Preskočio bih uvod.

Želim da počnem sa jednim eksperimentom.

Pustiću vam tri snimka kišnog dana.

Međutim, zamenio sam zvuk
na jednom snimku,

i umesto zvuka kiše,

dodao sam zvuk prženja slanine.

Pažljivo razmislite gde čujete slaninu.

(Pada kiša)

(Pada kiša)

(Pada kiša)

U redu.

U stvari, lagao sam.

Na svima je slanina.

(Slanina cvrči)

(Aplauz)

Poenta ovde nije da izazovem
osećaj gladi kod vas

kad god vidite scenu sa kišom,

već da vam pokažem da je naš mozak
uslovljen da prihvata laži.

Mi ne tražimo tačnost.

Kada je u pitanju obmana,

želim da citiram jednog od
mojih omiljenih autora.

U „Propasti laganja“,
Oskar Vajld je postavio ideju

da sva loša umetnost potiče
iz kopiranja prirode i realističnosti;

a sva sjajna umetnost proističe
iz laganja i obmane,

i pričanja divnih, neistinitih stvari.

Želim ovo da razjasnim -

kada gledate neki film

i telefon zazvoni,

on zapravo ne zvoni.

To je dodato kasnije
u postprodukciji u studiju.

Svi zvukovi koje čujete su lažni.

Sve, osim dijaloga,

je lažno.

Nije to jedino što je lažno
u Holivudu, inače.

(Smeh)

Kada gledate film i vidite
kako ptica maše krilima -

(Klepetanje krila)

Oni nisu stvarno usnimili pticu.

To zvuči mnogo realističnije
ako snimite čaršav

ili tresete kuhinjske rukavice.

(Lepršanje)

Cigareta koja gori izbliza -

(Cigareta gori)

Zvuči mnogo autentičnije

ako uzmete malu loptu od plastične folije

i pustite je.

(Loptica od folije je puštena)

Udarci?

(Udarac)

Hajde da pustim opet.

(Udarac)

To se često radi
tako što se nož zabode u povrće,

obično u kupus.

(Kupus uboden nožem)

Dalje - neću pustiti snimak,

ali radi se o lomljenju kostiju.

(Lomljenje kostiju)

Pa, niko nije zaista povređen.

To je zapravo...

lomljenje celera
ili zamrznute zelene salate.

(Lomljenje zelene salate ili celera)

(Smeh)

Hvala mojoj trojici prijatelja
koji se smeju.

Pravljenje odgovarajućih zvukova
nije uvek tako lako

kao odlazak u supermarket

i biranje povrća.

Često je dosta složenije od toga.

Pa hajde da zajedno otkrijemo
kako se otpočetka odvija

stvaranje zvučnih efekata.

Jedna od mojih omiljenih priča
dolazi od Frenka Serafina.

On je donator naše biblioteke

i veliki dizajner zvuka za „Tron“,
„Zvezdane staze“ i ostale.

On je bio deo Paramauntovog tima
koji je dobio Oskara za najbolji zvuk

za „Lov na Crveni oktobar“.

U ovom klasiku o hladnom ratu, 90-ih,

tražili su im da proizvedu zvuk
propelera na podmornici.

Naišli su na mali problem:

nisu zapravo mogli da pronađu
podmornicu u Zapadnom Holivudu.

Ono što su oni, praktično, uradili bilo je

da su otišli do bazena jednog prijatelja

i Frenk je izveo topovsko đule ili bombu.

Postavili su podvodni mikrofon

i mikrofon izvan bazena.

Mi smo ponovo stvorili taj zvuk.

Ovako je zvučao podvodni mikrofon.

(Skok pod vodu)

Dodavanjem mikrofona van vode,

zvučalo je otprilike ovako:

(Zapljuskivanje vode)

Onda su uzeli taj zvuk
i smanjili za jednu oktavu,

nešto kao usporavanje snimka.

(Voda prska za oktavu niže)

Onda su uklonili
dosta visokih frekvencija.

(Zapljuskivanje vode)

I smanjili za još jednu oktavu.

(Voda prska za oktavu niže)

I onda su pridodali malo zapljuskivanja

iz mikrofona van vode.

(Zapljuskivanje vode)

Vrtenjem u krug i ponavljanjem tog zvuka,

dobili su ovo:

(Okretanje propelera)

Tako su kreativnost i tehnologija
udruženi kako bi se stvorila iluzija

da smo unutar podmornice.

Ali jednom kada stvorite zvukove

i sinhronizujete ih sa slikom,

želite da ovi zvukovi žive 
u svetu te priče.

A jedan od najboljih načina da se to uradi
je da se doda reverberacija.

