Desenează-mi Viaţa - Markiplier

Zdravo svima! Markiplier ovde, i hvala vam PUNO što ste uz mene u proteklih 1000 video snimaka!

Teško je uopšte zamisliti kako smo došli do ovde, i zato sam hteo da uradim nešto specijalno za hiljaditu pretplatničku prekretnicu.

Ili, ne hiljaditu pretplatu, vec hiljaditu video prekretnicu. I mislim da će vam ovaj video stvarno objasniti kako sam došao od tačke A do tačke B.

I kako ste mi vi ljudi pomogli da promenim svoj život. Zato što su mi ove stvari veoma bitne; jer govore kako sam postao osoba koja sam sada.

I zahvalan sam vam što ste bili uz mene.

Pa, KREĆEMO!

Rođen sam na ostrvu usred Pacifičkog okeana koje se zove O'ahu, koje je treće najveće ostrvo Havajskih ostrva.

I zavičaj grada Honolulu, gde sam rođen u vojnoj bazi.

Moj otac je bio vojno lice i bio je u vojsci 23 godine pre nego što se penzionisao.

Izgleda da dok je bio u Koreji je upoznao moju mamu. Čuo sam da je veoma uobičajena priča.

Ali rezultat njihovog upoznavanja sam ja. Prelepa beba.

To... nije baš lepo ispalo ovde, u oskudaciji sam sa umetničkim veštinama.

U svakom slučaju, bez obzira na na to što sam rođen, ja sam rođen fenomenalan. I mišićav.

Ja sam očigledno bio gigantska beba,na šta me mama podseća veoma često.

Imao sam 4 kilograma i 650 grama i stoga su mi dali ime Mark.

Sve sami mišići naravno. NE SUMNJAJTE!

Ubrzo nakon mog rođenja,moj tata se povukao iz vojnog života i postao umetnik projekata za kompaniju knjiga neke vrste.

Ali, u svakom slučaju smo završili u Cincinnati Ohio (Sinsinati Ohajo) od svih mesta.

Nisam baš siguran zašto jer nismo imali nikoga iz porodice tamo.

Pa, u svakom slučaju, preselili smo se u divnu kuću sa ogromnim dvorištem

koje je vodilo do neverovatne šume gde bismo ja i moj

brat provodili većinu našeg vremena. Mislim, ako nismo bili na kompjuteru

bili smo u šumi gde smo se igrali u potoku, sakupljali punoglavce, sekli loze i ljuljali se na njima.

Mislim, jako smo se vezali u toj šumi i to je jedna od stvari koje mi nedostaju najviše

iz te kuće, ali kad se nismo igrali u šumi, igrali bismo se na jednoj magičnom

uređaju koja se zove kompjuter sa kojom nas je tata upoznao dok smo bili jako mali.

Mislim stvarno, ta stvar mi je totalno pomutila um u to vreme jer

nisam mogao da zamislim da život bez nje.

Mislim, on mi je pričao kako su kompjuteri bili drevni i popunjavali cele sobe

ali ja sam bio zapanjen time što je on mogao da uradi to što radi.

Nisam ni znao za internet tada.

Bilo je malo igrica na kompjuteru, ali STVARNO iskustvo

koje sam dobio iz igara bilo je od Super Nintendo sistema koji je dobio moj brat za Božić.

Mislim, ta stvar je bila razlog što smo moj brat i ja tako bliski danas

jer smo igrali toliko igrica zajedno na njemu. Moj brat je osoba sa leve strane.

Njegovo ime je Tom, i to sam ja sa desne strane i kako možete zaključiti da sam i dalje veoma fenomenalan ali

on je veoma zanimljiva osoba i mislim da ne bih bio ono što jesam bez njega.

Nažalost, nije bilo samo srećnih trenutaka tada. Moji roditelji su se dosta svađali.

I kad mislim svađali, mislim da se moja mama svađala a tata je to trpeo.

Nije bila srećna tamo gde je bila i, ne znamo zašto ali moj brat i ja

smo samo pokusavali da odvučemo pažnju igrajući igrice. Znate, pokušavali da ignorišemo kad smo mogli.

