Dafni Bavelier (Daphne Bavelier): Vaš mozak na video igrama

Kako brze video igre utiču na naš mozak? Uđite u laboratoriju sa kognitivnim istraživačem Dafni Bavelier i poslušajte iznenađujuće vesti o tome kako video igre, čak i akcione pucačke igre, mogu da nam pomognu da učimo, da se fokusiramo i da, sa neverovatnom preciznošću radimo više stvari istovremeno. (Snimljeno na TEDxCHUV)

Ja sam neurolog, a kao neurolog,

interesuje me kako zapravo mozak uči,

a posebno me interesuje mogućnost

da mozak učinimo pametnijim,
boljim i bržim.

U tom smislu, govoriću vam

o video igrama.
Kada kažem video igre,

mnogi od vas pomisle na decu.

Tačno je.
Devedeset posto dece igra video igre.

Ali budimo iskreni.

Kada su deca u krevetu,
ko je ispred PlayStationa?

Mnogi od vas.
Prosečna starost gejmera je 33 godine,

ne osam godina, u stvari,
ako pogledamo

demografski prikaz gejmera za budućnost,

gejmeri sutrašnjice su

stariji odrasli.
(Smeh)

Video igre prožimaju naše društvo.

One ne idu nikuda.
Imaju neverovatan uticaj

na naš svakodnevni život.
Pogledajte ove statističke podatke

koje je objavio Activision.
Mesec dana od kada je izašla

igra "Call Of Duty: Black Ops",
igrali su je ukupno

68 000 godina

širom sveta, zar ne?

Da li bi se neko od vas žalio
da na isti način

vežbamo matematičke zadatke?

Pitanje koje postavljamo u laboratoriji je:
kako da iskoristimo tu moć?

Želim da se vratim nazad na trenutak.

Znam da su mnogi od vas
doživeli da dođu kući

i nađu svoju decu
kako igraju ovakve igre.

(Pucnjava)
Suština igre je da stignete

svoje neprijatelje, zombije

pre nego što oni stignu vas, zar ne?

Gotovo sam sigurna
da je većina vas pomislila:

‚‚Ma hajde,
možeš valjda da radiš nešto pametnije

od pucanja u zombije?"

Volela bih da stavite ovu impulsivnu reakciju

u kontekst u kome

ste našli svoju devojčicu
kako popunjava sudoku

ili svog dečaka kako čita Šekspira.

Većini roditelja bi ovo bilo fantastično.

Pa, neću vam reći da je igranje video igara

po ceo dan zapravo dobro za vaše zdravlje.

I nije, a zavisnost nikada nije dobra.

Ali tvrdim da u razumnoj meri,

baš ona igra koju sam vam
pokazala na početku

i sve te pucačke igre pune akcije

imaju prilično jak i pozitivan uticaj

na mnoge aspekte našeg ponašanja.

Ne prođe ni jedna nedelja
bez nekog velikog

naslova u novinama
o tome da li su video igre

dobre ili loše po vas, zar ne?
Bombarduju vas tim informacijama.

Volela bih da ostavimo po strani
raspravu u baru u petak uveče

i da vas stvarno uvedem u laboratoriju.

Ono što mi radimo u laboratoriji jeste
da direktno merimo,

kvantitativnim metodama, uticaj

video igara na mozak.

Zbog toga ću uzeti
par primera iz našeg rada.

Prva zabluda
za koju sam sigurna da ste čuli

jeste da previše gledanja u monitor

kvari vaš vid.

To je tvrdnja o vidu.

Možda ima oftalmologa među vama.

Mi u stvari znamo
kako da testiramo tu tvrdnju.

Možemo da uđemo u laboratoriju
i da izmerimo koliko dobro vidite.

Možete li da pogodite?
Ljudi koji ne igraju puno akcionih

igara, koji ne provode puno vremena

ispred monitora,
imaju normalan ili kako ga mi zovemo

korektivan do normalan vid.
To je uredu.

Problem je ono što se u stvari događa onima

koji se prepuštaju video igrama
otprilike pet sati nedeljno,

10 sati nedeljno,15 sati nedeljno.

Po tome, njihov vid bi trebalo
da je veoma loš, zar ne?

Pogodite šta?
Njihov vid je veoma, veoma dobar.

Bolji nego kod onih koji ne igraju.

I bolji je na dva različita načina.

Prvo, oni mogu da prepoznaju

sitne detatalje u velikoj gužvi,
a to znači

da mogu da pročitaju
sitna slova na lekovima

i da pritom ne koriste lupu,
jednostavno možete

da ih vidite golim okom.

Druga stvar u kojoj su bolji
jeste što mogu

da razlikuju više nivoa sive boje.

