Kad sam bio dete,

iskusio sam nešto toliko moćno

da sam čitav život tragao za tim,

no na skroz pogrešnim mestima.

To iskustvo nije bila virtuelna stvarnost.

Bila je to muzika.

I tu počinje moja priča.

Ovo sam ja

dok slušam "White Album" od Bitlsa.

A izraz na mom licu je osećaj

za kojim stalno tragam od tad.

Muzika dotiče samu žilu kucavicu,

vaš krvotok

i ide pravo u vaše srce.

Ona produbljava svako iskustvo.

Drugari?

(Muzika)

Ovo su divni Mekenzi Stabert

i Džošua Roman.

Muzika -

(Aplauz)

Da.

Zbog muzike sve zvuči emotivnije.

Pogledajmo kako deluje na ovaj govor.

Pravi muzički komad
u pravom trenutku se stapa s nama

na ćelijskom nivou.

Kad čujem baš tu pesmu

iz baš tog leta

s baš tom devojkom,

momentalno sam prebačen opet tamo.

Zdravo, Stejsi.

Ovo je deo priče, pak,
gde sam postao malčice pohlepan.

Pomislio sam da kad bih dodao
još slojeva povrh muzike,

mogao bih da proizvodim
još snažnija osećanja.

Pa sam počeo da režiram muzičke spotove.

Ovako su izgledali.

To je moj brat Džef.

Džef, izvini zbog ovoga.

(Smeh)

Ovo sam ja, prosto da budemo kvit.

Neverovatni pokreti.

Trebalo je da budem plesač.

(Smeh)

Ovi eksperimenti su rasli,

i vremenom su više ličili na ovo.

Kod oba tragam za istim, pak,

da uhvatim tu svetlost u boci.

Samo što to ne radim.

Dodavanje pokretnih slika preko muzike
je dodalo pripovednu dimenziju, da,

ali nikad se nije baš izjednačilo s moći

koju je samo ogoljena muzika
imala za mene.

Ovo nije dobro da shvatite,
ako ste posvetili svoj život

i profesionalnu karijeru
da postanete reditelj muzičkih spotova.

Stalno sam se pitao
da li sam krenuo pogrešnim putem?

Pa sam počeo da razmišljam: ako bih uspeo
da više angažujem vas, publiku,

možda bih uspeo da i vas navedem
da osetite nešto više.

Pa smo Aron Koblin i ja
počeli da isprobavamo novu tehnologiju

koja bi vas više uvela unutar naših dela,

poput doma iz detinjstva u:
"The Wilderness Downtown",

vaši ručno rađeni portreti
u: "The Johnny Cash Project",

i vaši interaktivni snovi

u: "3 Dreams of Black".

Probijali smo se mimo ekrana,

pokušavajući da se povežemo dublje

s ljudskim srcima i maštom.

Ali nije bilo baš dovoljno.

I dalje za mene nije imalo ogoljenu
iskustvenu moć čiste muzike.

Pa sam počeo da tragam
za novom tehnologijom

o kojoj sam jedino čitao
u naučnoj fantastici.

I nakon godina traganja,
otkrio sam prototip.

Bio je to projekat Noni de la Penja
u laboratoriji Marka Bolasa na USC-u.

I kad sam je isprobao,
znao sam da to je to.

Mogao sam da okusim blesak.

Nazivalo se virtuelnom realnošću.

Pre pet godina sam naleteo na to.

Ovako to sada izgleda.

Brzo sam počeo da stvaram stvari
u ovom novom mediju,

a kroz taj proces smo nešto shvatili:

virtuelna stvarnost će da igra
neverovatno važnu ulogu

u istoriji medija.

Zapravo, biće zadnji medij.

Smatram da je tako jer je prvi medij
koji zapravo pravi skok

iz naše internalizacije autorskog izraza

nekog iskustva

do njegovog doživljaja iz prve ruke.

Izgledate zbunjeno. Objasniću. Ne brinite.

(Smeh)

Kad bismo se vratili na izvorište medija,

najbolja pretpostavka

je da su začeti oko vatre, dobrom pričom.

Naš vođa klana nam je govorio

o tome kako je tog dana lovio
runastog mamuta po tundri.

Slušamo njegove reči

i prevodimo ih
u naše lične unutrašnje istine.

Isto se dešava

kad posmatramo verzije priče
na slikama iz pećina,

knjigu o lovu na mamute,

predstavu,

radijski prenos,

televizijsku emisiju

ili film.

Svi ovi mediji zahtevaju
nešto što zovemo "ukidanjem neverice",

jer postoji jaz u tumačenju
između stvarnosti priče

i toga kako naša svest prevodi priču

na našu stvarnost.

Koristim reč "svest"
kao osećanje stvarnosti koje dobijamo

od naših čula
koja doživljavaju svet oko nas.

Virtuelna stvarnost premošćuje taj jaz.

Sad ste vi u tundri, lovite s vođom klana.

Ili ste vođa klana.

Ili ste čak runasti mamut.