Ali i to je prestalo da pali. Bilo je neizbežno ali razvod je napokon stigao.

I bili smo jako tuzni, ali smo bili jos tužniji kad smo videli da se naš tata

jednostavno slomio, mislim, ostali smo bez novca.

Polovina prihoda je otišla i morali smo da se otarasimo kuće i nismo mogli da kupujemo toliko igrica

koliko smo mogli ranije pa smo izgubili dosta što se tiče igranja igrica ali smo barem

zadržali kompjuter i to je ono što je stvarno podstaklo

moju ljubav prema kompjuterima i tehnologiji. Mogao bih još pomenuti

da sam bio poprilično glupo dete. Moj brat i ja smo imali takmičenje

gde bismo pokašali da skačemo sa stepenica što više možemo

i da vidimo ko će da padne na jastuke na dnu.

Pobedio bih ali je ispalo tako da sam razbio lobanju na

poslednjem stepeniku. Ovo će imati smisla kasnije ali kao što sam pomenuo

bio sam GLUPO dete. Kad smo se iselili iz kuće

nisam mogao da idem u privatnu školu gde smo išli

što je bilo sasvim fino što se tiče mene, nije me bilo nešto posebno briga,

al to je bilo jedino što sam znao. Nisam mogao da shvatim ništa o školskim ormarićima kad sam došao u novu školu.

Mislim, sve mi je bilo savršeno nepoznato i nisam

imao gde da pobegnem, nisam više išao u šumu i izgubio sam

skoro sve moje prijatelje i morao sam da počnem iz početka.

To je bilo prilično mračno vreme za mene jer nisam imao pojma šta radim.

Ali svejedno sam našao prijatelje ali i slučajno

sam uradio i još nešto glupo i imao sam "Koliko daleko

možeš da skočiš sa šipki takmičenje" i trebalo je da pobedim...

ali je ispalo da sam pao na tlo... i slomio ruku

baš dobro slomio, sa kostima i drugim stvarima koje su virile odasvuda

ALI ovo je ustvari dobra stvar, (ovo je moj brat u šoku)

ali ovo je dobra stvar jer je dovelo do toga da nađem

neke prijatelje, i vi biste pitali "Čekaj, kako se ovo dogodilo?"

Pa, desilo se ovako; imao sam gips na ruci

i nisam mogao da radim neke stvari kao što su rezanje olovke. Pa je ovaj

stvarno super tip Dru odlučio da će

mi pomoći- I Dru je visoki crvenokosi lik al je ipak bio kul

lik. On me je takođe uveo u orkestar. Gde sam

upoznao još više prijatelja. I gde sam mu produvao facu

sa svojim fenomenalnim rukovođenjem trubom. HUČA!

Konačno posle dužeg vremena zabavljanja okolo moj tata je našao

nekoga sa kim smo se svi mogli složiti, bila je poprilično

najprijatnija osoba koju smo upoznali i zvala se Di.

I mislim, ja sam se složio za nju jer nam je kupila Playstation 2

i bio sam poprilično uzbuđen u to vreme, ali je isto uradila

nešto što mi nismo mogli u to vreme i to je bilo da

usreći mog tatu. I to je poprilično najvažnija

stvar koju bi iko mogao da uradi. I od tad

visoka škola je krenula kao podmazano. Kretao sam se kroz razrede,

znate, prolazio dobro i bio dobar učenik. Upoznao sam dosta

dobrih prijatelja, u orkestru i van njega. Mogao sam da igram neke

super igrice, znate. Bio sam veoma srećan sa onim što sam uradio, kao, Half Life 2 i te stvari.

I imao sam nekoliko devojaka tu i tamo, znate.

