Lukave laži i police fikcije: Kreg Volcer na TEDxAthens

Kreg je urednik knjige "Out of Exile: Narratives from the Abducted and Displaced People of Sudan" ("Iz egzila: priče otetih i prognanih ljudi iz Sudana"), objavljene 2008. u seriji "McSweeney's Voice of Witness". Svoj život provodi delom na Santoriniju, delom u Njujorku radeći u knjižari, štampi i na drugim spisateljskim projektima.

Ja sam Kreg i sa grupom
divnih prijatelja koje volim

i koji mi trenutno mnogo nedostaju,
držim jednu malu knjižaru

u gradu Ia na ostrvu Santorini
na jugu Grčke.

Imamo knjige iz filozofije,
imamo nešto grčke istorije

i opšte nefikcije,
imamo putopise i dnevnike.

Štampamo svoje knjige povremeno
i slavimo caciki svakom prilikom

i služimo ga ljudima
na našoj terasi dok ne eksplodiraju.

Imamo čitanja uveče u radnji

i pravimo logorsku vatru
noću na terasi.

Ali uglavnom smo
specijalizovani za fikciju.

Kad se ukaže retka prilika

da mi neko ponudi novac
u zamenu za knjigu i ja živnem,

obično stave priču na sto
i kažu: "Želim ovo",

a onda veoma često
pitaju: "Šta vi radite ovde?",

"Ko ste vi?", a ponekad upitaju:
"Da li primate dolare?"

ili "Gde su primerci
'Pedeset nijansi siva'?".

(Smeh)

(Grčki): Sranje.

(Smeh)
(Aplauz)

Ako sam raspoložen
i ako sam popio čašu vina,

ponudim čašu vina mušteriji
i sednemo

i ispričam im poneku priču.

Godinama smo hiljadu puta
pričali priču iznova.

Ljudi dolaze i pitaju
za našu priču o rođenju

i imamo hiljadu verzija te priče,
a da bismo ostali budni i spremni,

da bi nam mišići ostali napeti,
ponekad, samo iz zabave

ubacimo mala izvrtanja istine,
da vidimo šta može da prođe kod kupca

kojeg verovatno
nikada više nećemo videti.

Tako im kažem da sam
rođen u Misisipiju umesto u Tenesiju

ili im kažem da sam primljen na koledž
sa košarkaškom stipendijom

ili kažem da sam jedan od osnivača
Fejsbuka i gledam kako se uzbude.

To je ono što radimo,

i zaista, 75% našeg dana i više

ode na prodaju i
pričanje priča u knjižari.

Kada sam pozvan ovde
da ispričam našu priču,

morao sam u stvari da razmislim malo,
jer sam hteo da budem siguran

da nisam zabrljao
i dao pogrešne činjenice.

Posle nekog vremena
počinjete da se distancirate

i priča postaje nešto
čemu čak niste ni prisustvovali.

Sećate je se više
kao priče koju ste ispričali,

nego kao priče koju ste
zaista preživeli.

Tako da sam se vratio na ovaj momenat
i pomislio sam, okej,

ovde bi verovatno trebalo da ispričam
nešto približnije istini.

Ali onda sam shvatio da bi
verovatno najbrži način bio taj

da se priča bazira na najvažnijim lažima
s kojima smo se susreli

i koje smo sebi ispričali
da bismo uspeli sa ovom knjižarom.

Poklonite mi par minuta svoje pažnje,

i ispričaću vam kratku priču o tome
kako smo uradili i radimo ovo do sad.

Ispričaću to ovako:

počeli smo da štampamo
ove knjige u zadnjem delu radnje,

samostalno, kao mali izvor novca
sa strane, da sastavimo kraj s krajem

jer smo oduvek želeli da to uradimo.

Pregledali smo stare naslove
iz javnog vlasništva

koje su napisali naši omiljeni pisci
i jedan od naših drugara,

Kris Blumfild, piše se Bloomfield
sa dva "o", hteo je da to pomenem,

Kris Blumfild je naišao na stari esej
koji je ovaj veoma naočit čovek,

Mark Tven, napisao za takmičenje u
govorništvu u Konektikatu 1880-ih.

