Smrtonosna zaostavština kasetnih bombi

Razaranje rata ne prestaje kada prestane borba. Tokom sukoba od 34 dana između Izraela i Hezbolaha u 2006, procenjuje se da je bačeno četiri miliona komada kasetne municije u Libanu, koja nije birala svoje žrtve. Opasnost ostaje, pošto mnoge od bombi nisu eksplodirale i stoje neaktivirane, čekajući da osakate ili ubiju svakog ko na njih naiđe. U ovom govoru, fotografkinja i članica TED Fellows programa, Laura Bušnak, deli jezive slike preživelih iz napada kasetnim bombama i pita one koji još uvek proizvode i odobravaju korišćenje ovog oružja, uključujući i SAD, da prestanu sa tim.

Jednom sam imala noćnu moru:

stojim u sred napuštenog polja
punog nagaznih mina.

U stvarnosti, volim da pešačim,

ali svaki put kada želim
da idem da pešačim, postanem nervozna.

U pozadini uma imam pomisao

da ću izgubiti neki ud.

Ovaj strah u pozadini
počeo je pre 10 godina,

nakon što sam upoznala Mohameda,
koji je preživeo eksploziju kasetne bombe

na leto 2006. u ratu
Izraela i Hezbolaha u Libanu.

Poput mnogih drugih preživelih
širom sveta, Mohamed je morao

da proživljava zastrašujuće posledice
kasetnih bombi

svakoga dana.

Kada je jednomesečni sukob
započeo u Libanu,

još uvek sam radila u Parizu
u Agenciji Frans pres.

Sećam se kako sam bila
zalepljena za ekran,

prateći vesti s nestrpljenjem.

Želela sam da se uverim

da su bombe padale
daleko od doma mojih roditelja.

Kada sam stigla u Bejrut, po zadatku,
da pokrivam priču o ratu,

laknulo mi je jer sam
bila sa svojom porodicom,

nakon što su konačno uspeli
da pobegnu iz južnog Libana.

Dana kada je rat bio gotov,

sećam se da sam videla ovu sliku -

blokirani putevi,

raseljeni ljudi koji s nestrpljenjem jure
nazad na jug, ka svojim domovima,

bez obzira na to šta će tamo zateći.

Tokom konflikta od 34 dana, procenjuje se

da je bačeno oko četiri miliona
kasetnih bombi u Libanu.

Mohamed je izgubio obe noge
tokom poslednje nedelje konflikta.

Činjenica da živi na pet minuta
od mojih roditelja,

olakšala je to da ga pratim tokom godina.

Sada ima skoro 10 godina
otkako smo se upoznali.

Videla sam dečaka

koji je morao da se nosi
sa fizičkim i emotivnim bolom.

Videla sam tinejdžera koji je pokušavao
da tetovira svoje prijatelje

u zamenu za sumu od pet dolara.

A znam i mladog, nezaposlenog čoveka
koji surfuje internetom satima,

pokušavajući da upozna devojku
koja bi mogla da bude sa njim u vezi.

Njegova sudbina i posledice gubitka nogu

sada su njegova svakodnevna stvarnost.

Preživeli iz napada bombi,
kao što je Mohamed,

moraju da se nose sa toliko detalja
koji nama nikada ne padaju na pamet.

Ko bi pomislio

da toliko svakodnevnih zadataka
koje radimo ili uzimamo zdravo za gotovo,

poput odlaska na plažu ili prosto toga
da pokupimo nešto sa poda,

mogu da postanu
uzroci stresa i anksioznosti?

To se na kraju desilo Muhamedu,

zbog njegovih krutih prostetičkih nogu.

Pre deset godina, nisam imala pojma
šta je to kasetna bomba,

kao ni šta su njene stravične posledice.

Saznala sam da se ovo oružje,
koje ne bira žrtve, koristi

u toliko krajeva sveta

i nastavlja da ubija svakodnevno,

ne razlikujući vojne mete

i decu.

Naivno sam se upitala:

"Ozbiljno, ko proizvodi to oružje?

I zašto?"

Da vam objasnim šta je to kasetna bomba.

To je veliki kanister pun manjih bombi.

