Nekad mi se stalno ponavljao sledeći san

u kom bih ušetao u prostoriju punu ljudi

i pokušao da ne pravim
kontakt očima s bilo kim.

Sve dok me neko primeti,

i ja prosto počnem da paničim.

A osoba mi priđe

i kaže: "Zdravo, zovem se tako-i-tako.

A kako se ti zoveš?"

A ja sam prosto nem, ne mogu da odgovorim.

Nakon neprijatne tišine, on kaže:

"Jesi li zaboravio svoje ime?"

A ja i dalje ćutim.

A onda, polako, svi drugi ljudi
iz prostorije počinju da se okreću ka meni

i pitaju, skoro jednoglasno,

(Sinhronizacija; nekoliko glasova)
"Jesi li zaboravio svoje ime?"

Kako hor postaje glasniji,
želim da odgovorim, ali ne odgovaram.

Ja sam vizuelni umetnik.

Neka moja dela su duhovita,

a neka su malčice smešna,
ali na tužan način.

A nešto u čemu zaista uživam

je pravljenje ovih kratkih animacija

gde dajem glas raznim likovima.

Bio sam medved.

(Video) Medved
(Glas Safvata Salima): Zdravo.

(Smeh)

Safvat Salim: Bio sam kit.

(Video) Kit (Glas SS-a): Zdravo.

(Smeh)

SS: Bio sam čestitka.

(Video) Čestitka (Glas SS-a): Zdravo.

(Smeh)

SS: I moj lični favorit
je Frankenštajnovo čudovište.

(Video) Frankenštajnovo čudovište
(Glas SS-a): (Groktanje)

(Smeh)

SS: Samo sam morao
da grokćem za taj snimak.

Pre nekoliko godina
sam napravio ovaj obrazovni snimak

o istoriji video igara.

I za njega sam radio glas
svemirskog osvajača.

(Video) Svemirski osvajač
(Glas SS): Zdravo.

SS: Ostvarenje sna, zaista.

(Smeh)

A kad je taj snimak
postavljen na internet,

prosto sam sedeo za kompjuterom,
pritiskajući "rifreš",

uzbuđen da vidim reakcije.

Prvi komentar je stigao.

(Video) Komentar: Sjajno.

SS: To!

Pritisnem "rifreš".

(Video) Komentar: Odličan snimak.
Radujem se sledećem.

SS: ovo je bilo samo za prvi deo
dvodelnog snimka.

Trebalo je da radim na sledećem.

Pritisnem "rifreš".

(Video) Komentar: Gde je DRUGI deo?
GDEEEEEE? Potreban mi je SAAAAAD! :p

(Smeh)

SS: Ljudi koji nisu moja mama
su govorili lepe stvari o meni,

na internetu!

Činilo se da sam se konačno probio.

Pritisnem "rifreš".

(Video) Komentar: Glas mu je iritantan.
Bez uvrede.

SS: U redu, ne vređam se. Rifreš.

(Video) Komentar: Možeš li ovo da snimiš
bez kikiriki putera u ustima?

SS: U redu, bar je povratna informacija
unekoliko konstruktivna.

Pritisnem "rifreš".

(VIdeo) Komentar: Molim te
ne koristi više ovog naratora,

jedva se razume.

SS: Rifreš.

(VIdeo) Komentar: Nisam mogao da pratim
zbog indijskog akcenta.

SS: OK, OK, OK, dve stvari.

Pod jedan: nemam indijski akcenat,

imam pakistanski akcenat, u redu?

I pod dva: očito imam pakistanski akcenat.

(Smeh)

Ali slični komentari su i dalje stizali,

pa sam shvatio da bi trebalo
prosto da ih ignorišem

i da počnem da radim
na drugom delu snimka.

Snimio sam svoj audio,

ali svaki put kad bih seo da ga montiram,

prosto nisam mogao.

Svaki put bi me to vratilo u detinjstvo,

kad mi je bilo teže da govorim.

Mucao sam od kad pamtim.

Bio sam dete iz odeljenja

koje nikad ne podiže ruku
kad ima nešto da pita -

ili zna odgoor.

Svaki put kad bi telefon zazvonio,

otrčao bih u kupatilo
kako ne bih morao da se javim.

Ako bi poziv bio za mene,
moji roditelji bi rekli da nisam tu.

Proveo sam mnogo vremena u kupatilu.

I mrzeo sam da se predstavljam,

naročito u grupama.

Uvek bi zamuckivao svoje ime,
i obično bi neko prokomentarisao:

"Jesi li zaboravio svoje ime?"

I onda bi se svi nasmejali.

Ta šala nikad nije zastarela.

(Smeh)

Proveo sam svoje detinjstvo
osećajući da ako progovorim,

postaće očigledno
da nešto nije u redu sa mnom,

da nisam normalan.

Te sam uglavnom ćutao.

Pa, vidite, kasnije je čak i mogućnost
korišćenja mog glasa u mom radu

bila ogroman korak za mene.

Svaki put kad snimim zvuk,

napipavao bih izlaz izgovarajući
svaku rečenicu mnogo, mnogo puta,

a potom bih se vraćao

i birao one za koje sam verovao
da su najmanje bezvezne.

(Sinhronizacija) SS: Obrada zvuka
je poput fotošopa vašeg glasa.

Mogu da ga usporim, ubrzam,
učinim dubljim, dodam eho.

A ako zamucam usput,
a ako zamucam usput,

prosto se vratim i popravim to.

To je magija.

SS: Upotreba mog izuzetno obrađenog
glasa u mom radu

je bio način za mene
da konačno sebi zvučim normalno.

Ali nakon komentara na snimak,

više se zbog toga nisam osećao normalno.

Te sam prestao da koristim
moj glas u mom radu.