Nije osvojio nagradu,
ali to je jedan divan esej.

I tu postoji jedan mali deo
koji ću izdvojiti

i ako biste pročitali sa mnom, kaže:

"Laganje je univerzalno.
Svi to radimo."

O tome možemo kasnije, ali mislim
da se ovde svi slažemo.

"Stoga je pametno da se
marljivo obučimo

da lažemo razborito, pametno;
da lažemo sa dobrim ciljem,

a ne zlim; da lažemo
za dobro drugih, a ne za svoje dobro;

da lažemo umirujuće, velikodušno,
čovečno, a ne okrutno, opasno, zlobno;

da lažemo graciozno i ljupko,
a ne nespretno i trapavo...

Tada ćemo biti oslobođeni smrdljive
pogubne istine koja truje zemlju;

tada ćemo biti
veliki i dobri i divni."

Pogledali smo se i rekli:
"Da, mi definitivno radimo ovo."

(Smeh)

Da vam ispričam nešto
o najboljoj od svih laži

i nagovestim vam kako smo
došli ovde izdaleka.

Prvi put sam došao na Santorini slučajno,
ukrcao sam se na prvi brod iz Pireja

kada sam bio na odmoru
sa svojim prijateljem Oliverom.

Ovo je bilo 2002.
Došli smo na ovo ostrvo, seli smo,

nasuli sebi po čašu vina,
posuli maslinovo ulje preko paradajza,

sedeli na našoj terasi i nekoliko dana
zurili u daljinu malko otvorenih usta,

a onda, četvrtog ili petog dana
kako smo stigli,

ponestalo nam je knjiga za čitanje,
a nije bilo knjižare.

Pa smo umesto toga pili.

Jedne noći smo se teturali
iz restorana

i samo sam pogledao
u Olivera i rekao:

"Moramo da otvorimo knjižaru
da niko više ne bi morao da radi ovo,"

i on je rekao: "Odlična ideja,
zvaćemo je 'Atlantis books'"

i ja sam rekao: "To baš i nije dobro ime,
ali o tome ćemo brinuti sutra."

Probudili smo se sledećeg jutra
i ja sam rekao: "Knjižara!"

i on je rekao: "Sad smo trezni",
a ja sam rekao: "Ne, ne, knjižara."

I tako smo se vratili u Atinu,

otišli smo do kancelarije za
komercijalne usluge pri ambasadi

i upoznali ovu gospođu, Eleni.

(Smeh)

Pitali smo: "Mogu li dva Amerikanca
da otvore knjižaru u Grčkoj?",

a ona me je pogledala i rekla
(grčki): "To će biti lako."

(Smeh)

To će biti lako.

Odete u poresku službu
i daju vam papir s pečatom

onda odete
do prodavnice kasa

i kupite kasu
i stavite je na pult.

I (grčki) eto, vi ste knjižara.

Mi smo rekli: "Super, super"
i bio je to tako dobar odgovor

i otrčali smo sa njim takvom brzinom
da nismo ni pomislili

da je pitamo još jednom,

jer kada dobijete dobar odgovor,
samo ćete otrčati sa njim.

Tako smo se vratili i nastavili svoj
posao oko diplomiranja na fakultetu

i okupili smo
najbolje ljude koje smo znali,

najneverovatniju grupu prijatelja
i ubedili ih da pođu sa nama

i jednu devojku u koju sam se
u to vreme zaljubio

i kojoj sam rekao da ću da joj napravim
knjižaru na ostrvu na jugu Grčke.

Rekla je: "OK, ako to uradiš, poći ću i
praviću ti sok od narandže svakog jutra."

Ja sam rekao: "Super".

Okupili smo tu ekipu, uzeli kombi
iz Kembridža u Engleskoj na Božić 2003.,

ukrcali se i vozili
preko celog kontinenta,

preko Alpa i dole do Grčke
i stigli smo do poreske službe.

A oni su rekli (grčki):
"To neće biti lako."

