Kod kuće me zovu bukač,

izazivač problema, iritant,

buntovnik, aktivista,

glas naroda.

Ali nisam to bio oduvek.

Odrastajući, imao sam nadimak.

Zvali su me mekušac,

nežan i bezopasan dečak.

Kao i svi drugi ljudi,
klonio sam se nevolja.

U detinjstvu su me učili ćutanju.

Ne svađaj se, radi šta ti se kaže.

U nedeljnoj školi su me učili
ne suprotstavljaj se, ne svađaj se,

čak i kad si u pravu, okreni drugi obraz.

To je bilo potpomognuto
političkom klimom tog doba.

(Smeh)

Kenija je zemlja u kojoj si kriv

dok se ne dokaže da si bogat.

(Smeh)

Siromašni u Keniji
su u pet puta većem riziku

da ih ubije policija
koja treba da ih štiti

nego kriminalci.

To je bilo potpomognuto
političkom klimom tog doba.

Imali smo predsednika,
Moia, koji je bio diktator.

Vladao je gvozdenom pesnicom,

i ko se usudio da dovede u pitanje
njegov autoritet

bio bi uhapšen, mučen,
zatvoren ili čak ubijen.

To znači da su ljudi učeni da budu
pametne kukavice, a ne problemi.

Biti kukavica nije bila uvreda.

Biti kukavica je bio kompliment.

Govorili su nam da kukavica
ide kući svojoj majci.

To je značilo: ako se kloniš nevolje,
ostaćeš živ.

Dovodio sam ovaj savet u pitanje,

i pre osam godina
imali smo izbore u Keniji,

i rezultati su bili žestoko osporeni.

Ono što je usledilo
bilo je strašno nasilje, silovanja

i preko 1.000 ubijenih ljudi.

Moj posao je bio da dokumentujem nasilje.

Kao fotograf,
slikao sam hiljade fotografija,

i nakon dva meseca,

dva političara su se srela,
popila šolju čaja,

potpisala mirovni sporazum
i zemlja je krenula dalje.

Ja sam bio jako uznemiren
jer sam video nasilje iz prve ruke.

Video sam ubistva.
Video sam raseljavanje.

Sreo sam žene koje su bile silovane,
i to me je uznemiravalo,

ali zemlja uopšte nije pričala o tome.

Pretvarali smo se.
Svi smo postali pametne kukavice.

Odlučili smo da se klonimo nevolje
i ne pričamo o tome.

Deset meseci kasnije, dao sam otkaz.
Rekao sam da ne mogu više.

Nakon otkaza
rešio sam da organizujem prijatelje

da pričamo o nasilju u zemlji

da pričamo o stanju nacije,

i 1. jun 2009. je bio dan
kada je trebalo da odemo na stadion

i pokušamo da skrenemo pažnju predsedniku.

Državni je praznik,

emituje se širom zemlje,

i ja sam se pojavio na stadionu.

Moji prijatelji nisu.

Našao sam se sam,

i nisam znao šta da radim.

Bio sam uplašen,

ali sam dobro znao da baš tog dana

moram da odlučim.

Da li ću da živim kao kukavica
kao svi drugi,

ili ću da zauzmem stav?

I kada je predsednik ustao da govori

našao sam se na nogama
vičući na predsednika,

govoreći mu da se seti
post-izbornih žrtava nasilja,

da zaustavi korupciju.

Odjednom, niotkuda,

policajci su se okomili na mene
kao gladni lavovi.

Zapušili su mi usta

i odvukli me sa stadiona,

zatim dobrano pretukli i bacili u zatvor.

Proveo sam tu noć
na hladnom betonskom podu zatvora

i to me je nateralo na razmišljanje.

Zbog čega sam se ovako osećao?

Moji prijatelji i porodica su mislili
da sam lud što sam to uradio,

a fotografije koje sam slikao
su uznemiravale moj život.

Te fotografije su bile
samo broj mnogim Kenijcima.

Većina Kenijaca nije videla nasilje.

To je za njih bila priča.

I tako sam rešio da zapravo
započnem uličnu izložbu

da pokažem fotografije
nasilja celoj zemlji,

da podstaknem ljude da pričaju o tome.

Proputovali smo zemlju
i pokazali fotografije,

i to je bilo putovanje kojim je
započeo moj aktivistički rad,

kada sam rešio da više neću ćutati,

da ću pričati o tim stvarima.

Putovali smo, i naše glavno mesto
je od ulične izložbe

postalo mesto za političke grafite
o situaciji u zemlji,

koji govore o korupciji,
lošem rukovodstvu.

Čak smo imali i simbolične sahrane.

Isporučili smo žive svinje
u kenijski parlament

kao simbol pohlepe naših političara.

Radili su to i u Ugandi i drugim zemljama,

i ono što je jako moćno je to
što su slike pokupili mediji

i preneli širom zemlje, širom kontinenta.

Ustao sam sam pre sedam godina,

a sada pripadam grupi ljudi
koji stoje zajedno sa mnom.

Više nisam sam kada ustanem
da pričam o tim stvarima.

Pripadam grupi mladih ljudi
kojima je stalo do zemlje,

koji žele promene,

i oni se više ne plaše
i više nisu pametne kukavice.

To je moja priča.

Tog dana na stadionu,

ustao sam kao pametna kukavica.

I tim jednim potezom, pozdravio sam se
sa 24 godine života kukavice.

Dva su dana najmoćnija u životu:

dan kada ste rođeni,
i dan kada otkrijete zašto.

Tog dana kada sam ustao na stadionu,
vikao na predsednika,

otkrio sam zašto sam zaista rođen,

i da neću više ćutati o nepravdama.

Da li vi znate zašto ste rođeni?

Hvala vam.

(Aplauz)

Tom Rajli: Neverovatna priča.

Želim da ti postavim par kratkih pitanja.

Dakle, PAWA254:

osnovao si studio,
mesto gde mladi mogu da odu

i iskoriste moć digitalnih medija

za neku akciju.

Šta se sada dešava sa PAWA?

Bonifejs Muangi: Imamo
grupu filmskih stvaralaca,

grafiti umetnika, muzičara,
i kada postoji problem u zemlji,

skupimo se, mozgamo,
i bacimo se na problem.

Naše najmoćnije oruđe je umetnost,

jer živimo u veoma užurbanom svetu
gde su ljudi toliko zauzeti

da nemaju vremena da čitaju.

Tako spakujemo naš aktivizam,
spakujemo našu poruku u umetnost.

Dakle, od muzike do grafita,
umetnosti, to je to što radimo.

Mogu li da kažem samo jednu stvar?

TR: Da, naravno. (Aplauz)

BM: Iako sam hapšen,
prebijan, prećeno mi je,

od momenta kad sam otkrio svoj glas,

da zapravo mogu da ustanem
za ono u šta verujem,

više se ne plašim.

Zvali su me mekušcem,
ali više nisam mekušac,

jer sam otkrio ko ja zaista jesam,
u smislu onoga što želim da radim.

i u tome je prava lepota.

Ništa nije tako moćno kao to,
saznanje da time treba da se bavim,

jer se više ne plašiš,
samo nastaviš da živiš.

Hvala vam.

(Aplauz)