Niko ne bi trebalo da umre jer živi predaleko od doktora

Bolest je univerzalna - ali dostupnost nege nije. Lekar Radž Pandžabi ima hrabru viziju da donese zdravstvenu negu svakome, svuda. Uz pomoć TED nagrade za 2017, Pandžabi gradi Akademiju narodnog zdravstva, globalnu platformu koja ima za cilj da modernizuje način na koji zdravstveni radnici uče veštine od životnog značaja, usput stvarajući poslove.

Želim da podelim sa vama
nešto što me je otac naučio:

nijedno stanje nije trajno.

To je lekcija koju mi je prenosio
iznova i iznova,

a na teži način sam shvatio da je tako.

Ovo sam ja u četvrtom razredu.

To je moja slika za godišnjak,
fotografisana u mojoj školskoj učionici

u Monroviji, Liberija.

Roditelji su mi 1970. migrirali
iz Indije u Zapadnu Afriku

i ja sam imao tu čast da tamo odrastam.

Bilo mi je devet godina,

voleo sam da šutiram fudbalsku loptu

i bio sam skroz zaluđen
matematikom i naukom.

Živeo sam život koji bi zaista,
zaista svako dete sanjalo.

Ali nijedno stanje nije trajno.

Na Badnje veče 1989,

izbio je građanski rat u Liberiji.

Rat je počeo u ruralnoj oblasti

i za nekoliko meseci pobunjenička vojska
je marširala ka našem rodnom gradu.

Moja škola je zatvorena,

a kad je pobunjenička vojska zarobila
jedini međunarodni aerodrom,

ljudi su počeli da paniče i beže.

Majka je jedno jutro pokucala
i rekla: "Radž, pakuj svoje stvari -

moramo da idemo."

Sjurili smo u centar grada

i tu na asfaltu
su nas podelili u dva reda.

Stajao sam s porodicom u jednom redu,

i natrpali su nas u deo za prtljag

na spasilačkom avionu.

I tu na klupi sam sedeo
dok mi je srce lupalo.

I pogledao sam kroz otvorena vrata,

video sam stotine Liberijaca
u drugom redu,

decu čija je leđa povijao vetar.

Dok su pokušavala da uskoče kod nas,

gledao sam kako ih vojnici zadržavaju.

Nije im dozvoljeno da beže.

Mi smo bili srećnici.

Izgubili smo sve što smo imali,

ali smo se raselili u Ameriku

i kao imigranti, imali smo pomoć
zajednice i podržavalaca

koji su se motali oko nas.

Odveli su moju porodicu u svoj dom,

podučavali su me.

I pomogli su mom ocu
da otvori prodavnicu odeće.

Kao tinejdžer bih posećivao oca vikendima

kako bih mu pomogao
da proda patike i farmerke.

I svaki put kad mu posao ne bi išao,

podsetio bi me na tu mantru:

nijedno stanje nije trajno.

Ta mantra i upornost mojih roditelja
i podrška zajednice

su mi omogućili da završim fakultet

i, vremenom, medicinu.

Jednom mi je rat uništio nadu,

ali zbog njih,

imao sam priliku da ostvarim san
i postanem doktor.

Moje stanje se promenilo.

Prošlo je 15 godina
otkad sam pobegao sa tog uzletišta,

ali sećanje na ta dva reda
mi nije nestajalo iz pameti.

Bio sam student medicine
i u srednjim dvadesetim,

i želeo sam da se vratim

kako bih video da li mogu da služim
ljudima koje smo napustili.

Ali kad sam se vratio,

zatekao sam samo ruševine.

Rat nas je ostavio sa svega 51 doktorom

da služe državi od četiri miliona ljudi.

Kao kad bi San Francisko
imao svega 10 doktora.

Pa, ako biste se razboleli u gradu
gde je bila ta nekolicina doktora,

možda biste i imali šansu.

Ali, ako biste se razboleli u udaljenim,
ruralnim zajednicama u kišnim šumama,

gde je najbliža klinika
udaljena danima daleko -

Gledao sam kako mi pacijenti umiru
zbog stanja od kojih niko ne treba da umre

sve zato što su do mene
stizali suviše kasno.

Zamislite da imate dvogodišnjakinju
koji se jednog jutra probudi s groznicom

i shvatite da bi mogla da ima malariju,

i znate da je jedini način
da joj nabavite nužni lek

taj da je povedete do reke,

uđete u kanu, veslate do druge strane

i potom hodate i do dva dana kroz šumu

samo da biste stigli do najbliže klinike.

