Blaga, jasna i vedra.

Ova muzika je najpoznatija
među muzikom ranog XVIII veka.

Nalazi se u bezbroj filmova
i televizijskih reklama,

ali o čemu se radi i zašto zvuči tako?

Ovo je početak "Proleća"
iz "Četiri godišnja doba",

italijanskog kompozitora
Antonija Vivaldija.

"Četiri godišnja doba" su delom poznata
jer su užitak za uši.

Međutim, značajnija

je činjenica da ona pričaju priče.

U vreme njihovog objavljivanja,
u Amsterdamu 1725,

pratile su ih pesme,

koje su opisivale
koju osobinu određenog doba

je Vivaldi nameravao da opiše
u muzičkom smislu.

Obezbeđujući naročit sadržaj zapleta
za instrumentalnu muziku,

Vivaldi je bio generacijama
ispred svog vremena.

Ako bismo čitali pesme,
istovremeno slušajući muziku,

otkrili bismo poetske scene

koje su lepo sinhronizovane
sa muzičkim prizorima.

Rečeno nam je da ptice
pozdravljaju proleće veselom pesmom,

a ovde rade baš to.

Uskoro, međutim, izbija oluja.

Ne samo da imamo muzički
predstavljene munju i grom,

već imamo i više ptica,

mokrih, uplašenih i nesrećnih.

U "Letu" grlica ispevava svoje ime
"tortorella" na intalijanskom,

dok oluja s gradom sravnjuje poljane.

"Jesen" donosi željne lovce
kako smelo tragaju za ulovom.

"Zimski koncert" počinje
cvokotanjem zuba na hladnoći

sve dok se ne skrasimo
pored pucketave vatre.

Potom nazad u oluju,

gde će biti poklizavanja i padova na ledu.

U prvim nedeljama zime,
stara godina se primiče kraju,

a time i Vivaldijevo
muzičko istraživanje godišnjih doba.

Sve do ranog XIX veka

slična ekspresivna instrumentalna
programska muzika, kako je poznata,

neće postati popularna.

Do tad, veći, raznolikiji ansambli
su bili standard,

sa drvenim duvačima, limenim duvačima
i perkusijama, kojima su pričali priče.

No Vivaldi je to postigao
sa samo jednom violinom,

grupom žičanih instrumenata i cimbalom.

Nasuprot njegovom savremeniku Bahu,

Vivaldija nisu naročito interesovale
komplikovane fuge.

Više je voleo da spremno pruži
pristupačnu zabavu svojim slušaocima

melodijama koje iskrsavaju
kasnije u jednom delu

da nas podsete gde smo bili.

U prvom stavu "Proleća"
koncert počinje temom proleća

a njome se i završava, uz blagu varijaciju
u odnosu na poslednje javljanje.

Bio je to inspirativan način
da se privuku slušaoci,

a Vivaldi,

koga su smatrali jednim od najstrasnijih
violinista ranog XVIII veka,

razumeo je značaj privlačenja publike.

Slični koncerti mogu da sadrže
njega lično kao violinsku zvezdu.

Drugi su predstavljali
mlade muzičarke iz Pijete,

venecijanske škole za devojke
gde je Vivaldi bio direktor za muziku.

Većina đaka su bila siročad.

Obuka iz muzike nije trebalo samo da bude
društvena veština pogodna za mlade dame,

već i kao potencijalna karijera

za one koje ne uspeju
da sklope dobre brakove.

Čak i u kompozitorovo vreme,

Vivaldijeva muzika je služila
kao razbibriga za sve,

ne samo za imućne aristokrate.

Trista godina kasnije, to je pristup
koji i dalje funkcioniše,

a Vivaldijeva muzika i dalje zvuči
poput konja koji se kreću u kasu.