Traženje pomoći je snaga, a ne slabost

Svi mi prolazimo kroz izazove - neke možete da vidite, većinu ne možete, kaže Mišel L. Salivan. U razgovoru o perspektivi, Salivan deli sa nama priče ispunjene duhovitošću i mudrošću, i podseća nas da smo svi mi deo međusobnih sistema podrške. "Jedina koža u kojoj možete da živite je vaša", kaže. "Saosećajno, hrabro i s razumevanjem možemo da hodamo zajedno, rame uz rame."

Svi imamo prekretnice u životu
kojih se jasno sećamo.

Prva koje se sećam
je kad sam krenula u vrtić.

Moj stariji brat je išao u školu
i, sto mu muka, ja sam bila na redu.

Kasala sam niz hodnik.

Toliko sam bila uzbuđena,
da sam se skoro upiškila.

I došla sam do vrata,

a tu je bila vaspitačica
sa toplom dobrodošlicom

i uvela me je u učionicu,

pokazala mi moj ormarić -

svi se sećamo ormarića, zar ne -

odložili smo stvari u njega.

A onda je rekla: "Pođi do kruga

i igraj se sa decom dok čas počne."

Pa sam krenula tamo
i bacila sam se kao da vladam tim mestom,

igrala sam se

i iznenada, dečak pored mene,

nosio je belu majicu i plavi šorts.

Sećam se kao da je juče bilo.

Iznenada je prestao da se igra i upitao:

"Zašto si tako niska?"

A ja sam nastavila da se igram,
nisam mislila da se meni obraća.

(Smeh)

Glasnije je upitao:

"Hej, zašto si tako niska?"

Uspravila sam pogled i rekla:

"O čemu pričaš?
Samo se igrajmo. Srećni smo.

Čekala sam ovo."

Pa smo se igrali i, oko minut kasnije,

devojčica pored njega,
u beloj majici i rozoj suknji,

ustala je, stavila ruke na kukove

i rekla: "Da, zašto izgledaš
toliko drugačije?"

A ja ću na to: "O čemu pričaš?

Ne izgledam različito. Nisam niska.
Opet, hajde da se igramo."

Tog momenta sam pogledala
širom kruga u kom sam bila,

sva deca su prestala da se igraju
i svi su gledali u mene.

A ja sam mislila -

današnjim jezikom rečeno "brt" ili "jbt".

(Smeh)

Šta se upravo desilo?

Dakle, sve samopouzdanje
s kojim sam tog jutra ušla

je venulo kako je jutro proticalo,

a pitanja su se nastavila.

A po završetku jutra,
pre nego što sam krenula kući,

vaspitačica nas je poređala u krug,

a ja sam se zapravo zatekla van kruga.

Nisam mogla nikoga da gledam.

Nisam mogla da razumem
šta se upravo desilo.

A tokom narednih nekoliko godina,

mrzela sam da izlazim u javnost.

Osećala sam svaki pogled, svako kikotanje,

svaki uperen prst,

ne srednji prst,

već svaki uperen prst

i mrzela sam to.

Skrivala bih se iza nogu mojih roditelja
da me niko ne bi video.

A kao dete,

ne možete da razumete
radoznalost drugog deteta,

niti neznanje odrasle osobe.

Postalo mi je očigledno
da stvaran svet nije izgrađen

za nekoga moje veličine,
bukvalno i figurativno.

Stoga nemam anonimnost,
kao što verovatno vidite,

i dok vidite moju veličinu,

svi prolazimo kroz mnoge izazove
tokom našeg života.

A neke možete da vidite, poput mog.

Većinu ne možete.

Ne možete videti da li se neko nosi
sa mentalnom bolešću

ili se bori sa rodnim identitetom,

da li brine za ostarelog roditelja,

da li ima finansijske poteškoće.

Ne vidite te stvari.

Pa, dok možete da vidite

da je jedan od mojih izazova moja visina,

to što vidite, ne znači da razumete

kako je to uistinu biti ja svakodnevno
ili kroz šta prolazim.

Stoga sam ovde da opovrgnem mit.