Zamislite da vozite po magli.
Od toga zavisi

da li ćete videti auto ispred sebe ili ne

i da li ćete izbeći nesreću,
ili ćete imati nesreću.

Mi u stvari koristimo ova saznanja
da bismo razvili igre

za pacijente sa slabim vidom,
i da bismo uticali

na njihov mozak da bolje vidi.

Bez sumnje,
kada su akcione video igre u pitanju

gledanje u monitor
vam ne pogoršava vid.

Još jedna zabluda
za koju sam sigurna da ste čuli:

video igre izazivaju probleme sa pažnjom
i povećanu rastrojenost.

Dobro, znamo kako da merimo pažnju
u laboratoriji.

Pokazaću vam jedan primer
kako to radimo.

Zamoliću vas da učestvujete,
morate zaista

da igrate igru sa mnom.
Pokazaću vam

obojene reči.
Hoću da glasno kažete boju slova.

U redu? Evo prvog primera.

["Stolica"]

Narandžasto, dobro. [‚‚Sto"] Zeleno.

[‚‚Tabla"] Publika: Crveno.
DB: Crveno.

[‚‚Konj"] DB: Žuto.
Publika: Žuto.

[‚‚Žuto"] DB: Crveno.
Publika: Žuto.

[‚‚Plavo"] DB: Žuto.

U redu, vidite u čemu je stvar, zar ne?
(Smeh)

Popravljate se, ali je teško.
Zašto je teško?

Zato što sam upotrebila
nesaglasnost između

same reči i njene boje.

Koliko dobru pažnju imate
odrediće koliko brzo

ćete prevazići nesaglasnost,
mladi ljudi ovde

na svom vrhuncu,
su verovatno bili malo bolji

od nas starijih.

Možemo da pokažemo da,
kada radite ovakav zadatak

sa ljudima koji igraju puno akcionih igara,

oni u stvari brže prevazilaze
ovu nesaglasnost.

Očigledno,
igranje tih akcionih igara ne izaziva

probleme sa pažnjom.

Zapravo, ljudi koji igraju
akcione video igre imaju

mnoge drguge prednosti
kada je pažnja u pitanju, a jedan

vid pažnje koji se takođe poboljšava

je sposobnost praćenja objekata u svetu.

To je nešto čime se mi stalno koristimo.
Dok vozite,

vi pratite,
vodite računa o vozilima oko vas.

Takođe vodite računa o pešacima,
psu koji trči,

i na taj način,
vi vozite bezbedno, zar ne?

U laboratoriji,
ljudi koji dođu u laboratoriju,

sednu ispred kompjuterskog ekrana
i mi im dajemo

male zadatke,
koje ću vam pokazati.

Videćete žuta nasmejana lica

i nekoliko plavih tužnih lica.
Ovo su deca

u školskom dvorištu
u Ženevi za vreme odmora

zimi. Većina dece je srećna.
Odmor je.

Ali neka deca su tužna i plava
zato što su zaboravila svoje kapute.

Svi počinju da se pomeraju,
a vaš zadatak je

da pratite ko je imao kaput na početku,

a ko nije.
Pokazaću vam jedan primer

gde imamo samo jedno jedno tužno dete.
Lako je jer možete

jednostavno da ga pratite pogledom.
Možete da pratite,

pratite, a kada se zaustavi,
pojavi se

znak pitanja i pita vas,
da li je ovo dete imalo kaput ili ne?

Da li je na početku bilo žuto ili plavo?

Čujem nekoliko žutih. Dobro.
Dakle većina vas ima mozak. (Smeh)

Sada ću vas zamoliti da uradite zadatak,
ali sada će to biti

malo zahtevnihi zadatak.
Njih troje

će biti obojeni u plavo.
Ne pomerajte pogled.

Molim vas ne pomerajte pogled.
Neka vam pogled bude fiksiran

i proširen, privucite svoju pažnju.
To je jedini način

da stvarno uradite ovo.
Ako šetate pogledom, gotovi ste.

Žuto ili plavo?

Publika: Žuto.
DB: Dobro.

Naša tipična normalna
mlada odrasla osoba

može da fokusira pažnju
na tri ili četiri objekta.

To smo upravo uradili.
Oni koji igraju akcione video igre

mogu da prate šest do sedam objekata,

što se i vidi u ovom videu ovde.

Ovaj je za vas koji igrate akcione video igre.

Malo veći izazov, zar ne?
(Smeh)

Žuto ili plavo?
Plavo. Imamo neke ljude

koji su ozbiljni tamo.
To. (Smeh)

Dobro. Na isti način na koji vidimo

efekat video igara na ponašanje,

možemo da snimimo mozak
i da vidimo uticaj

video igara na njega,
tada nailazimo na dosta promena,

ali najveće promene su, zapravo,
na moždanoj povezanosti

koja kontroliše pažnju.
Jedan deo je temeni režanj

za koji je dobro poznato
da kontroliše orijentaciju pažnje.