(Smeh)

Evo šta je posebno kod VS-a.

Kod svih drugih medija,

vaša svest tumači medij.

Kod VS-a, vaša svest jeste medij.

Te je potencijal VS-a ogroman.

Ali gde smo sad?

Kakvo je trenutno stanje stvari?

Pa,

ovde smo.

Ekvivalent nam je prva godina filma.

Ovo je film braće Limijer,

koji je navodno poslao pun bioskop
ljudi da beže da sačuvaju glavu,

misleći da voz ide ka njima.

Slično ranoj fazi ovog medija,

kod VS-a takođe moramo
da prevaziđemo spektakl

i stignemo do pripovedanja.

Ovom mediju su bile potrebne decenije

da otkrije željeni jezik pripovedanja,

u obliku dugometražnog filma.

Kod VS-a trenutno više učimo gramatiku

nego što pišemo jezik.

Napravili smo 15 filmova prošle godine
u našoj firmi VS-a, Vrsi,

i naučili smo nekoliko stvari.

Otkrili smo da imamo jedinstven,
direktan pristup vašim čulima,

vašim emocijama, čak i vašem telu.

Dozvolite mi da vam nešto pokažem.

U svrhu ove demonstracije,

uzećemo u obzir svaki pravac
u kojem možete da gledate,

i razvući ćemo ga
u ovaj džinovski pravougaonik.

U redu, krećemo.

Dakle, kao prvo: pokreti kamere
su komplikovani u VS-u.

Kad se loše odrade,
zapravo može da vam pozli.

Otkrili smo da ako pokrećete kameru
ustaljenom brzinom pravolinijski,

zapravo možete da to izbegnete, pak.

Prvog dana u školi filma,

rekli su mi da morate da naučite
baš svako pravilo

pre nego prekršite jedno.

Nismo naučili baš svako pravilo.

Jedva da smo naučili ijedno,

ali već pokušavamo da ih prekršimo

da bismo otkrili šta sve
na polju kreativnosti možemo postići.

Na ovom snimku ovde, gde se odvajamo
od zemlje, dodao sam ubrzanje.

Učinio sam to jer sam želeo
da vam pružim fizički utisak

podizanja sa zemlje.

U VS-u to mogu da vam pružim.

(Muzika)

Ne iznenađuje to da je muzika
veoma važna i u ovom mediju.

Vodič je za naša osećanja.

Ovaj projekat smo napravili
sa Zakom Rikterom iz "Njujork Tajmsa"

i našim prijateljem, Džej-Arom,

povedemo vas u helikopter,

i iako letite 610 metara iznad Menhetna,

ne plašite se.

Osećate se slavodobitno
zbog Džej-Arovog lika.

Muzika vas dovodi to toga.

(Muzika)

Nasuprot opštem mišljenju,

virtuelna stvarnost ima strukturu,

ali je potpuno različita od one na filmu,

gde imate pravougaoni kadar.

Struktura je sada
mesto gde počiva svesnost

i način na koji se svet pomera oko vas.

U ovom filmu, "Waves of Grace",
koji je saradnja između Vrse,

Ujedinjenih nacija, Gaba Aurore,
i Imrana Ismaila,

vidimo i kako se menja uloga
krupnog kadra u virtuelnoj stvarnosti.

Krupni kadar u VS-u znači
da ste zapravo blizu nekoga.

Ona dovodi tog lika
unutar vašeg privatnog prostora,

prostora koji obično čuvamo
za ljude koje volimo.

I osećate emotivnu bliskost s likom

zbog osećaja koji pruža fizička blizina.

Režiranje u VS-u nije poput
režiranja u pravougaoniku.

Pre se radi o koreografisanju
gledaočeve pažnje.

Jedno od mogućih oruđa
za usmeravanje vaše pažnje

se naziva "prostornim zvukom".

Mogu da unesem zvuk bilo gde -
ispred vas, levo ili desno,

čak i iza vas,

a kad okrenete glavu,
zvuk će da se rotira u skladu s tim.

Te mogu da koristim to da usmeravam
vašu pažnju tamo gde želim da gledate.

Sledeći put kad čujete nekoga
da peva iza vašeg ramena,

mogao bi to da bude Bono.

(Smeh)

Zbog VS-a se osećamo delom nečega.

Većim delom ljudske istorije
smo živeli u malim porodičnim krugovima.

Krenuli smo iz pećina,

potom smo prešli u klanove i plemena,
zatim u sela i gradove,

a sad smo svi građani sveta.

Ali verujem da smo i dalje
predodređeni da najviše marimo

o stvarima koje su za nas domaće.

A zbog VS-a se bilo gde
i bilo ko doživljavaju domaćim.

Zato ona deluje kao mašina za empatiju.

Naš film: "Oblaci iznad Sidre"
vas vodi u sirijski izbeglički kamp

i umesto da gledate priču o ljudima tamo,

sada je to priča o nama ovde.

Ali šta dalje s ovim?