Jedna milijarda ljudi živi
u najudaljenijim zajednicama na svetu

i uprkos napretku koji smo postigli
u modernoj medicini i tehnologiji,

naši izumi ne stižu
do najudaljenijih mesta.

Ove zajednice su zapostavljene

jer se smatra
da je suviše teško doći do njih

i da je suviše teško ih uslužiti.

Bolest je univerzalna;

pristup nezi nije.

A taj uvid mi je rasplamsao dušu.

Niko ne bi trebalo da umre jer živi
suviše daleko od doktora ili klinike.

Nijedno stanje
ne bi trebalo da bude trajno.

A pomoć u ovom slučaju nije došla spolja,

zapravo je došla iznutra.

Stigla je iz samih zajednica.

Upoznajte Musu.

Skroz tamo u ruralnoj Liberiji

gde većina devojaka nije imala priliku
da završi osnovnu školu.

Musu je bila uporna.

Sa 18 godina je završila srednju školu

i vratila se u svoju zajednicu.

Videla je da nijedno dete
ne dobija terapiju

za bolesti za koje
im je potrebna terapija -

smrtonosne bolesti,
poput malarije i upale pluća.

Te se prijavila da bude volonter.

Ima na milione volontera nalik Musu
u ruralnim delovima širom sveta,

i mi smo pomislili -

članovi zajednice, poput Musu, bi mogli
da budu pomoć u rešavanju problema.

Naš zdravstveni sistem je tako osmišljen

da je posao dijagnostikovanja bolesti
i propisivanja lekova

ograničen na ekipu sestara
i doktora poput mene.

Ali sestre i doktori
su koncentrisani u gradovima,

te su ruralne zajednice,
poput Musuine, zapostavljene.

Te smo počeli da se pitamo:

šta kad bismo reorganizovali
sistem zdravstvene nege?

Šta kad bismo mogli da obezbedimo
da članovi zajednice, poput Musu,

budu deo ili čak središte
naše medicinske ekipe?

Šta ako bi Musu mogla da nam pomogne
da prenesemo zdravstvo iz gradskih klinika

na pragove njenog komšiluka.

Musu je imala 48 godina
kad sam je upoznao.

I, uprkos njenom neverovatnom
talentu i rešenosti,

nije imala plaćen posao 30 godina.

Šta ako bi tehnologija
mogla da joj pomogne?

Šta kad bismo mogli da uložimo u nju
istinskom obukom,

opskrbimo je stvarnim lekovima

i obezbedimo joj stvarni posao?

Pa, 2007. sam pokušavao
da odgovorim na ova pitanja,

a te godine smo se
moja supruga i ja venčali.

Tražili smo od rodbine da zaborave
na svadbene poklone

i da umesto toga doniraju nešto novca

kako bismo obezbedili početni novac
za pokretanje neprofitne organizacije.

Kunem se da sam
mnogo romantičniji od toga.

(Smeh)

Na kraju smo sakupili 6000 dolara,

udružili smo se sa nekim
Liberijcima i Amerikancima

i pokrenuli neprofitnu organizaciju
Last Mile Health.

Naš cilj je da dovedemo zdravstvenog
radnika u blizinu svakoga, svuda.

Osmislili smo proces iz tri koraka -

obuči, opremi i plati -

kako bismo podrobnije uložili
u volontere, poput Musu,

kako bi postali profesionalci,

kako bi postali
zdravstveni radnici zajednice.

Prvo smo obučili Musu
da spreči, dijagnostikuje i leči

10 najčešćih bolesti
koje pogađaju porodice u njenom selu.

Nadležna sestra ju je posećivala
svakog meseca kako bi je podučavala.

Opskrbili smo je savremenom
medicinskom tehnologijom,

poput ovog brzog testa
za malariju od jednog dolara,

i stavili smo ga u ranac
pun sličnih lekova

kako bi tretirala zaraze,
poput upale pluća

i najvažnije,

pametni telefon, kako bi joj koristio da
vodi evidenciju i izveštava o epidemijama.

Poslednje, prepoznali
smo dostojanstvo u Musuinom radu.

Sa liberijskom vladom
smo napravili ugovor,

platili joj

i pružili joj priliku
da ima stvaran posao.

A ona je neverovatna.

