Pronicljivi ljudski portreti sačinjeni od podataka

Umetnik R. Luk Dubojs stvara jedinstvene portrete predsednika, gradova, samog sebe, pa čak Britni Spirs, na osnovu podataka i ličnosti. U ovom govoru, on deli devet projekata - od mapa zemlje sačinjenih pomoću informacija sa miliona profila za upoznavanje do pištolja koji ispaljuje ćorke svaki put neko prijavi pucnjavu u Nju Orleansu. Njegova poenta: način na koji koristimo tehnologiju odražava se na nas i našu kulturu, i svodimo druge da podatke na sopstvenu štetu.

Ja sam umetnik,

ali pomalo čudan.

Ne slikam.

Ne umem da crtam.

Moj nastavnik tehničkog u srednjoj školi
napisao je da sam napast

u mojoj knjižici.

Verovatno ne biste hteli
da vidite moje fotografije.

Ipak, jedno znam da radim -

znam kako da programiram kompjuter.

Umem da kodiram.

Ljudi mi kažu da pre 100 godina

nisu postojali ljudi kao što sam ja,

da je to bilo nemoguće,

da umetnost sačinjena od podataka
predstavlja novinu,

da je to proizvod našeg doba,

to je nešto o čemu je važno razmišljati

kao o nečemu što pripada sadašnjici.

To je istina.

Međutim, postoji oblik umetnosti
koji je veoma dugo prisutan,

a koji podrazumeva korišćenje informacija,

apstraktnih informacija,

da bi se sačinila dela
koja emocionalno ostavljaju utisak.

Naziva se muzika.

Stvaramo muziku
desetinama hiljada godina, zar ne?

Ako razmislite o tome šta je muzika -

note, akordi, tonaliteti,
harmonije i melodije -

sve to su algoritmi.

To su sistemi

koji su osmišljeni
tako da se odvijaju vremenom,

da izazovu osećanja.

Ušao sam u umetnost kroz muziku.

Učio sam da budem kompozitor

i pre oko 15 godina
sam počeo da stvaram dela

koja su osmišljena
tako da budu usmerena na ukrštanje

zvuka i slike,

da koriste sliku
da bi otkrila muzičku strukturu

ili da koriste zvuk
da bi vam pokazala nešto zanimljivo

o nečemu što je najčešće slikovno.

Dakle, ono što vidite na ekranu
bukvalno iscrtava

muzička struktura muzičara na sceni,

a nije slučajno da ovo izgleda kao biljka,

jer algoritamska biologija biljke
koja se nalazi u osnovi

predstavlja ono što je muzičkoj strukturi
prvobitno dalo informaciju.

Dakle, kada saznate kako to da radite,
kada znate kako da kodirate sa medijima,

možete da postignete neke sjajne stvari.

Ovo je projekat koji sam uradio
za filmski festival Sandens.

Vrlo jednostavna ideja - uzmete svaki film
koji je dobio Oskara za najbolji film,

ubrzate svaki u jedan minut

i nanižete ih zajedno.

Tako vam za 75 minuta mogu prikazati
istoriju holivudskog bioskopa.

Ono što vam zaista prikazuje
jeste istorija uređivanja

holivudskog bioskopa.

Sa leve strane imamo „Kazablanku“,
a sa desne strane imamo „Čikago“.

Možete videti da je „Kazablanku“
malo lakše razaznati.

To je zato što je prosečna dužina
filmskog kadra 1940-ih godina

bila 26 sekundi,

a sada je oko šest sekundi.

Ovo je projekat koji je bio inspirisan

izvesnim radom koji je finansirala
federalna vlada SAD-a

ranih 2000-ih godina,

da pogledate video snimak i nađete
određenog glumca u bilo kom snimku.

Tako sam promenio cilj ovog koda
tako da nauči sistem o jednoj osobi

iz naše kulture koja nikad ne bi trebalo
da bude tako pod nadgledanjem,

a to je Britni Spirs.