Zamršeno je zbog toga
što kod svih prethodnih medija,

format je učvršćen u nastanku.

Film je niz pravougaonika

od Majbridža i njegovih konja do danas.

Format se nikad nije promenio.

Ali VS, kao medij,

još uvek nije dovršen.

Ne radi se o upotrebi fizičkog celuloida
ili papira ili TV signala.

Ona zapravo angažuje
ono čime osmišljavamo svet.

Koristimo vaša čula kao boje na platnu,

ali trenutno samo dve.

Vremenom ćemo videti
da li ćemo da angažujemo sva ljudska čula,

i imaćemo sposobnost da doživimo
priču na način koji odaberemo.

Trenutno to nazivamo
virtuelnom stvarnošću,

ali šta će da se desi
kad prekoračimo simuliranu stvarnost?

Kako ćemo to nazivati tada?

Šta ako ne bih rečima govorio o snu

već bih mogao da vas pustim
da živite unutar tog sna?

Šta ako biste umesto pukog iskustva
posećivanja neke stvarnosti na Zemlji,

mogli da surfujete gravitacionim talasima
na ivici crne rupe

ili da stvorite galaksije od nule

ili da komunicirate jedni s drugima
bez korišćenja reči,

već korišćenjem naših neobrađenih misli?

To više nije virtuelna stvarnost.

I, iskreno, pojma nemam kako se to naziva.

Ali se nadam da shvatate kuda se krećemo.

Ali eto mene kako pametujem o mediju
za koji kažem da je eksperimentalan.

Stoga, hajde da ga doživimo.

Nadam se da u vašim rukama
držite parče kartona.

Otvorimo poklopac.

Pritisnite dugme da otključate telefon.

Za ljude koji gledaju kod kuće,

upravo sad ćemo da postavimo uputstva

da vam pokažemo kako sami
da skinete ovo iskustvo na vaš telefon,

pa čak i da dobijete sopstvenu
Guglovu kutiju da to isprobate.

Igrali smo se kao deca
u kartonskim kutijama,

a kao odrasli, nadam se da svi
možemo pronaći trag tog bleska

ponovo stavljajući
naše glave u jednu od njih.

Uskoro ćete da učestvujete

u najvećem grupnom
posmatranju VS-a u istoriji.

I u tom klasičnom zastarelom
stilu davnih vremena,

svi ćemo da gledamo nešto

tačno u isto vreme, zajedno.

Nadamo se da će raditi.

Kako izgleda odbrojavanje? Ne vidim.

Publika: ...15, 14, 13, 12, 11, 10, 9,

8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1

(poj ptica)

(motor voza)

Publika: (vrišti)

(Video) Džej-Ar: Ispričaću vam

kako sam fotografisao naslovnicu
za časopis "Njujork Tajms":

"Walking New York".

Prosto su me vezali
sa spoljnje strane helikoptera,

i ja sam morao da budem potpuno
u vertikalnom položaju da bih je uhvatio.

I kad sam bio sasvim iznad -

znate, uz vetar, morali smo
nekoliko puta da ponavljamo -

onda sam nastavio da slikam.

(Video) Glas žene: Gospode dragi,

zaštiti nas od zla

jer ti si Gospod,

svetlost.

Ti koji nam daješ život i uzimaš.

Neka bude volja tvoja.

Molim te donesi mir mnogima
koji su izgubili voljene.

Pomozi nam da opet živimo.

(Muzika)

(Video) (Glasovi dece)

Glas deteta: Trenutno ima više dece
nego odraslih u Zatariju.

Ponekad mislim

da smo mi ti koji upravljaju.

Kris Milk: Kako je bilo?

(Aplauz)

Bio je ovo jeftin način da vas nateram
na stojeće ovacije.

Naterao sam vas da stojite.
Znao sam da ćete aplaudirati na kraju.

(Aplauz)

Verujem da bi svako na zemlji
trebalo da doživi

ono što ste vi upravo doživeli.

Tako bismo grupno mogli
da počnemo da oblikujemo ovo,

ne kao tehnološku platformu,

već kao ljudsku platformu.

I u tom cilju, u novembru prošle godine,

"Njujork Tajms" i Vrse su napravili
VS projekat nazvan: "The Displaced".

Započeo je slanjem milion Guglovih kutija

svakom pretplatnku nedeljnog primerka
uz njihove novine.

No desilo se nešto smešno
tog nedeljnog jutra.

Mnogo ljudi ih je dobilo

koji nisu bili namerni primaoci
označeni na pošiljci.

I počeli smo da viđamo ovo
širom Instagrama.

Izgleda vam poznato?

Muzika me je odvela na put,

put traganja za onim
što se činilo nedostižnim

dugo vremena.

Sad, milioni dece su upravo imali
isto formativno iskustvo

u svom detinjstvu

koje sam ja imao u mom.

Samo što smatram da ga ovo iskustvo

nadilazi.

Videćemo

kuda će ih ovo

odvesti.

Hvala vam.

(Aplauz)