I to je bilo poprilično zabavno kad si mladi tinejdžer

i prvi put iskušavaš čudestva veza i

ljubljenja i tako tih stvari. Bilo je poprilično kul. I sve u svemu stvari su

krenula na bolje od tog perioda gde nismo imali neke stvari

i nismo imali igrice opet i gde smo bili nesrećni

dok smo išli kroz život, tako da nam je bilo bolje sve do

odlaska na koledž. Bio sam veoma uzbuđen da napokon

živim sam. Ali onda, moj otac je doneo neke

loše vesti. Stavio je parče papira ispred mene i samo

me pustio da ga pročitam bez da je išta rekao i ja sam bio poprilično

pametno dete pa sam razumeo svaku reč koja je pisala, sav

tehnološki mamo džambo, ali glavna stvar je bila da je u osnovi

velikim podebljanim slovima pisao "RAK" i to baš teška

vrsta raka. Tako da mi je u to vreme baš bilo teško jer sam

nekako izgubio pogled na ono šta sam radio. Sve mi je delovalo

nekako bistro pre ali sada je sve nekako

samo pobeglo od mene. Mislio sam da znam baš šta sam

želeo da radim, što je bilo da pravim igrice. Želeo sam

to da radim, i moj tata nije imao nesuglasice sa mnom o tome, ali sam mislio da je to

ono što ću da radim. Međutim, počeo sam da shvatam da

igrice možda neće biti to, tako da sam to sklonio sa uma

i fokusirao se da idem na inženjering. Prvobitno sam bio

u građevinarstvu ali se prebacio u biomedicinsko inženjerstvo

jer su imali školski program medicine ali to nije

palilo isto. Nisam hteo to da radim. Tako da sam se prebacio

nazad na inženjerstvo, opet. Onda sam pomislio "Hej, ako ću krenuti da radim

ono što želim, moram da radim igrice." I stvarno nisam mogao

da odlučim šta ću da radim sa životom. Bio sam nekako na

raskrsnici života i bio sam veoma frustriran.

I onda, godinu dana kasnije, bili smo kod kuće za leto i mom

tati je bilo prilično loše što se tiče raka i nije bio sav svoje

više. Ali jednog jutra nas je sve probudila moja

maćeha, Di, svojim vrištanjem i otišli smo dole da vidimo

da je naš tata umirao. I poslednje reči koje mi je rekao

su bile "Toliko te volim." I držao sam ruku svog tate dok je umirao.

Posle smrti mog tate postao sam zbunjeniji nego što sam bio pre.

Jer sam bio toliko u inženjeringu da nisam mislio da

bih mogao više da izađem pa sam bio zaglavljen u ovim zatupljujućim

studentskim poslovima gde sam bukvalno sedeo za kompjuterom osam

sati dnevno, radeći posao za koji treba dva sata i ništa više.

Bilo je apsolutno užasno i nisam hteo to da radim

ostatak života. I nisam imao vremena za igrice. Nisam imao

spas. Nisam imao ideju šta radim, pa sam na neki način

krivudao nekoliko godina. I zabavljao se, išao od devojke do devojke

ali sam najzad naišao jednu devojku koja mi se sviđala i ona

je bila baš kul i veoma fina, i njeno ime će biti, pa... Barbara.

Tako ćemo je zvati za sada. Njeno ime će biti

Barbara sa C. Ali ipak, napokon sam je doveo kod moje mame

sa kojom sam živeo jer mi je tata umro i nisam imao

svoj stan, i ona se nije složila sa mnom što me je naljutilo.

I bila je nekako zbunjena. Ja sam bio poprilično uznemiren jer

se moja mama toliko naljutila da me je posle nekog vremena izbacila iz kuće.

