Depresija je vodeći uzrok
invaliditeta na svetu.

U Sjedinjenim Državama,

približno 10% odraslih
vodi borbu sa depresijom.

Međutim, zato što je to mentalna bolest,

može biti mnogo teža za razumevanje nego,
recimo, visok holesterol.

Jedan od većih izvora zabune
je razlika između bolovanja od depresije

i depresivnog osećanja.

Skoro svako se oseća potišteno
s vremena na vreme.

Loša ocena,

gubitak posla,

svađa,

čak i kišni dan mogu doneti osećanje tuge.

Ponekad uopšte nema pokretača.

Prosto naiđe niotkuda.

Zatim se okolnosti promene

i ta tužna osećanja nestanu.

Klinička depresija je drugačija.

To je medicinski poremećaj

i neće tek tako otići
samo zato što vi tako želite.

Ostaje prisutan
najmanje dve uzastopne nedelje

i značajno ometa sposobnost osobe da radi,

igra se

ili voli.

Depresija može imati
mnogo različitih simptoma:

loše raspoloženje,

gubitak interesovanja za stvari
u kojima inače uživate,

promene apetita,

osećanje bezvrednosti
ili preterana krivica,

previše ili premalo spavanja,

loša koncentracija,

nemir ili sporost,

gubitak energije

ili misli o samoubistvu
koje se ponavljaju.

Ako imate bar pet od ovih simptoma,

prema psihijatrijskim normama,

kvalifikujete se za dijagnozu depresije.

To nisu samo simptomi vezani za ponašanje.

Depresija se fizički manifestuje u mozgu.

Pre svega,

postoje promene
koje se mogu videti golim okom

i putem rendgena.

To obuhvata smanjenu veličinu
frontalnog režnja mozga i hipokampusa.

Na nižem nivou,

depresija se vezuje za nekoliko stvari:

abnormalno prenošenje
ili istrošenost određenih neurotrasmitera,

naročito serotonina,
norepinefrina i dopamina,

izmenjeni cirkadijalni ritmovi,

ili specifične promene REM
i sporotalasnih delova ciklusa spavanja,

kao i hormonalne abnormalnosti,

kao što je visoki kortizol
i deregulacija tiroidnih hormona.

Međutim, neuronaučnici
još nemaju celu sliku

o tome šta izaziva depresiju.

Izgleda da ima veze
sa složenom interakcijom

između gena i sredine,

ali nemamo dijagnostičko sredstvo

koje može precizno predvideti
gde će se i kada pojaviti.

Budući da simptome depresije
nije lako uočiti,

teško je reći da li neko izgleda dobro,
a zapravo se bori.

Prema Nacionalnom institutu
za mentalno zdravlje,

prosečnoj osobi
koja pati od mentalne bolesti

potrebno je preko deset godina
da zatraži pomoć.

Međutim, postoje vrlo delotvorni tretmani.

Lekovi i terapija se međusobno dopunjuju
da bi podržali hemijske materije u mozgu.

U ekstremnim slučajevima,
elektrokonvulzivna terapija,

a to je neka vrsta kontrolisanog napada
u mozgu pacijenta,

takođe veoma pomaže.

Drugi tretmani koji obećavaju,

kao što je transkranijalna
magnetna stimulacija,

takođe se ispituju.

Stoga, ako poznajete nekoga
ko se bori sa depresijom,

nežno ih podstaknite da potraže
neku od ovih opcija.

Možda biste mogli i da pomognete
oko određenih stvari

kao što je traganje
za terapeutima u blizini,

ili sastavljanje
spiska pitanja za doktora.

Osobi sa depresijom

ti prvi koraci mogu delovati nedostižno.

Ako osećaju krivicu ili sramotu,

istaknite da je depresija
medicinsko stanje,

baš kao astma ili dijabetes.

To nije slabost ili osobina ličnosti

i ne treba da očekuju
da će to jednostavno prevazići,

baš kao što ne bi mogli
da snagom volje prebole prelom ruke.

Ako vi sami niste doživeli depresiju,

izbegavajte da je poredite sa situacijama
kada ste osećali tužno.

Poređenje onoga što osoba doživljava
sa normalnim, privremenim osećanjem tuge

može učiniti da osete krivicu
zbog svoje borbe.

Čak i sam otvoren razgovor
o depresiji može pomoći.

Na primer, istraživanja pokazuju da,
kada nekoga upitate o suicidnim mislima,

to zapravo umanjuje
rizik od samoubistva za tu osobu.

Otvoreni razgovori o mentalnoj bolesti
pomažu u rušenju stigme

i olakšavaju ljudima da zatraže pomoć,

a što više pacijenata zatraži lečenje,

utoliko će naučnici
više saznati o depresiji

i utoliko će dobiti bolje lečenje.