Skinuo sam dve hiljade
paparaci fotografija Britni Spirs

i naučio svoj kompjuter
da pronađe njeno lice,

i to isključivo njeno lice.

Mogu da pokrenem bilo koji njen snimak
i centriraće njene oči u kadru,

a to je na neki način dvostruki komentar

u vezi sa prismotrom u našem društvu.

Veoma smo opterećeni anksioznošću
vezanom za to da nas posmatraju,

a onda opsedamo poznate ličnosti.

Na ovom ekranu vidite
nešto što sam uradio u saradnji

sa umetnicom po imenu Lijan Amaris.

Ona je uradila nešto
što je vrlo lako objasniti i opisati,

ali vrlo teško uraditi.

Uzela je aktivnost od 72 minuta,

spremanje za izlazak u grad,

i to je rastegla na tri dana

i to odigrala kao na usporenom snimku
na saobraćajnom ostrvu u Njujorku.

I ja sam bio tamo, sa filmskom ekipom.

Snimili smo sve to,

a zatim smo obrnuli proces,
ubrzavši to ponovo na 72 minuta,

tako da izgleda da se ona kreće normalno,

a ceo svet proleće pored nje.

U nekom trenutku sam shvatio

da sam u stvari pravio portrete.

Kada pomislite na portretisanje,
skloni ste da pomislite na ovako nešto.

Tip sa leve strane
se zove Gilbert Stjuart.

On je nešto poput prvog pravog portretiste
u Sjedinjenim Državama.

Sa desne strane je njegov portret
Džordža Vašingtona iz 1796. godine.

To je takozvani Lansdaunov portret.

Ako pogledate ovu sliku,
tu je mnogo simbolizma, zar ne?

Imamo dugu kroz prozor. Imamo mač.

Imamo pero na stolu.

Sve te stvari je trebalo da dočaraju

Džordža Vašingtona kao oca nacije.

Ovo je moj portret Džordža Vašingtona.

To je test oštrine vida,

samo što su tu reči umesto slova,

a reči predstavljaju 66 reči

iz obraćanja Džordža Vašingtona
o stanju nacije

koje koristi više
od bilo kod drugog predsednika.

Dakle, reč „gospodo“
ima sopstvenu simboliku i retoriku.

Zaista je nekako značajno
što je tu reč najviše koristio.

Ovo je test oštrine vida
za Džordža V. Buša,

koji je bio predsednik
kada sam stvorio ovo delo.

Kako se stiže ovde,

od „gospode“ do „terora“
u 43 jednostavna koraka,

govori nam dosta o američkoj istoriji

i daje vam drugačiji uvid

od onog koji biste imali
dok gledate niz slika.

Ova dela daju lekciju
o istoriji Sjedinjenih Država

kroz političku retoriku
njihovih predvodnika.

Ronald Regan je trošio dosta vremena
pričajući o deficitima.

Bil Klinton je dosta vremena
provodio pričajući o veku

u kome više neće biti predsednik,

ali će možda biti njegova žena.

Lindon Džonson je bio prvi predsednik

koji je svoj govor o stanju nacije
držao na televiziji u udarnom terminu;

svaki pasus je počinjao rečju „večeras“.

Ričard Nikson, ili tačnije,
njegov pisac govora,

tip po imenu Vilijam Sefajer,

provodio je dosta vremena
razmišljajući o jeziku

i starajući se o tome da njegov šef
oslikava retoriku iskrenosti.

Projekat je prikazan
kao niz monolitnih skulptura.

To je niz svetlećih kutija
na otvorenom prostoru.

Važno je primetiti da su srazmerne,

pa ako ste udaljeni 6 metara i možete
da čitate između te dve crne linije,

imate vid 6/60.

(Smeh)

Ovo je portret. Ima mnogo ovoga.

Mnogo toga se može uraditi
sa ovim podacima.

Počeo sam da razmatram

kako da napravim
demokratičniju formu portreta,

nešto što ima više veze sa mojom zemljom
i načinom njenog funkcionisanja.