Ima dosta toga o tome al ovo je poprilično duga i

kratka priča o tome. Tako da sam se naljutio što se ona naljutila i otišao sam

i našao svoj stan jer sam imao posao u to vreme,

onaj bedan studentski posao, ali to je ipak bio posao. Nažalost,

baš pošto sam našao svoj stan, šef mi je rekao tri dana pre

nego što je trebalo da se pojavim na novoj četvrtini, da nisam

morao da se pojavim. Što me je još višerazbesnilo ali nisam

vikao na svog šefa, profesionalnost i tako to, ali na kraju

dana mi je ponestajalo novca i moja devojka mi nije

pomagala i onda je počela da se ljuti na mene što nisam

mogao da uradim nešto ili nešto drugo čega se baš i ne sećam

zašto je bila ljuta, bila je ljuta baš često, ali je posle nekog vremena ovo

prouzrokovalo raskol u vezi i stres je počeo

da deluje na mene. Bio sam tužniji i tužniji nego ranije i

nisam više mogao da budem u vezi ali kad smo se razišli

ja sam ostao zaglavljen u svom stanu i nisam

znao šta da radim. I imao sam sumnjivi bol na boku

koji se pretvorio u neuobičajen bol na boku. I ovaj

neuobičajen bol me je mučio neko vreme dok se nisam jednom probudio

i toliko me je bolelo da sam morao u bolnicu. Tako sam otišao u

bolnicu gde su mi rekli da je moje slepo crveo bilo

veličine lopte za plažu i da je moralo da se vadi odmah.

Rekli su mi i da sam imao tumor veličine pesnice na nadbubrežnim žlezdama

i da je i to moralo da se vadi, ali nešto kasnije. Tako da su ovo

bile veoma šokantne vesti za mene i na vrhu svega što

se već desilo, bio sam već dovoljno pod stresom

ali sam uspeo nekako to da proguram, zahvaljujući

pomirenju sa mamom i maćeha je još uvek bila tu

za mene. Operacije su prošle dobro i oporavljao sam se

u bolnici jedno dve nedelje i imao sam dosta vremena da

razmislim o tome šta sam uradio. I što sam više mislio

to sam bivao sve isfrustriraniji. Samo, izgledalo je kao da je sve

u mom životu van moje kontrole i da nisam imao izbora

u toj stvari. Pa sam napokon odlučio da je bilo dosta i

da ću krenuti da radim šta sam želeo. Ali sam još uvek bio zaglavljen u

bolnici pa sam se sve više ljutio iz dana u dan. ARG! Tako da, kad sam najzad

izašao iz bolnice, rešio sam da ću raditi

svoje i ono šta sam odlučio da ću raditi je

da skiciram komedije. Pa je na kraju ispalo da sam iskoristio povraćaj poreza

da kupim kameru. Ispalo je da nisam mnogo uradio sa tom

kamerom odmah. Tako da sam odlučio da se fokusiram na nekoliko stvari

pre nego što počnem. Poboljšao sam ocene u inženjerstvu.

Odlučio sam da se posvetim igranju igrica koje sam želeo

da igram, i sa vremenom sam odlučio da ću napraviti svoj

sopstveni identitet na internetu, specifičnije, na YouTube.

Gde sam mogao da pokrenem kanal koji me je činio srećnim.

Nisam mario što nisam imao mnogo pretplatnika u

početku jer ako me je bar nekoliko ljudi gledalo

bio sam više nego srećan da uradim sve da ih zabavim.

Al dok sam nastavio sa igranjem stvari su krenule da eksplodiraju. Mislim,

broj pretplatnika je poludeo i sad imam više pretplatnika

nego što bih znao šta da radim s' njima. I tako sam srećan što iko gleda moje klipove.

I to je ono što mi je baš promenilo život. I ovo je počelo baš

skoro. Mislim, pre sam bio totalno van kontrole i sve ostalo.

I sada, napokon mogu da radim ono što volim. Hvala vam, ljudi.

Iskreno. Dugujem vam sve u životu sada, zbog podrške

koju ste mi dali. Bio sam izgubljen pre. Nisam imao shvrhu ranije.

Ali sad, možemo da promenimo svet, da radimo dobro, skupljamo

novac u dobrotvorne svrhe, da radimo sve što želimo da pomognemo

da se svet poboljša. I toliko sam zahvalan da ste odlučili

da sam toliko vredan da se pretplatite. Tako da, iskreno

hvala vam puno ljudi. Dugujem vama za sve što imam sada.

I ne bih želeo da bude ikako drugačije.

Vi ste ljudi najbolji fanovi na svetu. Tako da, hvala vam opet.

Puno.

I, kao uvek, VIDEĆU VAS, u sledećem klipu. ĆAO ĆAO!