(Smeh)
(Aplauz)

To je jedan drugi dugački i mnogo
strašniji TED govor,

da bih vam ispričao sve detalje.
Očigledno smo svi ovde na istoj strani.

(Smeh)

Zaškrgutali smo zubima,

a ja sam se vukao pogrbljeno kao
na toj slici nekoliko meseci

i u međuvremenu smo
upoznali lokalce i zajednicu.

Predstavili smo im se

i rekli: "Otvorićemo knjižaru",
i oni su nam verovali

i počeli su da nas tretiraju kao
prodavce knjiga.

Tako smo pronašli
ovu halucinaciju od zgrade

ispod zamka na obodu grada,
starog mletačkog zamka.

Otišli smo do vlasnika
i rekli: "Mi želimo ovu zgradu",

a on je rekao: "Izdaću vam je,
ali ću vam naplatiti previše,

a onda ću vas krajem godine izbaciti
da bih napravio predsedničke apartmane".

Rekli smo: "Dobro, uzimamo je.
Suviše je dobra da bismo je propustili".

I odradićemo tako dobar posao
prve godine da ćemo mu smekšati srce

i život će opet biti divan
i bićemo dobro.

A čak i ako to ne uspe,
ako budemo to uradili samo jedanput,

a svakako će propasti,
ovo je savršeno mesto za eksperiment.

Dakle, dobili smo ovu zgradu,
usvojili psa i mačku,

počeli da postavljamo police
i pravimo stolove,

uzeli stari ribarski čamac
i stavili ga na terasu.

I naši prijatelji su počeli da dolaze
jer su čuli da imamo gajbu.

A ja sam počeo da
zapisujem njihova imena na zidu

da bismo mogli da pratimo
ko prolazi tuda.

Ako vidite tamo,
to je sam početak tih prvih godina.

Pokrenuli smo stvari
i bili smo spremni da krenemo.

Do Uskrsa je sve više njih dolazilo.

Došla je Velika subota. Bili smo
spremni, a skoro da je bila i radnja.

Smejali smo se tome
kako će ovo stvarno uspeti

i kako ćemo jednog dana
imati divnu decu, poput ove

i kako će ona voditi radnju
umesto nas.

To prvo leto je bilo fantastično,
ljudi su dolazili i bilo nam je super

i prodali smo dobre knjige.

Jedan moj stari drugar po čašici,
Džeremi Merser iz Pariza,

dobio je da napiše članak za "Gardijan"
o deset njemu omiljenih knjižara.

U šali je nas stavio kao omiljene.

I izgleda da novinari vole da
kopiraju ono što pročitaju na internetu

jer smo uskoro videli
kako se pojavljujemo

na svim ovim drugim listama
deset najboljih knjižara na svetu.

To je jedini razlog -
jer sam imao ovog jednog prijatelja

koji je napisao nešto u "Gardijanu".

To se pojavi i svi poveruju.
U stvari samo smo imali sreće.

(Smeh)
(Aplauz)

Primećujete da tu nema
lepe devojke

jer za vreme koje je bilo potrebno
da se prikupi novac i motivacija

da se stvar pokrene,
ona se zaljubila u drugog

i otišla i ja nisam znao
šta da završim.

Približavali smo se kraju godine,

mogli smo čuti korake vlasnika
kako se sve više približavaju.

Trebalo je da idemo kući,
a onda je naišla druga lepa devojka

i ja sam potpuno zaboravio na
sve druge koje sam ikada video.

I rekao sam da ćemo se boriti
i vratiti se.

Naći ćemo, napravićemo drugu.

Napraviću je za nju.

Ona je ta za koju sam hteo
to da napravim sve vreme.

(Publika): Bravo!
(Aplauz)

Onda je došao vlasnik
i izbacio nas napolje.

[Gazda]
(Smeh)

U toku sledeće zime
našli smo drugo mesto

koje nismo ni primetili godinu dana pre,
ovo malo, zapušteno mesto.

Iznajmili smo ga i počeli
da krečimo i razbijamo zidove

i da razmišljamo o tome
gde ćemo staviti nove police

I da razbijamo još kamenja.

