Da li ste ikad pokušali
da zamislite idealan svet?

U kom nema rata, siromaštva ili zločina?

Ako jeste, niste usamljeni.

Platon je zamislio prosvetljenu republiku
kojom vladaju filozofi kraljevi,

mnoge religije obećavaju
blaženstvo u zagrobnom životu,

a kroz istoriju

razne grupe su pokušavale
da sagrade raj na zemlji.

Knjiga "Utopija" Tomasa Mora iz 1516.
je imenovala ovaj koncept

grčkom rečju za "nepostojeće mesto".

Iako je ime sugerisalo nemogućnost,

savremeni naučni i politički progres

je podgrejao nade da će se ovi snovi
konačno ostvariti.

Međutim, iznova i iznova
su se pretvarali u noćne more

u vidu rata, gladi i ugnjetavanja.

Kad su umetnici počeli da preispituju
utopijski način razmišljanja,

rođen je žanr distopije, lošeg mesta.

Jedno od najranijih distopijskih dela su
"Guliverova putovanja" Džonatana Svifta.

Tokom svog putovanja,
Guliver nailazi na fiktivna društva,

neka od njih su na prvi pogled impresivna,
ali se ispostavlja da su ozbijno falična.

Na letećem ostrvu Laputa,

naučnici i društveni projektanti
prave ekstravagantne i beskorisne planove,

istovremeno zapostavljajući
praktične potrebe nižih slojeva.

A Huinhmi koji žive
u logički savršenoj harmoniji

nemaju toleranciju za nesavršenosti
stvarnog ljudskog bića.

Svojim romanom, Svift je ustanovio
nacrt za distopiju,

zamišljajući svet u kom su određeni
trendovi savremenog društva

dovedeni do ekstrema,

čime se otkrivaju njihove suštinske mane.

A naredna nekolika veka
će da obezbede obilje materijala.

Industrijska tehnologija
koja je obećala oslobađanje radnika,

zarobljavala ih je, pak,
u getoima i fabrikama,

dok su tajkuni postajali
bogatiji od kraljeva.

Do kasnih 1800-ih mnogi su strahovali
kuda ovi uslovi mogu da nas odvedu.

U "Vremeplovu" H. Dž. Velsa
zamišljeni su viša klasa i radnici

kako evoluiraju u različite vrste,

dok je u "Gvozdenoj peti" Džeka Londona
portretisan tiranski oligarh

koji vlada obespravljenim masama.

Novi vek je doneo još uzbudljivije
i zastrašujuće promene.

Napredak u medicini je omogućio
da se prevaziđu biološka ograničenja,

dok su masovni mediji
omogućili trenutnu komunikaciju

između vođa i javnosti.

U "Vrlom novom svetu" Oldosa Hakslija
građani su genetski izmenjeni

i uslovljeni da izvode
svoje društvene uloge.

Iako propaganda i lekovi
održavaju društvo srećnim,

jasno je da je neki ključni
ljudski element izgubljen.

Ali najpoznatije distopije
uopšte nisu bile imaginarne.

Dok se Evropa mučila
sa industrijskim ratom bez premca,

novi politički pokreti su preuzeli vlast.

Neki su obećavali da će izbrisati
sve društvene razlike,

dok su drugi težili da ujedine ljude
oko mitskog nasleđa.

Rezultat su bile stvarne svetske distopije

gde se život odvijao
pod budnim okom države

a smrt je stizala nemilosrdnom efikasnošću
svakoga ko se nije uklapao.

Mnogi pisci tog vremena
nisu samo posmatrali ove užase,

već su ih i živeli.

U svom romanu "Mi", sovjetski pisac
Jevgenij Zamjatin je opisao budućnost

u kojoj su eliminisani
slobodna volja i individualnost.

Zabranjena u SSSR-u, knjiga je inspirisala
pisce poput Džordža Orvela,

koji se borio u prvim redovima
protiv i fašizma i komunizma.

Dok njegov roman "Životinjska farma"
direktno ismejava sovjetski režim,

klasik "1984" je obuhvatnija kritika
totalitarizma, medija i jezika.

A u SAD-u, "To je ovde nemoguće"
Sinklera Luisa

predvidela je kako lako demokratija
može da utre put fašizmu.

U decenijama nakon II svetskog rata,

pisci su se pitali šta nove tehnologije,

poput atomske energije,
veštačke inteligencije i puta u svemir

znače za budućnost čovečanstva.

U suprotnosti sa popularnim vizijama
blistavog napretka,

distopijska naučna fantastika
se prenela na filmove, stripove i igre.

Roboti su se okretali
protiv svojih tvoraca,

dok se na TV ekranima prenosila
smrtonosna zabava za mase.

Radnici rintaju u svemirskim kolonijama
iznad Zemlje čiji su resursi opustošeni

i čiji su gradovi prenaseljeni
i razoreni kriminalom.

Ipak, politika je uvek bila prisutna.

Dela, poput "Dr Strejndžlav" i "Nadzirači"

su istraživala istinsku pretnju
od nuklearnog oružja,

dok su nas "V kao vendeta"
i "Služavkina priča"

upozoravale kako lako naša prava
mogu da nestanu tokom krize.

I današnja distopijska fikcija nastvalja
da odražava savremene nespokoje

o nejednakosti,

klimatskim promenama,

moći vlada

i o globalnim epidemijama.

Pa, zašto bi nas bilo briga
za sav ovaj pesimizam?

Zato što su distopije
u svojoj srži poučne priče,

ne o nekoj određenoj
vladi ili tehnologiji,

već o samoj ideji da čovečanstvo može
da bude ukalupljeno u idealan oblik.

Setite se savršenog sveta
koji ste zamislili.

Da li ste takođe zamišljali
šta je potrebno da se on ostvari?

Kako biste naterali ljude da sarađuju?

I kako biste obezbedili njegovu trajnost?

Sad se osvrnite ponovo.

Da li se taj svet i dalje čini savršenim?