Svakih deset godina pravimo popis
u Sjedinjenim Državama.

Bukvalno prebrojavamo ljude,

saznajemo ko gde živi, kakav posao ima,
kojim jezikom govori kod kuće.

To su važne stvari, zaista važne stvari,

ali nam zapravo ne govore o tome ko smo.

Ne govore o našim snovima i težnjama.

Zato sam 2010. godine odlučio
da napravim svoj popis.

Počeo sam da tražim zbirku podataka

koja sadrži mnogo opisa
koje su napisali obični Amerikanci.

Ispostavilo se

da postoji takva zbirka podataka

koja samo čeka da se preuzme.

Zove se onlajn upoznavanje.

Tako sam se 2010. godine priključio
21 servisu za onlajn upoznavanje,

kao gej muškarac, strejt muškarac,
gej žena i strejt žena,

na svakom poštanskom broju u Americi

i skinuo sam oko 19 miliona
profila za upoznavanje -

oko 20 posto odraslog stanovništva
Sjedinjenih Država.

Imam opsesivno-kompulzivni poremećaj.

To će postati vrlo očigledno.
Samo me pratite.

(Smeh)

Dakle, sortirao sam sve to
prema poštanskom broju.

Zatim sam pogledao analizu reči.

Ima izvesnih profila za upoznavanje
iz 2010. godine

sa naglašenom rečju „usamljen“.

Ako ovo sagledate topografski,

ako zamislite da tamne i svetle boje
predstavljaju upotrebu te reči,

možete videti da je Apalačija
prilično usamljeno mesto.

Takođe možete videti
da Nebraska nije baš tako smešna.

Ovo je „nastrana“ mapa,
tako da vam ovo pokazuje

da žene iz Aljaske treba da se spoje

sa muškarcima iz južnog Novog Meksika

i da se zabave.

Ovo sam sproveo na vrlo detaljnom nivou,

pa vam mogu reći da su muškarci
iz istočne polovine Long Ajlanda

mnogo zainteresovaniji da dobiju po guzi

nego muškarci
iz zapadne polovine Long Ajlanda.

To će biti nešto što ćete poneti sa sobom
sa cele ove konferencije.

Pamtićete ovu činjenicu jedno 30 godina.

(Smeh)

Kada ovo svedete na kartografski nivo,

možete da pravite mape i izvedete
iste trikove kao i ja sa testovima za vid.

Možete zameniti ime svakog grada
u Sjedinjenim Državama

rečju koju ljudi više koriste u tom gradu
nego bilo gde drugde.

Ako ste se ikada zabavljali sa nekim
iz Sijetla, ovo savršeno ima smisla.

Imate „lep“. Imate „slomljeno srce“.

Imate „svirka“. Imate „cigareta“.

Sviraju u bendu i puše.

Tačno iznad možete videti „imejl“.

To je Redmond u Vašingtonu,

a to je sedište korporacije Majkrosoft.

Neke možete pogoditi -
tako, Los Anđeles je „gluma“,

a San Francisko je „gej“.

Neki su malo više srceparajući.

U Baton Ružu govore o oblinama,

nizvodno u Nju Orleansu
još govore o poplavi.

Ljudi u američkoj prestonici
reći će da su zanimljivi.

Ljudi iz Baltimora u Merilendu
reći će da su uplašeni.

Ovo je Nju Džerzi.

Odrastao sam negde
između „iritantnog“ i „ciničnog“

(Smeh)

(Aplauz)

A reč broj jedan u Njujorku je „sada“,

kao na primer: „Sada radim kao konobar,
ali u stvari sam glumac.“

(Smeh)

Ili: „Sada sam profesor inženjerstva
na Njujorškom univerzitetu,

ali zapravo sam umetnik.“

Ako krenete ka severu države,
videćete „dinosaurus“. To je Sirakuza.

Najbolje mesto sa hranom
u Sirakuzi u Njujorku

je roštiljarnica „Anđela pakla“
po imenu „Roštilj dinosaurus“.