Morate da budete ambiciozni da uradite
ovako nešto golim rukama jedanput,

ali pomalo poludite
kada to iskrsne drugi put

i do Uskrsa druge godine imali smo
novu radnju, knjige su bile bolje

i bilo ih je više,
a mi smo sedeli na terasi

i počeli da krstarimo
i prodavali smo knjige.

Uzeli smo novu mačku
i uposlili smo je i...

[Iznajmite mačku]
(Smeh) (Aplauz)

Ekipa je počela da se vraća,

a Kris je držao banku
u sobi iza. Eno ga tamo.

Služili smo caciki, kao i obično.

Ponovo smo organizovali čitanja
i Kris je svirao violončelo.

Pravili smo logorske vatre uveče
i upoznavali nove prijatelje.

Uveče smo plesali među policama
do izlaska sunca.

Smejali smo se i raspravljali o tome
koji omot za knjige je najlepši.

Iznosili smo mišljenja i gledali
kako stvari postaju čupavije 2008. i 2009.

Od tada smo pokušavali sve
što kreativno možemo da bismo preživeli,

što je sigurno mnogima od vas poznato.

I nekako smo svake godine vodili
razgovor: "Je li ovo kraj?"

Kažemo: "Možda jeste", a zatim:
"Pa, šta ćemo?" i čekamo.

Mislim da smo 2002, kada smo
prvi put došli na ovu ideju,

rekli: "Prosto ćemo gurati ovo
dok se ne zakucamo u neki zid"

i još uvek se nismo zakucali u njega.

Počeli smo da štampamo svoje knjige
u sobi u zadnjem delu radnje

i to se razvilo
i pomoglo kao dodatak.

Pronalazili smo sve moguće načine
da poboljšamo posao,

da pronađemo nove, bolje, lepše i
ređe knjige i to nas okupira.

Još se smejemo tome kako će
možda naša deca nekad voditi posao.

Rekao bih da, ako se ovih dana
nađete u situaciji

u kojoj smo mi,
sada je kraj turističke sezone

i gledam knjige i vratiću se
na Santorini za nekoliko dana,

razmotriću gde smo
na kraju godine

i zadržaću dah

i nadati se da možemo da platimo kiriju
da izguramo do sledećeg proleća.

Verujem da ću reći sebi
da ćemo uspeti.

Nastavićemo da elegantno
lažemo sebe,

i nastavićemo da pričamo
ove fine laži

koje će nam žene poput Eleni
i dalje govoriti,

jer da nas ona nije slagala u lice,
ovo se nikada ne bi desilo.

Rekao bih,
lažimo elegantno još malo

i posmatrajmo ljude koji
dolaze i počinju da veruju u priču,

jer ta spirala godinama raste
i nastavlja da raste.

Imali smo ovu spiralu
na krovu zgrade,

a ne znamo kako ćemo
sačuvati sve ono ispod krova.

Ali tu je i Henri Dejvid Toro,
još jedan naočit čovek,

koji je rekao: "Ako gradite zamkove
u vazduhu, vaš rad ne mora biti izgubljen;

oni tamo i treba da budu.
Sada izgradite temelje ispod njih."

I to je ono što mi radimo.
I ako se nađete na nekom magičnom mestu,

na magičnoj zemlji,
u nekim čudnim i teškim vremenima,

možda je vreme da poverujete
u neke od onih laži,

možda je vreme da pogledate u one
zamkove u vazduhu i da ih sačuvate tamo

i da nastavite sa građenjem
temelja ispod njih.

Jer, sećate se onog momka Olivera,
koji je došao sa mnom na prvom putovanju,

on je otišao prve godine.
Upoznao je devojku i odveo je kući.

Vratili su se i venčali se
i 4. januara 2012., ove godine,

osam godina od dana kada smo se
prvi put iskrcali na ostrvo Santorini...

Ovo je Oliver a ovo je
Eni Palma Vajs, dobili su bebu.

Ako bismo se održali još osamnaest
godina, ona bi mogla da preuzme posao.

Nadam se da ćemo opstati,
nadam se da se vidimo uskoro.

(Aplauz)