Živimo u dobu protesta.

Na kampusima i javnim trgovima,

na ulicama i društvenim medijima,

demonstranti širom sveta
suprotstavljaju se statusu kvo.

Protest može da pogura pitanja
na nacionalni ili globalni dnevni red,

može da zbaci tirane,

može da angažuje ljude koji su se dugo
držali postrani od građanskog života.

Iako je protest često neophodan,
da li je dovoljan?

Uzmite u obzir Arapsko proleće.

Duž Srednjeg istoka,

građani demonstranti
su bili u stanju da obore diktatore.

Posle toga, pak,

vakuum je prečesto popunjavan
najmilitantnijim i najnasilinijim.

Protesti mogu da stvore
trajne pozitivne promene

kad su praćeni jednako strasnim naporima

da se pokrenu glasači,

da glasaju,

da razumeju vladu

i da ona postane inkluzivnija.

Stoga evo tri ključne strategije
da se svesnost mirno pretvori u delanje,

a protesti u trajnu političku moć.

Prvo: proširite okvir mogućeg;

drugo: odaberite određujuću borbu,

i treće: otkrijte ranu pobedu.

Počnimo proširivanjem okvira mogućeg.

Koliko ste često čuli
reakciju na političku ideju:

"To se prosto nikad neće desiti"?

Kad čujete da neko tako govori,

pokušavaju da odrede granice
vaše građanske imaginacije.

Moćan građanin radi na pomeranju
tih granica ka spolja,

na pitanju šta ako -

šta ako je to moguće?

Šta ako se mnoštvo oblika moći -

moć ljudi, ideja, novca,
društvenih normi -

sklope i to omoguće?

Prosto postavljanje tog pitanja

i neuzimanje za date sve datosti
konvencionalne politike

je prvi korak u pretvaranju
protesta u moć.

Ali ovo zahteva konkretnost u vezi s tim
kako bi izgledala, recimo,

radikalno manja nacionalna vlada

ili, nasuprot tome, veći jednouplatni
zdravstveni sistem,

način da se korporacije
smatraju odgovornim za nedela

ili, umesto toga, način da se oslobode
od tegobnih regulacija.

Ovo nas dovodi do druge strategije,
odabira određujuće borbe.

Sva politika se svodi na suprotnosti.

Malo nas apstraktno razmišlja
o građanskom životu.

Razmišljamo o stavrima
tako što ih poredimo s nečim drugim.

Moćan građanin postavlja uslove
tog kontrasta.

To ne znači biti necivilizovan.

To prosto znači razmišljanje o debati
koju biste želeli da imate na svoj način

o problemu koji je suštinski
za promenu koju želite.

To su uspeli aktivisti koji su se borili
u SAD-u za minimalac od 15 dolara.

Nisu se pretvarali da bi 15 dolara
samo po sebi ispravilo nejednakost,

ali ovim ambicioznim i spornim ciljem,

koji su prvo ostvarili u Sijetlu,
a potom dalje,

iznudili su širu debatu
o ekonomskoj pravdi i prosperitetu.

Proširili su okvir mogućeg,
prva strategija,

i stvorili su oštar emblematičan kontrast,
druga strategija.

Potom je treća ključna strategija
traženje i postizanje rane pobede.

Rana pobeda, iako nije ambiciozna
kao krajnji cilj,

stvara potisak,

koji menja pogled ljudi na moguće.

Pokret solidarnosti,

koji je oragnizovao radnike u Poljskoj
tokom Hladnog rata, nastao je ovako;

prvo, uz lokalne brodogradilišne štrajkove
1980. koji su iznudili koncesije,

potom, tokom sledeće decenije,

težnje čitave nacije
su konačno pomogle da se obori

poljska komunistička vlada.

Rana pobeda pokreće
pozitivnu petlju povratnih informacija,

zarazu, veru, motivaciju.

Zahteva stavljanje pritiska
na tvorce politike,

koristeći medije za izmenu narativa,

iznoseći rasprave u javnost,

ubeđujući sumnjičave komšije
jednog po jednog po jednog.

Ništa od ovoga nije privlačno kao protest,

ali ovo je istorija
Građanskog pokreta za prava u SAD-u,

za nezavisnost Indije,

za češko samoopredeljenje.

Bez ijednog naglog trijumfa,

samo dugo, sporo šljakanje.

Ne morate biti neko poseban
da biste bili deo ovog teškog rada,

da biste proširili okvir mogućeg,

da biste odabrali određujuću bitku

ili da biste osigurali ranu pobedu.

Prosto morate da budete učesnik
i da živite kao građanin.

Duh protesta je moćan.

Ali je i pojavljivanje nakon protesta.

Možete da bude saučesnik
u stvaranju onoga što sledi.