Drugi je čeoni režanj,
koji kontroliše

kako održavamo pažnju,
i još jedan

je prednji cingulat,
koji kontroliše kako usredseđujemo

i regulišemo pažnju i rešavamo konflikte.

Sada, kada snimimo mozak,
vidimo da su sve tri

od ovih mreža ustvari mnogo efikasnije

kod ljudi koji igraju akcione igre.

Ovo me vodi do zaključka,
u literaturi o tehnologiji i mozgu,

koji se kosi sa intuicijom.

Svi znate šta je "multitasking".
Svi ste krivi za

"multitasking" za vreme
vožnje automobila

kada uzmete mobilni telefon.
Loša ideja. Jako loša ideja.

Zašto? Zato što dok se vaša pažnja
preusmerava na mobilni telefon,

vi ustvari gubite mogućnost
da reagujete brzo

na automobil koji koči ispred vas
i zato postoji

mnogo veća šansa
da ćete se naći u nesreći.

Sada, možemo da merimo
takve sposobnosti u laboratoriji.

Očigledno ne teramo ljude
da se voze okolo da bismo brojali

koliko će nesreća imati.
Cena toga

bi bila previsoka.
Ali pravimo zadatke na kompjuteru

gde možemo da izmerimo,
precizno u milisekundu,

koliko brzo oni prelaze
sa jednog zadatka na drugi.

Na ovaj način,
došli smo do zaključka da su ljudi

koji igraju puno akcionih igara
zaista, zaista dobri u ovome.

Oni se prebacuju veoma brzo,
veoma okretno.

Sada bih volela da upamtite
taj rezultat i stavite ga

u kontekst druge grupe korisnika tehnologije,

grupe koja je jako cenjena u društvu

a to su ljudi koji koriste više medija istovremeno
(multimedia-tasking).

Šta je "multimedia-tasking"?
Činjenica je da, većina nas

većina naše dece, sluša muziku

dok u isto vreme pretražuje internet

i istovremeno četuje na Fejsbuku
sa svojim prijateljima.

To je "multimedia-tasker".

Prvo istraživanje koje su izvršile
kolege sa Stanforda,

a koje smo mi ponovili,
pokazalo je da su

ljudi koji kažu da su
"multimedijalni-taskeri"

apsolutno užasni
u "multitaskingu".

Kada ih ispitamo u laboratoriji,
pokazuju se veoma loše.

Zar ne? Ovakvi rezultati nas dovode

do dva glavna zaključka.

Prvi je da nisu svi mediji jednaki.

Ne možete da uporedite
efekat "multimedijalnog-taskinga"

i efekat igranja akcionih video igara.
Oni imaju

potpuno različit efekat
na različite vidove saznanja

percepcije i pažnje.

Čak i u samim video igrama,
sada govorim

o ovim video igrama
koje su pune akcije.

Različite video igre
različito utiču na vaš mozak.

Zato moramo da uđemo u laboratoriju
i stvarno izmerimo

kakav je efekat svake video igre posebno.

Druga lekcija je da
obična mudrost ne znači mnogo.

To sam vam već pokzala,
videli smo činjenice da

uprkos dosta vremena provedenog
ispred monitora, gejmeri

imaju jako dobar vid, itd.

Ono što je stvarno iznenađijuće
je da su studenti,

koji kažu da se često bave

"multimedija-taskingom",
ubeđeni da su odlično prošli na testu.

Pokažete im njihove podatke,
pokažete im da su loši,

a oni vam kažu: "Nema šanse."
Znate, oni imaju

neki osećaj da su stvarno
vrlo, vrlo dobri u tome.

To je još jedan razlog zbog koga
moramo da uđemo u laboratoriju

i stvarno izmerimo
uticaj tehnologije na mozak.

U nekom smislu,
kada razmišljamo o uticaju

video igara na mozak,
on je vrlo sličan

uticaju koji vino ima na zdravlje.

Postoje neke jako loše primene vina.
Postoje i neke

jako loše primene video igara.
Ali kada ga uzimamo

u razumnim dozama,
i sa dovoljno godina,

vino može da bude jako povoljno za zdravlje.
Zapravo postoje

posebni molekuli koji su pronađeni

u crnom vinu koji utiču na dužinu života.

Na isti način, kao što te akcione video igre

imaju dosta karakteristika koje ustvari vrlo

snažno utiču na plastičnost mozga,
učenje, pažnju,

vid, itd mi radimo na tome

da nađemo koje su to
aktivne karakteristike da bismo

mogli stvarno da ih iskoristimo
i da napravimo bolje igre,

bilo za obrazovanje
ili rehabilitaciju pacijenata.