Ovo je prvi tonski alat
o kome želim da pričam.

Odjek, ili reverberacija,
je istrajnost zvuka

nakon što se originalni zvuk završio.

To je nešto kao -

sva odbijanja zvuka od materijala,

predmeta i zidova u okolini zvuka.

Uzmite, primera radi, zvuk pucnja.

Originalni zvuk traje
kraće od pola sekunde.

(Pucanj)

Dodavanjem odjeka,

možemo da napravimo zvuk
koji kao da je sniman u kupatilu.

(Odjek pucnja u kupatilu)

Ili kao da je snimljen u kapeli ili crkvi.

(Odjek pucnja u crkvi)

Ili u kanjonu.

(Odjek pucnja u kanjonu)

Tako nam odjek daje dosta informacija

o prostoru između slušaoca
i originalnog izvora zvuka.

Ako je zvuk ukus,

onda je odjek nešto kao miris zvuka.

Ali odjek može dosta više od toga.

Slušanje zvuka sa dosta manje odjeka

nego tokom akcije na ekranu

će nam odmah naznačiti

da slušamo komentatora,

objektivnog naratora
koji ne učestvuje u toj akciji.

Takođe, emotivno intimni trenuci
u bioskopu se često čuju bez odjeka,

zato što bi tako zvučalo
kad bi nam neko pričao unutar uveta.

Na potpuno drugom kraju,

dodavanje dosta odjeka glasu

će učiniti da mislimo da slušamo flešbek,

ili da smo možda u glavi lika

ili da slušamo glas Boga.

Ili, još moćnije za film,

Morgana Frimana.

(Smeh)

Tako -

(Aplauz)

Koji su to drugi alati ili trikovi

koje dizajneri zvuka koriste?

Pa, evo ga jedan stvarno važan.

Mislim da neki već znaju šta je.

To je tišina.

Nisam zaboravio ovaj deo govora

ali sam, eto, želeo da pokažem

da će nam par trenutaka
tišine privući pažnju.

A u Zapadnom svetu

obično nismo navikli na verbalnu tišinu.

Smatra se čudnom ili nepristojnom.

Tišina koja prethodi
verbalnoj komunikaciji

može stvoriti dosta napetosti.

Ali zamislite zaista veliki
holivudski film,

gde ima dosta eksplozija
i automatskog oružja.

Glasno prestaje da bude glasno,
nakon nekog vremena.

Po principu jing-janga,

tišini je potrebna buka
i buci je potrebna tišina

da bi bilo koje od njih imalo efekta.

Ali šta znači tišina?

Pa, zavisi kako se koristi u nekom filmu.

Tišina nas može smestiti unutar glave lika

ili navesti na razmišljanje.

Često tišinu povezujemo sa...

razmišljanjem,

meditacijom,

zamišljenošću.

Ali osim što ima jedno značenje,

tišina postaje čisto platno

na kome se gledalac poziva
da naslika sopstvene misli.

Međutim, želim da razjasnim:
ne postoji takva stvar kao tišina.

Znam da to zvuči kao najuobraženija izjava
ikada na TED govoru.

(Smeh)

Ali čak i kad biste ušli u prostoriju
sa nultim odjekom

i nultim spoljašnjim zvukom,

i dalje biste mogli da čujete
pumpanje krvi u vama.

I u bioskopu, tradicionalno,
nikad nije postojao trenutak tišine

zbog zvuka projektora.

A čak i danas u Dolbi svetu,

ne postoji zaista neki momenat tišine
ako slušate oko sebe.

Uvek postoji neka vrsta šuma.

E, sad, pošto tišina 
kao takva ne postoji,

šta režiseri i dizajneri zvuka koriste?

Pa, kao sinonim,
često koriste zvukove okoline.

Zvuke okoline čine
jedinstveni pozadinski zvuci

koji su specifični za svaku lokaciju.

Svaka lokacija ima jedinstven zvuk

i svaka prostorija ima jedinstven zvuk,

koji se naziva ton prostorije.

Evo snimka sa pijace u Maroku.

(Glasovi, muzika)

A evo i snimka Tajms Skvera u Njujorku.

(Zvuk saobraćaja, sirene kola, glasovi)

Verujte mi, mnogo je bolje
da slušate Tajms Skver,

nego da osetite njegov miris.

Ton prostorije je zbir
svih zvukova unutar prostorije:

ventilacije, grejanja, frižidera.

Ovo je snimak iz mog stana u Bruklinu.

[Možete čuti ventilaciju, bojler,
frižider i saobraćaj sa ulice]

[(Da li je to električna četkica za zube
ili se komšija zabavlja?)]