Tamo biste odveli nekog na sastanak.

Živim negde između „bezuslovnog“
i „sredine leta“ u centru Menhetna.

Ovo je renovirani severni Bruklin,

tako da tu imate „di-džeja“,
„glamurozno“, „hipstere“ i „urbane“.

Ovo može biti demokratičniji portret.

Ideja je bila - šta ako napravimo
mape crvenih i plavih država

na osnovu toga šta bismo radili
petkom uveče?

Ovo je autoportret.

Baziran je na mom imejlu,

oko 500 000 imejlova
poslatih tokom više od 20 godina.

Možete ovo smatrati
kvantifikovanim selfijem.

Ono što radim jeste primena
jednačine iz fizike

na osnovu mojih ličnih podataka.

Morate da zamislite sve ljude
sa kojima sam se ikada dopisivao.

Počelo je u sredini
i eksplodiralo je kao veliki prasak.

Svako ima silu teže u odnosu na druge,

zasnovanu na tome koliko su mejlova slali,

sa kime su se dopisivali.

Takođe se vrši i sentimentalna analiza,

tako da ako kažem „volim te“,
imate veću težinu za mene

i privlače vas
moje imejl adrese u sredini,

koje deluju kao glavne zvezde.

Sva imena su ručno ispisana.

Ponekad dolazite do tih podataka
i radite sa podacima u realnom vremenu

da biste rasvetlili određeni problem
u određenom gradu.

Ovo je poluautomatski pištolj
Volter PPK od 9 mm

koji je korišćen u pucnjavi
u francuskoj četvrti u Nju Orleansu

pre oko dve godine na Dan zaljubljenih
u raspravi zbog parkiranja.

To su moje cigarete.

Ovo je kuća gde se dogodila pucnjava.

Ovaj projekat je podrazumevao
i malo inženjeringa.

Imam lanac bicikla koji je montiran
kao bregasta osovina,

sa kompjuterom koji ga pokreće.

Taj kompjuter i mehanizam
su smešteni u kutiji.

Pištolj je na vrhu zavaren
za čeličnu ploču.

Žica prolazi do okidača,

a kompjuter u kutiji
je povezan sa internetom.

On osluškuje telefonsku liniju
policijske uprave Nju Orleansa,

tako da svaki put kada neko prijavi
pucnjavu u Nju Orleansu,

(Zvuk pucnja)

pištolj opali.

U pitanju je ćorak, tako da nema metka.

Tu je veliko svetlo, glasna buka

i, što je najvažnije, tu je kutija.

Dnevno ima oko 5 pucnjava u Nju Orleansu,

tako da se, tokom četiri meseca
otkako je ovo delo postavljeno,

kutija ispunila mecima.

Znate šta je ovo; to nazivate
„vizualizacija podataka“.

Kada je dobro sprovodite, rasvetljava.

Kada je sprovodite loše, obesvešćuje.

Svodi ljude na brojeve.

Stoga pazite.

Poslednje delo za vas.

Proveo sam poslednje leto
kao umetnik koji obitava

na Tajms skveru.

Tajms skver u Njujorku
je bukvalno raskršće sveta.

Ono što ljudi ne primećuju u vezi sa njim

je da je to mesto na zemlji
koje je najzastupljenije na Instagramu.

Otprilike na svakih pet sekundi,
neko napravi selfi

na Tajms skveru.

To je 17 000 dnevno, a ja imam sve njih.

(Smeh)

Ovo su neki od njih sa centriranim očima.

Svaka civilizacija

će iskoristiti maksimalni nivo
dostupne tehnologije za umetnost.

Odgovornost je umetnika da postavi pitanja

o tome šta ta tehnologija znači

i kako odražava našu kulturu.

Ostavljam vas sa ovim -
mi predstavljamo više od brojeva.

Mi smo ljudi i imamo snove i ideje.

Naše svođenje na statistiku
je nešto što se radi

na našu štetu.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)