Kada se ispusti iz vazduha,

otvori se tokom pada kako bi ispustila
stotine malih bombi.

One se rašire po velikim površinama

i u trenutku udara,

mnoge ne eksplodiraju.

Te neeksplodirane završe
poput nagaznih mina,

stoje na zemlji

i čekaju svoju narednu žrtvu.

Ako neko slučajno nagazi na njih

ili ih uzme u ruku,

one mogu da eksplodiraju.

Ovo oružje je veoma nepredvidljivo,

čime je pretnja još veća.

Jednog dana, poljoprivrednik može
da obrađuje svoju zemlju bez problema.

Narednog dana, mogao bi
da zapali neko granje

i obližnje bombe mogle bi
da se aktiviraju zbog vrućine.

Problem je u tome što deca
od bombi misle da su igračke,

pošto mogu da izgledaju kao loptice
ili kao limenke od soka.

Pošto sam dokumentarna fotografkinja,

odlučila sam da se vratim u Liban
nekoliko meseci nakon konflikta

i upoznam preživele nakon udara bombi.

Upoznala sam ih nekoliko -

Husein i Raša,

oboje su izgubili noge zbog bombe.

Njihove priče slične su pričama
mnoge druge dece širom sveta

i služe kao svedočenje
zastrašujućih posledica

stalne upotrebe takvog oružja.

Tada sam upoznala Mohameda,
u januaru 2007.

Imao je 11 godina

i upoznala sam ga tačno četiri meseca
nakon njegove nesreće.

Kada sam ga prvi put videla,

išao je na bolnu fizioterapiju

kako bi se oporavio od svežih rana.

Još uvek šokiran u tako ranom uzrastu,

Mohamed se borio da se privikne
na svoje novo telo.

Čak bi se nekada budio noću
sa željom da počeše stopala.

Ono što me je privuklo njegovoj priči
je to što sam odmah razumela

poteškoće sa kojima bi se Mohamed
verovatno sreo u budućnosti -

da će ono od čega je patio
dok se privikavao na svoju povredu

sa 11 godina,

biti mnogostruko uvećano.

Čak i pre svog hendikepa,

Mohamedov život nije bio lak.

Rodio se u kampu Rašidije
za palestinske izbeglice

i tu živi još uvek.

U Libanu je oko 400 000
izbeglica iz Palestine

i pate zbog zakona koji ih diskriminišu.

Nije im dozvoljeno da rade
u javnom sektoru,

ni da se bave određenim zanimanjima

i nemaju pravo na privatno vlasništvo.

Ovo je jedan od razloga

što Mohamedu nije baš žao
što je napustio školu

odmah nakon svoje povrede.

Rekao je:
"Koja je poenta fakultetske diplome

kada uopšte ne mogu da nađem posao?"

Kasetne bombe stvaraju začarani krug
uticaja na zajednice,

i to ne samo u životima svojih žrtava.

Mnogi koji su pogođeni ovim oružjem
napuštaju škole,

ne mogu da nađu poslove
ili čak izgube svoje poslove

i tako gube mogućnost
da izdržavaju svoje porodice.

A pritom ne spominjem stalni fizički bol

i osećaj izolacije.

Ovo oružje pogađa one najsiromašnije.

Visoki troškovi lečenja
veliko su opterećenje za porodice.

Na kraju se oslanjaju
na humanitarne organizacije,

što je nedovoljno i neodrživo,

naročito kada je zbog povreda
povređenima potrebna doživotna pomoć.

Deset godina nakon Mohamedove povrede,

on još uvek ne može da priušti
prave prostetičke noge.

Korača veoma pažljivo,

pošto je nekoliko dosadašnjih padova

za njega donelo sram pred prijateljima.

Šalio se da pošto nema noge,

nekad pokušava da hoda na rukama.

Jedan od najgorih ali i nevidljivih
uticaja ovog oružja

su psihološki ožiljci koje ostavlja.

U jednom od prvih medicinskih izveštaja,

Mohamed je imao znake
posttraumatskog poremećaja.

Patio je od anksioznosti,
lošeg apetita, manjka sna

i pokazivao je znake besa.