Musu je savladala preko
30 medicinskih veština,

od proveravanja da li su deca neuhranjena

preko procenjivanja uzroka dečjeg kašlja
uz pomoć pametnog telefona

do pomaganja ljudima sa HIV-om

i pružanja dodatne nege
pacijentima koji su izgubili udove.

Radeći kao deo naše ekipe,

radeći kao paraprofesionalac,

zdravstveni radnici iz zajednice
mogu se postarati

za gomilu stvari
koje bi obavio vaš porodični lekar,

a stižu do mesta na koja većina
porodičnih lekara ne bi mogla da stigne.

Jedna od mojih omiljenih aktivnosti
je nega pacijenata

sa zdravstvenim radnicima iz zajednice.

Pa sam prošle godine bio u poseti A. B.-u

i, poput Musu, A. B.
je imao priliku da pohađa školu.

Bio je u osnovnoj školi, u osmom razredu,

kad su mu umrli roditelji.

Postao je siroče i morao je da se ispiše.

Lani smo zaposlili i obučili A. B.-a
kao zdravstvenog radnika iz zajednice.

I dok je obavljao posete
od vrata do vrata,

upoznao je ovog dečaka, po imenu Prins,

čija majka je imala poteškoće u dojenju,

i do uzrasta od šest meseci,
Prins je počeo da kopni.

A. B. je tek bio počeo da uči kako
da koristi ovu traku za merenje u boji

koja se obmotava oko nadlaktice
deteta i dijagnostikuje neuhranjenost.

A. B. je primetio da je Prins
u crvenoj zoni,

što je značilo da mora
da bude hospitalizovan.

Te je A. B. poveo Prinsa
i njegovu majku do reke,

ušli su u kanu

i veslali četiri sata
da bi stigli do bolnice.

Kasnije, kad je Prins pušten kući,

A. B. je podučio majku
kako da hrani bebu formulom.

Pre nekoliko meseci,

A. B. me je poveo u posetu Prinsu
i on je debeljuškasti mališa.

(Smeh)

Dolazi do svojih prekretnica,
podiže se da stoji,

a čak je počeo i da govori nekoliko reči.

Toliko me inspirišu
ovi zdravstveni radnici iz zajednica.

Često ih pitam zašto rade to što rade,

a kad sam upitao A. B.-a,

rekao je: "Doco, otkad sam se ispisao
iz škole, ovo je prvi put

da sam u prilici da držim olovku i pišem.

Moj mozak se obnavlja."

Priče o A. B.-u i Musu
su me naučile nešto temeljno

o čovečnosti.

Naša spremnost da služimo drugima

nam zapravo može pomoći
da preobratimo sopstvena stanja.

Bio sam veoma dirnut snagom ljudske volje
da služi svojim komšijama

pre nekoliko godina,

kad smo se suočili
s globalnom katastrofom.

U decembru 2013,

nešto se desilo u kišnim šumama
duž naše granice i Gvineje.

Novorođenče, po imenu Emil, se razbolelo
od povraćanja, groznice i dijareje.

Živeo je u oblasti u kojoj su putevi retki

i imaju ogromni nedostatak
zdravstvenih radnika.

Emil je umro,

a par nedelja kasnije
je umrla njegova sestra,

a nekoliko nedelja kasnije umrla je majka.

A ova bolest će se proširiti
od jedne zajednice do druge.

I tek će tri meseca kasnije

svet ovo prepoznati kao ebolu.

Kada je svaki minut važan,
mi smo već bili izgubili mesece

i do tad se virus proširio
poput požara širom Zapadne Afrike,

i na kraju do drugih delova sveta.

Firme su se zatvarale,
avioni su počeli da otkazuju letove.

Na vrhuncu krize,

kada nam je rečeno da bi
1,4 miliona ljudi moglo da bude zaraženo,

kada nam je rečeno
da će većina njih da umre,

kad smo gotovo izgubili svu nadu,

sećam se da sam stajao
sa grupom zdravstvenih radnika

u kišnoj šumi gde je upravo
bila izbila epidemija.

Obučavali smo ih i opremali
da stave maske,

rukavice i mantile
koji su im bili potrebni

da bi bili bezbedni od virusa

dok pomažu pacijentima.

Sećam se straha u njihovim očima.

I sećam se da sam bio budan noću,
preplašen da li sam doneo pravu odluku

da ih držim na terenu.

Kada je ebola pretila
da će baciti čovečanstvo na kolena,

liberijski zdravstveni radnici
iz zajednice se nisu predali strahu.

Radili su ono što i uvek:

odgovarali su na pozive
da služe svojim komšijama.

