Kada sam stigla u Kijev,

1. februara ove godine,

Trg Nezavisnosti je bio pod opsadom,

okružen policijom
koja je bila lojalna vladi.

Protestanti koji su okupirali Majdan,

kako se trg naziva,

bili su spremni za bitku,

opskrbili su se ručno pravljenim oružjem

i na veliko su pravili improvizovan
oklop za telo.

Evromajdanski protesti su mirno počeli
krajem 2013. godine,

nakon što je ukrajinski predsednik,
Viktor Janukovič,

odbio dalekosežni dogovor
sa Evropskom unijom

u korist jače povezanosti s Rusijom.

Zauzvrat, desetine hiljada
nezadovoljnih građana

slilo se u centar Kijeva
da bi demonstrirali protiv ovog saveza.

Kako su prolazili meseci,

sukobi između policije i civila
su se pojačali.

Napravila sam

improvizovani studio za portrete
kod barikada u ulici Hruševski.

Tu sam fotografisala borce
ispred crne zavese,

zavese koja je zaklanjala
veoma zavodljivu i živu pozadinu

sačinjenu od vatre, leda i dima.

Kako bih ovde ispričala
pojedinačne ljudske priče,

mislila sam da sam morala
da uklonim dramatične efekte

koji su postali toliko poznati
i stalni u mejnstrim medijima.

Bila sam svedok ne samo vesti,
već i istorije.

Kada sam ovo shvatila,

oslobodila sam se konvencija
novinskih fotoreportera

koje nameću novine i časopisi.

Oleg, Vasilij i Maksim
su bili obični ljudi,

sa običnim životima, iz običnih gradova.

Ali detaljni kostimi u kojima su se našli

su bili sasvim neobični.

Kažem "kostimi"

jer to nije bila odeća
koju je bilo ko propisao

ili koordinirao.

To su bile improvizovane uniforme

od rashodovane vojne opreme,

nepravilne vojne uniforme
i trofeji uzeti od policije.

Zainteresovala sam se za način
na koji su odabrali da se predstavljaju,

za ovaj spoljašnji izražaj muževnosti,

ideal ratnika.

Radila sam polako,
uz pomoć analognog fotoaparata

uz ručno podešavanje fokusa
i ručni svetlomer.

Proces je staromodan.

Daje mi vremena da pričam
sa svakom osobom

i da ih u tišini gledam
dok oni gledaju u mene.

Rastuće tenzije dostigle su vrhunac
na najgori dan nasilja,

20. februara,

koji je postao poznat
kao Krvavi četvrtak.

Snajperisti lojalni vladi

počeli su da pucaju na civile
i protestante na ulici Instituskaja.

Mnogo ljudi je ubijeno
za veoma malo vremena.

Recepcija hotela Ukrajina
postala je improvizovana mrtvačnica.

Na ulicama su ležala poređana tela.

Krv je bila svuda po pločnicima.

Sledećeg dana, predsednik Janukovič
pobegao je iz Ukrajine.

Na kraju, tri meseca protesta

za posledicu su imala
više od 120 potvrđenih smrti

i mnogo više nestalih.

Istorija se odvila brzo,

ali na Majdanu se nije slavilo.

Kako su prolazili dani
na centralnom trgu Kijeva,

bujici naoružanih vojnika

pridružile su se destine hiljada
običnih ljudi,

koji su se širili ulicama u činu
zajedničkog žaljenja.

Bilo je puno žena, često sa cvećem

koje su donele da obeleže
poštovanje za mrtve.

Dolazile su dan za danom

i pokrile su trg milionima cvetova.

Tuga je obavila Majdan.

Bilo je tiho i mogli ste čuti
ptice kako pevaju.

To nisam čula pre toga.

Zaustavljala sam žene
dok su se približavale barikadama

da odaju počast

i tražila sam da ih slikam.

Većina njih je plakala
kada sam ih slikala.

Prvog dana, moja asistentkinja
Emine i ja smo plakale

sa skoro svakom ženom
koja je posetila naš studio.

Do tog trenutka se osećalo

neverovatno odsustvo žena.

Boje njihovih pastelnih kaputa,

njihove šljašteće torbe

i hrpe crvenih karanfila,

belih lala i žutih ruža koje su nosile

nasuprot pocrnelog trga

i pocrnelih ljudi
koji su se samo utaborili.

Jasno mi je
da ove dve serije fotografija

nemaju puno smisla jedna bez druge.

One se tiču muškaraca i žena
i toga kakvi smo -

ne kako izgledamo, već kakvi smo.

Govore o različitim ulogama
polova u konfliktu,

ne samo na Majdanu,
i ne samo u Ukrajini.

Muškarci se bore u ratovima,
a žene ratove oplakuju.

Ako bi muškarci prikazali ideal ratnika,

onda bi žene prikazale
posledice takvog nasilja.

Kada sam stvorila ove slike,

verovala sam da dokumentujem
kraj nasilnih dešavanja u Ukrajini.

Ali sada shvatam da je to zapis početka.

Broj žrtava je danas oko 3 000,

dok je raseljeno stotine hiljada ljudi.

Bila sam ponovo u Ukrajini
pre šest nedelja.

Na Majdanu, barikade su rasklopljene,

a kaldrma koju su koristili kao oružje
tokom protesta je zamenjena,

tako da saobraćaj slobodno teče
kroz centar trga.

Borci, žene i cveće su nestali.

Veliki pano sa guskama
koje lete nad poljem pšenice

prekriva spaljenu ljušturu
zgrade radničkog sindikata

i na njemu piše:

"Slava Ukrajini.

Slava herojima."

Hvala vam.

(Aplauz)