U stvarnosti, Mohamed nikada nije dobio
pravu pomoć da se potpuno oporavi.

Njegova trenutna opsesija
je da po svaku cenu napusti Liban,

čak i kada bi to značilo
otisnuti se na opasno putovanje

zajedno sa izbeglicama koje danas idu
ka Evropi preko Mediterana.

Znajući koliko bi to bilo rizično,

rekao je: "Kada bih usput umro,

bilo bi svejedno."

Za Mohameda, on je tamo ionako mrtav.

Kasetne bombe su svetski problem,

pošto ovo oružje nastavlja da uništava
i povređuje cele zajednice

generacijama.

U intervjuu preko interneta sa direktorom
Grupe za savetovanje o minama,

Džejmijem Frenklinom,

rekao je:

"Snage SAD-a bacile su
preko dve tone municije širom Laosa.

Ako ne bi mogli
da pronađu mete u Vijetnamu,

postojale su zone za slobodno bacanje
u Laosu gde bi avioni izbacivali teret

pre povratka u bazu,

jer je opasno sletati sa punim avionima."

Kako navodi Međunarodni komitet
Crvenog krsta,

samo u Laosu, jednoj od najsiromašnjih
zemalja na svetu,

ostalo je od devet do 27 miliona
neeksplodiranih bombi.

Od 1973, ubijeno je ili povređeno
oko 11 000 ljudi.

Ovo smrtonostno oružje koristilo je
preko 20 država tokom oružanih sukoba

u preko 35 zemalja,

poput Ukrajine, Iraka i Sudana.

Do sada je 119 država pristupilo
međunarodnom dogovoru

za zabranu kasetnih bombi,

koji se zvanično naziva
Konvencijom za kasetnu municiju.

Ali neki od najvećih proizvođača
kasetne municije,

naime, SAD, Rusija i Kina,

ne pristupaju ovom dogovoru
koji spašava živote

i nastavljaju da ih proizvode,

zadržavaju pravo
da ih proizvode u budućnosti,

skladište to štetno oružje

i čak će ih možda
i koristiti u budućnosti.

Kasetne bombe su navodno skoro korišćene

u trenutnim konfliktima u Jemenu i Siriji.

Prema istraživanju svetskih investicija

u proizvođače kasetne municije

koje je izvršio Paks, NVO iz Holandije,

finansijske institucije uložile su
milijarde dolara

u kompanije koje proizvode
kasetnu municiju.

Većina ovih institucija
nalazi se u zemljama

koje još nisu potpisale
Konvenciju o kasetnoj municiji.

Vraćam se na Mohameda,

jedan od retkih poslova koje je
mogao da nađe je da bere limun.

Kada sam ga pitala da li je bezbedno
da radi u polju, rekao je:

"Nisam siguran."

Istraživanja pokazuju da kasetna municija
često zagađuje područja

gde je poljoprivreda glavni izvor prihoda.

Prema istraživanju organizacije
Handicap International,

98% onih koje ubije ili povredi
kasetna municija su civili.

84% žrtava su muškarci.

U zemljama gde ovi ljudi nemaju izbora

osim da rade u tim poljima,

oni to prosto rade

i rizikuju.

Mohamed je jedino muško dete
pored tri sestre.

Kulturološki, od njega se očekuje
da izdržava porodicu,

ali on to prosto ne može.

Pokušao je sa mnogo različitih poslova,

ali nije mogao da ih zadrži
zbog svog fizičkog hendikepa

i neprijateljski nastrojenog okruženja
za ljude sa hendikepom,

da budem blaga.

Mnogo ga boli kada ode da traži posao

i odbiju ga

nudeći mu malo novca
koji mu daju iz sažaljenja.

Rekao je: "Nisam ovde da prosim novac,

samo želim da ga zaradim."

Danas Mohamed ima 21 godinu.

Nepismen je

i komunicira putem glasovnih poruka.

Evo jedne od njegovih poruka.

(Audio snimak)
Mohamed: (Priča na arapskom)

Laura Bušnak: Rekao je:
"Moj san je da trčim,

i siguran sam da kada bih počeo da trčim,

nikada se ne bih zaustavio."

Hvala vam.

(Aplauz)