Članovi zajednice širom Liberije
naučili su simptome ebole,

udružili su se sa sestrama i doktorima
i išli od vrata do vrata tražeći bolesne

i pružajući im negu.

Otkrili su na hiljade ljudi
koji su bili izloženi virusu

i pomogli su u prekidanju lanca zaraze.

Desetak hiljada zdravstvenih radnika
iz zajednice su rizikovali lične živote

kako bi pomogli u lovu na virus
i zaustvaljanju njegovog širenja.

(Aplauz)

Danas je ebola pod kontrolom
u Zapadnoj Africi

i naučili smo nekoliko stvari.

Naučili smo da slepi uglovi
u ruralnoj zdravstvenoj nezi

mogu da postanu žarišta zaraze

i to nas sve dovodi u veću opasnost.

Naučili smo da najefikasniji
sistem hitne pomoći

je zapravo svakodnevni sistem,

i taj sistem mora da ima pristup
svim zajednicama,

uključujući ruralne zajednice,
poput Emilove.

I, najvažnije,

naučili smo iz odvažnosti
liberijskih lekara iz zajednice

da nas ljude ne određuju
stanja sa kojima se suočavamo,

koliko god beznadežnim se činila.

Određuje nas to kako reagujemo na njih.

Poslednjih 15 godina,

video sam moć ove ideje

u preobražavanju običnih građana
u lekare iz zajednice -

u svakodnevne heroje.

I video sam to svuda -

od šumskih zajednica iz Zapadne Afrike

do ruralnih ribarskih sela na Aljasci.

Tačno je,

ovi lekari iz zajednice
se ne bave neurohirurgijom,

ali omogućavaju

da se zdravstvena nega donese svima svuda.

Dakle, šta sad?

Pa, znamo da još uvek milioni ljudi umiru

od uzroka koji mogu da se izbegnu

u ruralnim zajednicama širom sveta.

I znamo da se velika većina
ovih smrti dešava

u ovih 75 država obojenih u plavo.

Takođe znamo

da kad bismo obučili armiju
zdravstvenih radnika iz zajednice

da nauče samo bar 30 veština
za spašavanje života,

mogli bismo da sačuvamo živote
skoro 30 miliona ljudi do 2030.

Trideset službi bi moglo da spasi
30 miliona života do 2030.

To nije tek nacrt -

dokazujemo da je ovo izvodljivo.

U Liberiji,

liberijska vlada obučava
hiljade radnika poput A. B. i Musu

nakon ebole

da donesu zdravstvenu negu
svakom detetu i porodici u državi.

I čast nam je da radimo s njima,

i trenutno se udružujemo
sa nekim organizacijama

koje rade širom drugih država

kako bismo im pomogli da urade isto to.

Ako bismo mogli da pomognemo
ovim državama da prošire model,

mogli bismo da sačuvamo milione života,

a istovremeno,

mogli bismo da stvorimo
milione radnih mesta.

Jednostavo ne možemo to da postignemo,
ipak, bez tehnologije.

Ljudi brinu da bi nam tehnologija
mogla da ukrade poslove,

ali kad se radi o lekarima iz zajednice,

tehnologija je zapravo
bila ključna za stvaranje poslova.

Bez tehnologije -
bez ovog pametnog telefona,

bez ovog brzog testa -

bilo bi nemoguće za nas
da zaposlimo A. B. i Musu.

I mislim da je vreme
da nam tehnologija pomogne u obuci,

da nam pomogne da brže obučavamo ljude
i bolje nego ikad pre.

Kao doktor,

koristim tehnologiju da bih bio u toku
i da bih zadržao licencu.

Koristim pametne telefone,
aplikacije, onlajn kurseve.

Ali kad A. B. želi da uči,

mora da uskoči u kanu

i stigne do centra za obuku.

A kad se Musu pojavi na obuci,

njeni instruktori su ograničeni
upotrebom tabli i markera.

Zašto ne bi imali isti pristup
učenju kao što ja imam?

Ako zaista želimo da lekari iz zajednice
savladaju te veštine za spašavanje života

i više od toga,

moramo da izmenimo
ovaj staromodni model obrazovanja.

Ovde tehnologija uistinu
može da izmeni sve.

Bio sam zadivljen revolucijom
digitalnog obrazovanja

koju su predvodili
Akademija Kan, edX i slični.

I razmišljao sam da je vreme;

vreme je za sudar

između revolucije digitalnog obrazovanja

i revolucije narodnog zdravstva.