Pošto želimo da utičemo

na obrazovanje ili rehabilitaciju pacijenata
nas ustvari

ne zanima kakve rezultate postižete

vi koji provodite puno vremena
igrajući video igre.

Mnogo više nas interesuje
da na bilo kome od vas

pokažemo, tako što ćemo vas naterati
da igrate akcione igre,

da ustvari možemo da promenimo
vaš vid na bolje,

bez obzira na to
da li želite da igrate video igre ili ne.

U tome je svrha rehabilitacije ili obrazovanja.

Većina dece koja idu školu neće reći:

"Super, dva sata matematike!"

To je u stvari srž ovog istraživanja,
a da bismo to postigli,

treba da napravimo sledeći korak.

A sledeći korak je
da sprovedemo istraživanje u treniranju.

Dozvolite mi da objasnim ovaj korak

zadatkom koji se zove mentalna rotacija.

Mentalna rotacija je zadatak,
zamoliću vas -

i vi ćete da rešite zadatak -

da pogledate ovu figuru.
Proučite je, to je tražena figura,

pokazaću vam ćetiri različite figure.

Jedna od te četiri različite figure
je zapravo rotirana

verzija ove figure.
Kažite mi koja:

prva, druga, treća ili četvrta?

Dobro, pomoći ću vam.
Četvrta je.

Još jednom. Uključite mozak.
Hajde.

To je naša tražena figura.

Treća. Odlično!
Teško je, zar ne?

Razlog zašto sam vas zamolila
da uradite ovo je što

stvarno možete da osetite
kako vam se mozak grči, zar ne?

Baš i ne izgleda kao da igrate
prazne akcione video igre.

Pa, ono čime se bavimo
u ovom istraživanju je sledeće:

ljudi dođu u laboratoriju,
urade jedan ovakav zadatak

onda ih mi primoramo
da igraju akcione igre 10 sati.

Oni ne igraju 10 sati odjednom.

Rasporede svoje vreme
tako da igraju po 40 minuta

nekoliko dana
u periodu od dve nedelje.

Onda, kada završe sa treningom,
vraćaju se

nekoliko dana kasnije
i ponovo ih testiramo na sličnoj vrsti

mentalno rotacionog zadatka.
Ovo je rad kolege

iz Toronta.
Oni su pokazali da, u početku,

znate, ispitanici daju očekivane rezultate

za određeno starosno doba.
Posle dve nedelje treninga

sa akcionim video igrama,
oni ustvari daju bolje rezultate

i poboljšanje je još uvek tu
pet meseci posle

završetka treninga.
To je vrlo, vrlo važno.

Zašto? Zato što sam vam rekla
da želimo da koristimo ove igre

u obrazovanju i rehabilitaciji.
Trebaju nam rezultati

koji će biti trajni.

U ovom trenutku se mnogi od vas
verovatno pitaju

pa, šta čekate,
zašto ne izbacite na tržište

igru koja bi bila dobra za pažnju

moje bake
i u kojoj bi ona stvarno uživala

ili igru koja bi bila odlična
za rehabilitaciju vida

mog unuka koji boluje
od ambliopije, na primer?

Pa, radimo na tome,
ali postoji izazov.

Postoje neurolozi,
kao što sam ja, koji počinju

da shvataju koji su dobri
sastavni delovi igara

za postizanje pozitivnih rezultata,
nazvaću to

"brokoli" strana jednačine.

Postoji industija softvera za zabavu

koja je veoma vešta u osmišljavanju

privlačnih proizvoda
kojima ne možete da odolite.

To je "čokoladna" strana jednačine.

Problem je sastaviti te dve strane,

što pomalo podseća na hranu.

Ko bi uopšte hteo da jede brokoli
preliven čokoladom?

Niko. (Smeh)
I verovatno ste imali takvo iskustvo

zar ne?
Uzmete igru za učenje

i nekako osetite da, hmm,
znate, baš i nije zabavna,

nije baš zanimljiva.
Ono što nama treba

je ustvari nova vrsta čokolade,
vrsta čokolade

koja je neodoljiva,
koju stvarno želite da igrate,

ali koja ima sve sastojke,
dobre sastojke

koji se nalaze u brokoliju
koje ne možete da prepoznate

ali koji ipak utiču na vaš mozak.
I mi radimo na tome,

ali je neophodno da se neurolozi okupe

sa ljudima koji rade u industriji
za proizvodnju softvera za zabavu

i sa izdavačima,
ovo nisu ljudi koji se obično

sastaju svakodnevno,
ali je izvodljivo

i na pravom smo putu.

Želim da imate to na umu

i da vam se zahvalim na pažnji.
(Aplauz)

(Aplauz)