се променило.
-
15:56 - 15:57Погледајте ову слику.
-
15:57 - 16:00Багдад, августа 2003. године:
-
16:00 - 16:0324 колега је убијено.
-
16:03 - 16:07Прошли су дани када би нас
плава застава УН-а или Црвеног крста -
16:07 - 16:10аутоматски заштитиле.
-
16:10 - 16:13Криминалне групе и неке политичке групе
-
16:13 - 16:17надоградиле су се са свих страна
у протеклих 20 година, -
16:17 - 16:19и створиле су овакве хибриде
-
16:19 - 16:22са којима немамо начин
остваривања комуникације. -
16:22 - 16:28Хуманитарни принципи су тестирани,
довођени у питање и често игнорисани, -
16:28 - 16:32али оно што је можда још важније –
напустили смо потрагу за правдом. -
16:32 - 16:36Чини се да не постоје никакве последице
-
16:36 - 16:39за нападе на хуманитарне раднике.
-
16:39 - 16:43После мог ослобађања, речено ми је
да не тражим никакав облик правде. -
16:43 - 16:47„Никакво добро ти то неће донети”,
тако ми је речено. -
16:47 - 16:51„Уз то, довешћеш у опасност
животе својих колега.” -
16:52 - 16:55Требало је да прођу године да бих видео
-
16:55 - 17:00да је троје људи повезаних
са мојом отмицом осуђено, -
17:00 - 17:02али је ово био изузетак.
-
17:02 - 17:06Није било правде
за било ког хуманитарног радника -
17:06 - 17:11убијеног или отетог у Чеченији
'95. и '99. године, -
17:11 - 17:13а исто се дешава широм света.
-
17:15 - 17:16Ово је неприхватљиво.
-
17:16 - 17:18Не постоји изговор за то.
-
17:18 - 17:23Напади на хуманитарне раднике
ратни су злочини у интернационалном праву. -
17:23 - 17:26Ови злочини не смеју проћи некажњено.
-
17:26 - 17:29Морамо да станемо на крај
овом циклусу некажњавања. -
17:29 - 17:33Морамо да сматрамо
да су напади на хуманитарне раднике -
17:33 - 17:35напади на само човечанство.
-
17:36 - 17:39То ме чини ужасно бесним.
-
17:40 - 17:45Знам да имам много среће у поређењу
са избеглицама у чијем интересу радим. -
17:47 - 17:50Не знам како је видети
да је читав мој град уништен. -
17:50 - 17:54Не знам како је видети
да су моји рођаци убијени испред мене. -
17:54 - 17:57Не знам како је изгубити
заштиту сопствене земље. -
17:58 - 18:02Знам и да имам пуно среће
у поређењу са другим таоцима. -
18:02 - 18:08Четири дана пре мог коначног ослобађања,
четворо таоца је обезглављено -
18:08 - 18:12на неколико километара удаљености
од места где сам држан у заробљеништву. -
18:12 - 18:14Зашто баш они?
-
18:15 - 18:17Зашто сам ја овде данас?
-
18:19 - 18:21Нема једноставног одговора.
-
18:23 - 18:26Примљен сам уз пуно подршке
коју сам добио од својих рођака, -
18:26 - 18:30колега, пријатеља, људи које нисам знао.
-
18:30 - 18:33Помогли су ми током година
да изађем из таме. -
18:34 - 18:37Не уживају сви исту пажњу.
-
18:38 - 18:42Колико је мојих колега
после трауматичног инцидента -
18:42 - 18:44одузело сопствени живот?
-
18:45 - 18:48Могу да избројим девет
које сам лично познавао. -
18:49 - 18:52Колико је мојих колега
прошло кроз тежак развод -
18:52 - 18:56после трауматичног искуства
-
18:56 - 19:00јер нису ништа више могли
да објасне свом супружнику? -
19:00 - 19:03То сам престао да бројим.
-
19:03 - 19:05Постоји цена за ову врсту живота.
-
19:07 - 19:12У Русији, сви ратни споменици
имају овај дивни натпис на врху. -
19:12 - 19:16Он каже (на руском):
-
19:16 - 19:21„Нико није заборављен,
ништа није заборављено.” -
19:23 - 19:26Не заборављам своје изгубљене колеге.
-
19:26 - 19:28Ништа не могу да заборавим.
-
19:28 - 19:31Позивам вас да запамтите
њихову посвећеност -
19:31 - 19:37и захтевате да хуманитарни радници
широм света буду боље заштићени. -
19:38 - 19:43Не треба да пустимо да се светло наде
које су донели угаси. -
19:44 - 19:47После мог тешког искуства,
много ме је колега питало: -
19:47 - 19:50„Зашто настављаш? Зашто радиш овај посао?
-
19:50 - 19:52Зашто мораш да му се вратиш?”
-
19:52 - 19:55Мој одговор је био врло једноставан:
-
19:55 - 19:59„Ако бих морао да одустанем,
-
19:59 - 20:01то би значило
да су моји киднапери победили. -
20:02 - 20:04Узели би ми душу
-
20:04 - 20:07и хуманост.”
-
20:07 - 20:08Хвала вам.
-
20:08 - 20:10(Аплауз)
- Title:
- Био сам у заточеништву 317 дана. Ево о чему сам размишљао... | Винсент Кошетел (Vincent Cochetel) | TEDxPlaceDesNations
- Description:
-
Овај говор одржан је на локалном TEDx догађају, организованом независно од TED конференција.
Винсент Кошетел је држан у заточеништву 317 дана 1998. године док је радио за Високи комесаријат за избеглице у Чеченији. По први пут, присећа се свог искуства - од тога како је живети у мрачној, подземној одаји, бити привезан за кревет, до неочекиваног разговора који је водио са својим тамничарима. Поетично и моћно објашњава зашто наставља са својим послом до данашњег дана. Од 2000. године, напади на хуманитарне раднике су се утростручили и он се пита шта тај пораст може сигнализирати свету.
- Video Language:
- English
- Team:
- closed TED
- Project:
- TEDxTalks
- Duration:
- 20:45