Zvuci okoline deluju
na najjednostavniji mogući način.

Oni se direktno obraćaju
našem mozgu podsvesno.

Tako kada ptice cvrkuću na prozoru
može ukazivati na normalnost,

možda zato što smo kao vrsta

naviknuti na taj zvuk
svakog jutra milionima godina.

(Ptice cvrkuću)

Sa druge strane, sa industrijskim zvucima
smo upoznati nešto skorije.

Iako mi se lično stvarno dopadaju -

koristio ih je jedan 
od mojih heroja, Dejvid Linč,

i njegov dizajner zvuka, Alan Splet -

industrijski zvuci često imaju 
negativne konotacije.

(Zvuci mašina)

E, sad, zvučni efekti mogu da se urežu
u naše emocionalno pamćenje.

Povremeno, oni mogu biti toliko značajni

da postanu lik u filmu.

Oni su, takođe, manje zahtevni
od nekih glumaca.

Primera radi,

zvuk grmljavine može naznačiti
božansku intervenciju ili bes.

(Grmljavina)

Crkvena zvona nas mogu podsetiti
na prolaženje vremena,

ili možda na našu sopstvenu smrtnost.

(Zvone zvona)

A razbijanje stakla
može nagovestiti kraj veze

ili prijateljstva.

(Lomljenje stakla)

Naučnici veruju da nas disonantni zvuci,

primera radi, glasno sviranje
limenih i duvačkih instrumenata,

mogu podsetiti
na urlik životinja u prirodi

i stoga mogu stvoriti utisak
razdražljivosti ili straha.

(Čuju se limeni i duvački instrumenti)

Do sada smo pričali o zvukovima na ekranu.

Međutim, povremeno se
izvor zvuka ne može videti.

To zovemo zvukovima van ekrana,

ili „akuzmatičnim“ zvucima.

Termin „akuzmatičan“
potiče od Pitagore iz Stare Grčke,

koji je imao običaj da predaje
iza vela ili zavese godinama,

ne otkrivajući se učenicima.

Smatram da je ovaj matematičar
i filozof razmišljao da,

na ovaj način,

njegovi učenici mogu
da se više koncentrišu na glas,

njegove reči i njihovo značenje,

nego kada ga vide da govori.

Nešto poput Čarobnjaka iz Oza

ili Velikog brata iz „1984“,

odvajajući glas od njegovog izvora,

odvajajući uzrok i posledicu,

nekako stvarajući osećaj
sveprisutnosti ili panopticizma,

te stoga i autoriteta.

Postoji jaka tradicija akuzmatičnog zvuka.

Monahinje u manastirima u Rimu i Veneciji
imale su običaj da pevaju u prostorijama,

u galerijama blizu plafona,

stvarajući iluziju da slušamo
anđele na nebu.

Rihard Vagner je stvorio
čuveni skriveni orkestar

koji je smešten u prostor za orkestar
između bine i publike.

I jedan od mojih heroja, Efeks Tvin,
koji se skriva u mračnim delovima klubova.

Smatram su svi ovi majstori
znali da skrivanjem izvora

stvarate osećaj misterije.

Ovo se u bioskopima viđa iznova i iznova,

sa Hičkokom i Ridlijem Skotom
u „Vanzemaljcu“.

Čuti zvuk, a ne znati mu izvor

će stvoriti određenu vrstu napetosti.

Takođe, to može smanjiti
vizuelna ograničenja koja reditelji imaju

i mogu pokazati nešto
što nije bilo tu tokom snimanja.

I ako sve ovo zvuči pomalo teoretski,

želeo sam da pustim kratak snimak.

(Igračka cvili)

(Pisaća mašina)

(Bubnjevi)

(Stoni tenis)

(Noževi se oštre)

(Grebanje ploča)

(Testera seče)

(Žena vrišti)

(Smeh)

Ono što pokušavam
da pokažem sa ovim alatima

je da je zvuk jezik.

Može nas zavarati
premeštajući nas geografski;

može promeniti raspoloženje;

može podesiti brzinu;

može nas nasmejati ili uplašiti.

Lično sam se zaljubio u taj jezik

pre nekoliko godina,

i nekako sam uspeo da ga pretvorim
u neku vrstu zanimanja.

I mislim da našim radom 
kroz zvučnu laboratoriju,

pokušavamo da proširimo 
rečnik tog jezika.

A na taj način želimo da ponudimo
prave alate dizajnerima zvuka,

rediteljima

i dizajnerima video igrica i aplikacija

da bi nastavili da pričaju još bolje priče

i da stvaraju još lepše laži.

Hvala što ste saslušali.

(Aplauz)