Hendriks, Kobejn i Pejdž.

Svi su imali brze prste,

ali kako su tačno kultne
čudesne naprave u njihovim rukama

proizvodile note, ritam,
melodiju i muziku.

Kada trgnete žicu gitare, stvarate
vibraciju koja se zove stojeći talas.

Neke tačke na žici, koje se zovu čvorovi,
se uopšte ne pokreću,

dok druge tačke, trbusi,
osciluju napred i nazad.

Vibracija se prenosi
kroz vrat i most do tela gitare,

gde tanko i elastično drvo vibrira,

gurajući okolne molekule vazduha
da se spajaju i razdvajaju.

Ova sekvencijalna sabijanja
stvaraju zvučne talase

a talasi unutar gitare
se uglavnom iskradaju kroz rupu.

Oni će naposletku
da se rasprše do vašeg uha,

koje će ih pretvoriti u električne impulse

koje vaš um prepoznaje kao zvuk.

Visina zvuka zavisi
od frekvencije sabijanja.

Brzo vibrirajuća žica će da uzrokuje
mnogo stisnutih sabijanja,

stvarajući tako visoke tonove,

a spora vibracija proizvodi niske tonove.

Četiri stvari utiču
na frekvenciju vibrirajuće žice:

dužina, zategnutost, gustina i debljina.

Tipične gitarske žice su sve iste dužine

i slično su zategnute,
ali im debljina i gustina variraju.

Deblje žice vibriraju sporije,
proizvodeći niže tonove.

Svaki put kada trgnete žicu,

vi zapravo stvarate
nekoliko stojećih talasa.

Imamo prvi osnovni talas,
koji određuje visinu note,

ali imamo i talase
koje zovemo harmonicima,

čije su frekvencije umnošci
osnovne frekvencije.

Svi ovi talasi se udružuju kako bi
obrazovali složen talas bogatog zvuka.

Promena načina na koji trzate žicu
utiče na harmonike koje dobijate.

Ako žicu trzate blizu središta,

uglavnom dobijate osnovni ton
i neobične višestruke harmonike,

koji imaju trbuhe na središtu žice.

Ako je trzate blizu mosta, uglavnom
dobijate ravne višestruke harmonike

i zvonkiji zvuk.

Poznata zapadna skala se bazira
na nizu harmonika vibrirajuće žice.

Kada čujemo jednu notu odsviranu s drugom
koja ima tačno dvostruko veću frekvenciju,

to je prvi harmonik,

pošto zvuče tako harmonično
dodeljujemo im isto slovo,

a razliku među njima
definišemo kao oktavu.

Ostatak skale je uguran u tu oktavu,

podeljenu na dvanaest polustepena

gde je frekvencija svakog za 2^(1/12)
viša od prethodnog.

Taj faktor određuje udaljenost pragova.

Svaki prag deli preostalu
dužinu žice za 2^(1/12),

na taj način se frekvencija
uvećava za pola stepena.

Instrumenti bez pragova, poput violina,

olakšavaju stvaranje beskonačnih
frekvencija između svake note,

ali je i izazov svirati u štimu.

Broj žica i njihovo štimovanje

su prilagođeni akordima
koje volimo da sviramo

i fiziologiji naših ruku.

Oblici i materijali gitara
takođe mogu da variraju

i menjaju prirodu i zvuk vibracija.

Sviranje dve ili više žica istovremeno

vam omogućava
da stvarate nove zvučne obrasce,

poput akorda i drugih zvučnih efekata.

Na primer, kada svirate dve note
čije su frekvencije približne,

one se udružuju kako bi stvorile zvučni
talas čije amplitude rastu i opadaju,

stvarajći efekat lupkanja
koji gitaristi zovu bitom.

A električne gitare vam
pružaju dodatni prostor za igru.

Vibracije i dalje nastaju na žicama,

ali ih potom magneti
prevode u električne signale

i odašiljaju do zvučnika
kako bi se stvorili zvučni talasi.

Između magneta i zvučnika,

moguće je obraditi talas na više načina,

da bi stvorili efekte, poput: distorzije,
overdrajva, waha, kašnjenja i flangera.

A kako ne biste pomislili da je fizika
muzike jedino korisna u svetu zabave,

pazite ovo.

Neki fizičari smatraju
da je sve u univerzumu

stvoreno zahvaljujući harmoničnom nizu
veoma sićušnih, veoma nategnutih struna.

Da li bi naša celokupna stvarnost

mogla da bude produženi solo
nekakvog kosmičkog Džimija Hendriksa?

Očito, ima u strunama mnogo više
od onoga što dopire do ušiju.