1960. sam, kao student,

dobio stipendiju za studije

urbanizma u Severnoj Americi.

Proputovali smo državu.

Videli smo višespratnice
sa socijalnim stanovima

u svim većim gradovima:

Njujorku, Filadelfiji.

Tamo žive oni koji nemaju gde drugde.

Zatim smo išli od predgrađa do predgrađa,

i u povratku sam pomislio,

moraćemo da preporodimo stambene zgrade.

Sigurno može i drugačije.

Predgrađa su pretrpana,

hajde onda da osmislimo zgradu

u kojoj će svaki stan

biti poput kuće.

U Staništu bi glavne bile bašte,

dodir sa prirodom,

ulice umesto hodnika.

Unapred smo proizvedi delove
da bismo uštedeli,

i ovako izgleda nakon skoro 50 godina.

Mnogi žele da žive u njoj.

Sada je deo kulturne baštine,

ali ideja nije zaživela.

1973. sam prvi put otputovao u Kinu.

Tad je trajala Kulturna revolucija.

Proputovali smo državu

i sreli arhitekte i planere.

Ovo je Peking iz tog vremena,

nije bilo nijedne višespratnice

ni u Pekingu, ni u Šangaju.

Šenđen tad nije ni postojao.

Skoro da nije bilo automobila.

Ovako Peking izgleda

posle trideset godina.

Ovo je Hong Kong.

Ako ste bogati, živite tu,

ako niste, onda živite ovde,

ali svuda je gusto naseljeno,
i to ne samo u Aziji.

U Sao Paolu možete 45 minuta

da letite helikopterom

i gledate kako višespratnice zamenjuju

prizemne kuće iz XIX veka.

A uz njih dolazi gust saobraćaj,

slaba pokretljivost i tako dalje.

Tako da smo pre nekoliko godina odlučili

da razvijemo Stanište iz početka.

Može li da bude pristupačnije?

Može li se takav kvalitet života postići

u gusto naseljenim oblastima današnjice?

Shvatili smo da je u pitaju svetlost,

sunce, priroda,

fraktalizacija.

Može li površina zgrade da se otvori

kako bi se postigao
veći kontakt sa spoljašnosti?

Razvili smo razne modele:

štedljive modele, jeftinije i kompaktnije;

okvire stanova,

kod kojih ljudi sami dizajniraju kuću

i stvaraju baštu.

Odlučili smo da probu obavimo u Njujorku

i okrenuli smo se ka južnom Menhetnu.

Napravili smo mapu
građevinskih zona u Menhetnu.

Levo je Menhetn sada:

plavo su stanovi,
crveno poslovne zgrade, prodavnice.

Desno smo ga preuredili:

poslovne zgrade čine osnovu,

dok su stanovi

75 spratova iznad.

Na 25. spratu se nalazi viseća ulica,

javna ulica.

Otvorena je.

Tu su vrtovi

i javne površine,

skoro svaki stan ima sopstvenu baštu

i svuda je javni prostor.

I najvažnije je da je sve otvoreno.

Nema zidova koji bi zaklanjali pogled

i svetlost može svuda da prodire.

Poslednje dve ili tri godine

smo čak prvi put uspeli

da u projektima širom Azije

ostvarimo kvalitet života kao u Staništu.

Ovo je Čingvandao u Kini:

stanovi za srednju klasu,
ali postoji pravilo

da svaki stan mora dnevno da primi

tri sata sunčeve svetlosti.

Meri se tokom zimske kratkodnevnice.

A i u Singapuru se grade

stanovi za srednju klasu, bašte,

javne ulice i parkovi i tako dalje.

Kao i u Kolambu.

Hteo bih još samo da se osvrnem

na dizajn javnih površina.

Već stotinu godina

gradimo višespratnice

i još nismo shvatili

kako da neboder učinimo

osnovnim elementom pri stvaranju grada,

stvaranju javnog prostora.

U Singapuru smo imali priliku:

929.000 kvadratnih metara
izuzetno gusto naseljenog prostora.

Iskoristili smo koncept
spoljnog i unutrašnjeg prostora,

šetališta i parkova spojenih

sa urbanom sredinom.

Spoljni i unutrašnji prostor su spojeni,

prelazi se iz jednog u drugi,

postoji i dodir sa prirodom,

i što je najvažnije, na svakom nivou

postoje bašte i javne površine.

Na vrhu osnove,

čitavom visinom nebodera

i na krovu su viseći vrtovi,

10.000 kvadratnih metara;
staze za trčanje, restorani

i najduži bazen na svetu.

To je sve što mogu
da vam ispričam za pet minuta.

Hvala vam.

(Aplauz)