Od tad sam mnogo razmišljao
o tome šta znači biti normalan.

I stigao sam do zaključka

da "normalnost" uveliko zavisi
od očekivanja.

Dozvolite da vam dam primer.

Naišao sam na priču

o antičkom grčkom piscu Homeru.

Sad, Homer retko pominje boje
u svom pisanju.

Pa čak i kad to radi,

čini se da ih baš i ne pogodi.

Na primer, more opisuje
da je crveno kao vino,

ljudska lica su ponekad zelena,
a ovce su ljubičaste.

No ne radi se samo o Homeru.

Ako pogledate celokupnu
drevnu književnost -

drevnu kinesku,
islandsku, grčku, indijsku,

pa čak i originalnu jevrejsku Bibliju -

u svima njima se retko pominju boje.

A najpopularnija teorija
o tome zašto je tako

je da su kulture počele
da prepoznaju neku boju

tek kad su bile u mogućnosti
da naprave tu boju.

U suštini, ako možete napraviti boju,

tek onda je možete videti.

Boja poput crvene, koju je bilo
prilično lako napraviti u većini kultura -

počeli su da vide tu boju prilično rano.

No boja poput plave,
koju je bilo značajno teže napraviti -

mnoge kulture nisu savladale
kako da naprave tu boju

sve do mnogo kasnije.

Nisu je ni raspoznavali
sve do mnogo kasnije, takođe.

Pa je sve do tad, iako je boja
mogla da bude svuda oko njih,

prosto nisu bili u stanju da je vide.

Bila je nevidljiva.

Nije bila deo njihove normalnosti.

A ta priča mi je pomogla
da stavim sopstveno iskustvo u kontekst.

Pa kad sam prvi put čitao
komentare na snimak,

moja prvobitna reakcija
je bila da to sve primim lično.

Ali ljudi koji su komentarisali nisu znali

koliko sam samosvestan svog glasa.

Većinom su reagovali na moj akcenat,

da nije normalno za naratora
da ima akcenat.

Ali šta je uopšte normalno?

Znamo da će lektori da nađu
više omaški u pisanju,

ako misle da ste crnac.

Znamo da su profesori manje skloni
da pomažu ženama ili studentima manjinama.

I znamo da biografije
sa prezimenima koja zvuče belački

dobijaju više poziva od biografija
s prezimenima koja zvuče crnački.

Zašto je tako?

Zbog našeg očekivanja
toga šta je normalno.

Smatramo da je normalno

da đak crnac pravi više grešaka u pisanju.

Smatramo da je normalno

kad žena ili đak manjina ne uspeju.

I smatramo da je normalno

da je radnika belca
bolje zaposliti nego crnca.

Istraživanja takođe pokazuju
da su ovakve diskriminacije

u većini slučajeva prosto pristrasnost

i proističu više iz želje da pomognemo
ljudima s kojima se poistovećujemo

nego iz želje da povredimo ljude
s kojima se ne poistovećujemo.

A nepoistovećivanje s ljudima
počinje u veoma ranom uzrastu.

Dozvolite da vam dam primer.

Jedna biblioteka
koja vodi evidenciju o likovima

u dečjim kolekcijama knjiga svake godine

je otkrila da je 2014.
svega oko 11 procenata knjiga

imalo obojenog lika.

A samo godinu ranije,
taj broj je bio oko osam procenata,

iako danas polovina američke dece
vodi poreklo iz manjinskih okruženja.

Polovina.

Ovde imamo dva velika problema.

Pod jedan, deci govore
da mogu da budu bilo šta,

da mogu da postignu sve,

pa ipak većina priča
koju konzumiraju obojena deca

je o ljudima koji nisu poput njih.

Pod dva, većina većinskih grupa ne shvata

u kolikoj su meri slični manjinama -

naša svakodnevna iskustva, naše nade,

naši snovi, naši strahovi

i naša uzajamna ljubav prema humusu.

Preukusan je!

(Smeh)

Baš kao plava boja kod antičkih Grka,

manjine nisu deo onoga
što smatramo normalnim

jer je normalnost prosto konstrukcija
onoga čemu smo izloženi

i koliko nam je to vidljivo.

A ovde stvari postaju
malčice komplikovane.

Mogu da prihvatim formiranu pretpostavku
normalnosti - da je normalnost dobra,

i da je sve van te svedene definicije
normalnosti loše.

Ili mogu da dovedem u pitanje
tu formiranu pretpostavku normalnosti

svojim radom

i svojim glasom

i svojim akcentom

i stojeći ovde na sceni,

iako sam se usrao od straha
i radije bih bio u kupatilu.

(Smeh)

(Aplauz)

(Video) Ovca (Glas SS-a): Trenutno
polako počinjem da koristim glas

u svom radu, opet.

I dobar je osećaj.

Ne znači da neću doživeti slom

sledeći put kad nekoliko desetina
ljudi kaže da govorim

(Mrmljanje) kao da u ustima imam
puter od kikirikija.

(Smeh)

SS: To prosto znači da sad
mnogo bolje razumem

šta je u pitanju,

i kako odustajanje nije opcija.

Antički Grci se nisu prosto
probudili jednog dana i shvatili

da je nebo plavo.

Trebalo je čak vekovi da prođu
da bi ljudi shvatili šta smo ignorisali

toliko dugo.

Stoga moramo stalno da dovodimo u pitanje
našu pretpostavku o normalnosti

jer će nam, kao društvu, to omogućiti

da konačno vidimo nebo kakvo jeste.

(Video) Likovi: Hvala vam. Havala vam.
Hvala vam. Hvala vam. Havala vam.

Frankenštajnovo čudovište: (Grokće)

(Smeh)

SS: Hvala vam.

(Aplauz)