Ne verujem da možete
da budete u tuđoj koži

i zbog toga moramo da usvojimo
novi vid pomaganja.

Prosto rečeno, nikada neću znati
kako je to biti vi,

a vi nikada nećete znati kako je biti ja.

Ne mogu da se suočim s vašim strahovima
ili da jurim vaše snove,

a vi to ne možete da uradite za mene,

ali možemo da podržavamo jedni druge.

Umesto da pokušavamo
da uđemo u tuđu kožu,

moramo da usvojimo novi vid pomaganja.

U ranom uzrastu sam naučila

da moram da radim neke stvari
drugačije od većine ljudi,

ali sam takođe naučila da postoje stvari
gde sam na ravnoj nozi s drugima

a jedna od njih je bila učionica.

Eh, eh, eh. Bila sam jednaka.

Zapravo, blistala sam u učionici.

Ovo je bilo od vitalnog značaja,
otkrila sam kako sam starila

i shvatila sam da neću moći
da se bavim fizičkim radom.

Bilo mi je potrebno obrazovanje.

Pa sam se upisala
na univerzitet i diplomirala,

ali sam osećala da bih bila
korak ispred svih pri zapošljavanju

da moram da imam
fakultetsku specijalizaciju,

pa sam i to stekla.

Sad sam spremna za razgovor za posao.

Sećate li se svog prvog razgovora?
Šta da obučem?

Koja pitanja?

I ne zaboravite taj čvrsti stisak.

Potpuno sam vas razumela.

Pa, 24 sata pre razgovora za posao,

moja prijateljica, koju znam čitav život,

me je nazvala i rekla: "Mišel,
zgrada u koju ideš, ima stepenice."

Znala je da ne mogu
da se penjem uza stepenice.

Pa se iznenada moja pažnja preusmerila.

U mojoj koži, bila sam zabrinuta
kako da stignem tamo?

Pa sam otišla ranije i našla magacin
i ušla unutra i imala sjajan intervju.

Pojma nisu imali kroz šta sam prošla
tog dana, i to je u redu.

Verovatno mislite da je moj najveći
izazov tog dana bio razgovor

ili stizanje u zgradu.

U stvarnosti, moj najveći izazov tog dana

je bio prolazak kroz magacin,
a da me ne pregaze.

Veoma sam ranjiva u određenim situacijama:

aerodromi, hodnici, parkinzi,

magacini.

Te moram da budem veoma pažljiva.

Moram da predviđam i da budem fleksibilna

i da se ponekad krećem što brže mogu.

Dakle, dobila sam posao

i moja trenutna uloga
zahteva da putujem poprilično.

A putovanje je ovih dana
izazov za sve nas.

Vi verovatno stignete na aerodrom, prođete
kroz obezbeđenje, stignete do izlaza.

Da li sam dobila mesto do prolaza
ili prozora? Da li sam u prvoj klasi?

Ja, pre svega, ja ne jurim nikuda.

(Smeh)

A naročito ne jurim kroz TBA

jer meni sleduje iskustvo
ličnog pretraživanja.

Neću to da komentarišem.

A onda se proguram do kapije

i uz pomoć brbljivosti,
moji roditelji kažu da sam rođena s tim,

razgovaram s agentom na kapiji i kažem:
"Usput, moj skuter je težak toliko,

imam akumulator na suvo punjenje

i mogu da se odvezem do vrata aviona."

Takođe, dan ranije sam morala
da nazovem grad u koji putujem

kako bih otkrila gde mogu da iznajmim
skuter, ako se moj usput pokvari.

Dakle, u mojoj koži je malčice drugačije.

Kad se ukrcam na avion,

svojim darom brbljanja zamolim damu
da mi podigne torbu, i one to rado čine.

Trudim se da ne jedem i ne pijem u avionu

jer ne želim da ustajem i hodam u avionu,

ali priroda ima sopstveni raspored

i ne tako davno
je pokucala, a ja sam se javila.

Dakle, odšetala sam do pročelja aviona

i brbljala sa stjuardesom

i zamolila: "Možeš li da pripaziš vrata?
Ne mogu da dohvatim ključ."

Tako, unutra sam, obavljam svoj posao,
a vrata se širom otvaraju.