I to me dovodi do želje
u vezi sa TED nagradom.

Želim -

želim da nam pomognete da regrutujemo

najveću armiju lekara iz zajednice
koju je svet ikad video

tako što ćemo da stvorimo
Akademiju narodnog zdravstva,

globalnu platformu za obuku,
povezivanje i osnaživanje.

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam.

Ovo je zamisao:

stvorićemo i biti kustosi

najboljim resursima
u digitalnom obrazovanju.

Donećemo ih u zajednice
lekara iz zajednice širom sveta,

uključujući A. B. i Musu.

Dobiće video lekcije
kako da deci daju vakcine

i imaće onlajn kurseve
kako da prepoznaju novu epidemiju,

kako ne bi bili ograničeni tablama.

Pomoći ćemo ovim državama
da akredituju radnike,

kako ne bi ostali zaglavljeni
kao nedovoljno priznata i cenjena grupa,

već da postanu uvažena,
osnažena profesija,

baš kao sestre i doktori.

I stvorićemo mrežu firmi i preduzetnika

koji su stvorili inovacije
koje spašavaju živote

i pomoći ćemo im da se povežu
s radnicima poput Musu,

kako bi bolje služili svojoj zajednici.

I radićemo bez predaha
kako bismo ubedili vlade

da narodni lekari budu
u temelju njihovih zdravstvenih planova.

Planiramo da uradimo test i prototip
takve akademije u Liberiji

i u nekoliko partnerskih država,

a potom planiramo
da to proširimo globalno,

uključujući ruralnu Severnu Ameriku.

Uz snagu ove platforme,

verujemo da još više možemo
da ubedimo države

da je revolucija zdravstva uistinu moguća.

Moj san je da će ova akademija
doprineti obuci

stotina hiljada članova zajednice

kako bi zdravstvenu negu
doneli svojim komšijama -

stotinama miliona njih

koji žive u najudaljenijim
zajednicama na svetu,

od šumskih zajednica Zapadne Afrike

do ribarskih sela ruralne Aljaske;

od brda Apalačije do planina Avganistana.

Ako je ova vizija u skladu s vašom,

pođite do communityhealthacademy.org

i pridružite se ovoj revoluciji.

Javite nam ako vi ili vaša organizacija
ili neko koga poznajete, nam može pomoći

dok budemo pokušavali da sagradimo
akademiju u narednih godinu dana.

Sad, dok gledam po ovoj prostoriji,

shvatam da naša putovanja
nisu samostalna;

oblikuju ih drugi.

I ovde ima mnogih
koji su bili deo ovog pokreta.

Velika nam je čast
da budemo deo ove zajednice,

zajednice koja je spremna
da se prihvati poduhvata

odvažnog kao ovaj,

pa, dok privodim kraju, želim da ponudim

osvrt.

Mnogo više mislim na to
što me je otac naučio.

Ovih dana sam i sam postao otac.

Imam dva sina,

a moja supruga i ja smo upravo saznali
da je trudna s našim trećim detetom.

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)

Nedavno sam u Liberiji negovao ženu

koja je, poput moje supruge,
imala treću trudnoću.

Ali, nasuprot mojoj supruzi,

nije imala prenatalnu negu
tokom prve dve trudnoće.

Živele je u izolovanoj zajednici,
u šumi koja je 100 godina opstajala

bez bilo kakve zdravstvene nege

sve dok...

sve dok je prošle godine
sestra obučila komšije

da postanu lekari iz zajednice.

Dakle, bio sam tu,

gledao sam pacijentkinju
koja je bila u drugom tromesečju,

i izvukao sam ultrazvuk da pregledam bebu,

a ona je počela da nam pripoveda
o svoja prva dva deteta,

držao sam sondu ultrazvuka
na njenom stomaku

i ona se zaustavila u sred rečenice.

Okrenula se ka meni i rekla:

"Doktore, kakav je to zvuk?"

Prvi put je čula otkucaje srca njene bebe.

I oči su joj zasijale na isti način
kao i oči moje supruge i mene

kada smo čuli otkucaje srca naše bebe.

Tokom čitave ljudske istorije,

bolest je bila univerzalna,
a pristup nezi nije.

No, kako mi je jedan mudar čovek rekao:

nijedno stanje nije trajno.

Vreme je.

Vreme je da preduzmemo sve što je potrebno

da zajedno promenimo ovo stanje.

Hvala vam.

(Aplauz)