Ja sam iransko-američka muslimanka,

poput svih vas.

Takođe sam komičarka društvene pravde,

insistiram da je to stvarni posao.

Da bih to objasnila,
ispričaću vam kako sam stigla ovde.

Nastupala sam širom države.

I da vam kažem,
Amerika je veličanstvena, zar ne?

Ima prirodu koja oduzima dah,

restorane vafli

i dijabetesa dokle ti pogled seže.

Stvarno je nešto posebno.

Sad, američka populacija
može da se razloži

na tri glavne kategorije:

imamo uglavnom divne ljude,

mrzitelje

i Floridu.

(Smeh)

Pored Floride, najproblematičnija
kategorija ovde su mrzitelji.

Oni su manjina,

ali to nadoknađuju
svojom preteranom glasnošću.

Imaju Napoleonov demografski kompleks

i, da, neki od muškaraca nose štikle.

Kao komičarka društvene pravde,

moj je cilj da preobratim ove mrzitelje,

zato što oni mrze štošta,
to vodi do negativnih ishoda,

poput rasizma, nasilja i Ted Nudženta.

Nije ovo iscrpna lista;

verovatno mi fali 3-7 stavki.

No, poenta je:

moramo da se bavimo mrziteljima.

Ali imamo varijacije unutar ove grupe

i nije efikasno napadati sve njih, zar ne?

Pa sam ja stvorila
krajnje naučnu klasifikaciju mrzitelja.

U suštini sam uzela sve mrzitelje,

stavila ih u petrijevu posudu,
poput naučnice,

i ovo sam otkrila.

(Smeh)

Pre svega imamo trolove.

To su vam uobičajeni digitalni mrzitelji.

To su ljudi koji su napustili poslove

kako bi mogli da komentarišu
Jutjub snimke po ceo dan.

Imamo i mrzitelje u naletu.

Sad, ti ljudi stoje na semaforu,

čekaju da se uključi zeleno svetlo,

a kad se uključi, viču:
"Vratite se u svoju zemlju!"

Sad, u stara vremena bi zapravo
izašli iz svojih auta

i mrzeli bi vas u lice.

Ali više ih ne proizvode kao nekada -

to je još jedan znak propasti Amerike.

(Smeh)

Sledeća kategorija

su orjentisani-na-misiju-bigoti-
čije-grupne-sklonosti-

im-daju-pokriće-za-mržnju mrzitelji.

Ovi likovi vole da mrze
putem naoko finih organizacija,

poput crkvi ili neprofitnih organizacija,

i često vole da govore
arhaičnim glasovima.

Ali grupa koja mene najviše interesuje
su neodlučni mrzitelji.

Neodlučna mrziteljka je sestra
neodlučnog glasača -

oni prosto ne mogu da se odluče!

Oni su poput ideoloških drolja

koje se kreću od mržnje ka nemržnji.

A to rade jer nemaju dovoljno informacija.

Ovo je moja omiljena ciljna grupa
za komediju društvene pravde.

Zašto komediju?

Jer na lestvici od komedije do brošure,

prosečan Amerikanac više voli komediju,
kao što vidite na ovom grafikonu.

(Smeh)

Komedija je veoma popularna.

I, usput,

ovo je matematički precizan grafikon,

proistekao iz lažnih brojki.

(Smeh)

Sad, pitanje je:

zašto komedija društvene pravde deluje?

Pre svega, zato što vas zasmejava.

A kad se smejete,
zapadate u stanje otvorenosti.

A u tom trenutku otvorenosti,

dobar komičar društvene pravde
može da ugura čitavu hrpu informacija,

a ako su zaista vešti

i rektalni pregled.

(Smeh)

Evo nekih osnovnih pravila
kod komedije društvene pravde:

pre svega nije stranačka.

To nije politička komedija,
ovde se radi o pravdi,

a niko nije protiv pravde.

Po dva: dobronamerna je i topla,

osećate se kao da sedite
unutar toplog burita.

Pod tri: smešno je, ali podmuklo,

kao na primer, slušate zanimljiv traktat

o nejednakom prihodu,

koji je upakovan
u zaista prefinjen vic o kaki.

(Smeh)

Evo kako ja vidim
komediju društvene pravde na delu.

Pre nekoliko godina sam okupila gomilu
muslimansko-američkih komičara -

u nenasilnom maniru -

(Smeh)

I išli smo širom zemlje,

na mesta poput Alabame, Arizone,
Tenesija, Džordžije -

mesta gde vole "mazije" -

i imali smo stendap predstave.

Nazvali smo turneju:
"Stižu muslimani!"

(Smeh)

Pretvorili smo to u film,

a potom, kad je film izašao,

poznata grupa mrzitelja
je potrošila 300.000 dolara

na protivmuslimansku kampanju posterima

u MTA-u - to jest njujorškoj
podzemnoj železnici.

Sad, posteri su uistinu bili uvredljivi,

da ne pominjem loš dizajn -

mislim, ako ćete da budete bigoti,

barem koristite bolji font.

(Smeh)

Ali smo odlučili, zašto da ne pokrenemo
sopstvenu kampanju posterima

koja govori lepe stvari o muslimanima,

dok promoviše film.

Pa smo ja i kolega komičar
Din Obidala

odlučili da pokrenemo kampanju borbe-
protiv-netrpeljivosti-divnim-posterima.

Sakupili smo novac,
sarađivali s MTA preko pet meseci,

dobili dozvolu za postere

i dva dana nakon što je trebalo
da postave postere,

MTA su odlučili da ih zabrane,

navodeći politički sadržaj kao razlog.

Pogledajmo nekoliko tih postera.

Evo jednog.

Činjenice o muslimanima:

muslimani su izmislili koncept bolnice.

U redu.

Činjenica: odrasli muslimani mogu
da urade više sklekova od beba muslimana.

(Smeh)

Činjenica: muslimani su izmislili
Džastina Timberlejka.

(Smeh)

Pogledajmo još jedan.

Ružna istina o muslimanima:

imaju odlične recepte za fritatu.

Sad, očito da MTA smatra
fritatu ispolitizovanom.

To, ili puko pominjanje muslimana
u pozitivnom svetlu

se smatra ispolitizovanim - ali nije.

Radi se o pravdi.

Pa smo promenili

kampanju borbe-protiv-
netrpeljivosti-divnim-posterima

i pretvorimo je u kampanju borbe-protiv-
netrpeljivosti-divnom-tužbom.

(Smeh)

U suštini vam govorim
da je nekoliko ništavnih komičara

tužilo veliku njujoršku agenciju

i komičari su pobedili.

(Aplauzi i klicanja)

Hvala vam.

Pobeda je imala čudan osećaj.

U fazonu: "Da li se ovako
plavuše osećaju sve vreme?

Jer je neverovatno!"

(Smeh)

Evo još jednog primera.

Gde god da odem, pitaju me:
"Zašto muslimani ne osuđuju terorizam?"

Osuđujemo. Ali, u redu, zagrišću mamac.

Pa sam odlučila da pokrenem
thedailydenouncer.com.

To je vebsajt koji svakodnevno
osuđuje terorizam,

uz pauzu tokom vikenda.

Pogledajmo jedan primer:

obično se pojavljuju
kao crtaći u jednoj slici:

"Osuđujem terorizam! Kao i ljude
koji nikad ne dopune papir u štampaču!"

Poenta vebsajta je osuđivanje terorizma,

uz prepoznavanje bizarnosti toga

da moramo stalno da osuđujemo terorizam.

No, ako netrpeljivost nije vaš manir,

komedija društvene pravde
je korisna za razna pitanja.

Na primer, kolega komičar Li Kamp i ja

smo išli na Kajmanska ostrva
kako bismo istražili ofšor bankarstvo.

Sad, SAD gubi otprilike
300 milijardi dolara godišnje

u ovim ofšor poreskim rajevima.

Ne hvalim se,

ali na kraju svakog meseca

imam otprilike 5-15 dolara
raspoloživog prihoda.

Te smo ušetali u te banke
na Kajmanskim ostrvima

i pitali smo možemo li
da otvorimo bankovni račun

sa osam dolara i 27 centi.

(Smeh)

Menadžeri banke bi nam povlađivali
30-45 sekundi pre pozivanja obezbeđenja.

Obezbeđenje bi izašlo,
mahalo svojim oružjem,

a mi bismo zacičali od straha i pobegli

jer - ovo je poslednje pravilo
komedije društvene pravde -

ponekad poželite da se ispraznite u gaće.

Moj rad bi uglavnom
trebalo da bude smešan.

Trebalo bi da proizvede povezanost i smeh.

Ali, da, ponekad me obezbeđenje
otera s poseda.

Ponekad mi stižu
zlonamerni tvitovi i zajedljiva pošta.

Ponekad dobijam glasovne poruke koje kažu
da ako nastavim da pričam svoje viceve,

ubiće i mene i moju porodicu.

A te pretnje smrću,
definitivno nisu smešne.

No uprkos povremenoj opasnosti,

i dalje smatram da je komedija društvene
pravde među našim najboljim oružjima.

Mislim, isprobali smo mnogo pristupa
društvenoj pravdi,

poput rata i takmičarskog plesa na ledu.

Ali i dalje su mnoge stvari nekako užasne.

Te smatram da je vreme da pokušamo
da ispričamo zaista dobar vic o kaki.

Hvala vam.

(Aplauz)