I tu stoji gospodin

s izrazom užasavanja na licu.

Sigurno sam i ja imala isti.

Kako sam izlazila, primetila sam
da sedi tačno preko puta mene

i potpuno, kompletno ga je sramota.

Pa mu prilazim i tiho kažem:

"Hoćeš li da pamtiš ovo koliko i ja?"

(Smeh)

A on će: "Verujem da hoću."

(Smeh)

Sad, dok on verovatno
ne govori javno o tome, ja govorim.

(Smeh)

Međutim, razgovarali smo ostatak leta

i upoznali smo se,
naše porodice, sport, posao

i kad smo sleteli, rekao je:

"Mišel, primetio sam
da ti je neko podigao torbu.

Mogu li da ti je spustim?"

A ja sam rekla: "Naravno, hvala ti."

I poželeli smo jedno drugom sreću,

a najvažnije tog dana

je da on nije otišao sa posramljenošću,

tim iskustvom sramote.

Neće to zaboraviti, a neću ni ja,

ali mislim da će se više sećati

našeg razgovora
i naših različitih perspektiva.

Kada putujete u inostranstvo,

na neki način može da bude
još veći izazov.

Pre nekoliko godina sam bila u Zanzibaru

i došla sam u kolicima,

zamislite to.

Niska, bela, plavuša u kolicima.

To se verovatno ne dešava svaki dan.

Pa sam ustala i darom za brbljanje
sam počela da razgovaram s agentom.

Prijateljski, i pitala sam
o njihovoj kulturi i tako dalje,

i primetila sam da nema avio-mosta.

Pa sam morala da kažem nešto kao:

"Ne samo da ćeš morati
da podigneš moja kolica,

trebala bi mi pomoć
pri penjanju stepenicama."

Pa smo proveli oko sat vremena
zajedno, čekajući let

i to je bio najčarobniji sat.

Perspektive nas oboje
su se promenile tog dana.

I kad sam se ukrcala na let,

potapšao me je po leđima
i poželeo mi sreću,

a ja sam mu od srca zahvalila.

I, opet, smatram da će se
tog iskustva pre setiti

nego kad sam prvi put ušla,
i osećalo se oklevanje.

I, kao što primećujete,
stalno dobijam pomoć.

Ne bih bila tu gde sam danas

da nije bilo moje porodice,
mojih prijatelja, mojih kolega

i mnogih stranaca

koji su mi pomagali
svakog dana mog života.

I važno je da svi mi imamo sistem podrške.

Traženje pomoći je snaga,

a ne slabost.

(Aplauz)

Svima nam je potrebna pomoć u životu,

ali je podjednako važno

da budemo deo
sistema podrške drugih ljudi.

Moramo da usvojimo uzvraćanje.

Svi mi očigledno imamo ulogu
u sopstvenom uspehu,

ali razmislite o našoj ulozi
u tuđem uspehu,

baš kao što meni ljudi pomažu
svakog dana.

Izuzetno je važno
da pomažemo jedni drugima

jer društvo sve češće
ljude smešta u kategorije

zasnovane na predrasudama i ideologijama.

Te mi moramo da gledamo mimo površnosti

i da se suočimo sa istinom

da niko od nas nije ono što vidite.

Svi mi smo mnogo više od toga

i svi se mi borimo sa stvarima
koje ne možete da vidite.

Zato život oslobođen osuđivanja

omogućava nam da delimo
zajedno ova iskustva

i da imamo potpuno drugačiju perspektivu,

baš kao nekoliko ljudi iz mojih priča,
koje sam ranije pomenula.

Zato upamtite, jedina koža

u kojoj zaista možete da živite je vaša.

Ne mogu da živim u vašoj.

Znam da vi ne možete stati u moju -

(Smeh)

ali možete da pokušate.

No možemo nešto bolje od toga.

Uz saosećanje, hrabrost i razumevanje,

možemo da hodamo rame uz rame

i da podržavamo jedni druge,

i pomislite kako bi se društvo promenilo,

kad bismo svi tako radili,

umesto osuda zasnovanih
samo na onom što vidite.

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam.