Poslednjih sedam godina
sam medicinski tehničar

na intenzivnoj nezi
u okrugu Safolk, Njujork.

Bio sam prva osoba koja reaguje
u brojnim slučajevima

od saobraćajnih nesreća
do uragana Sendi.

Ako ste kao većina ljudi, smrt je možda

jedan od vaših najvećih strahova.

Neki od nas će znati kada da je očekuju.

Neki od nas neće.

Postoji manje poznati medicinski termin

zvani neposredni kraj.

Gotovo da je simptom.

Kao medicinski radnik,
obučen sam da reagujem

na ovaj simptom kao i bilo koji drugi,

tako da kada me pogleda pacijent
koji ima srčani udar

i kaže: "Umreću danas",

obučeni smo
da preispitamo stanje pacijenta.

Tokom moje karijere, odgovorio sam

na niz slučajeva gde su pacijentu

ostali minuti života

i ništa nisam mogao da učinim za njih.

Imajući to u vidu,
bio sam suočen sa dilemom:

da li da kažem umirućima
da će se uskoro suočiti sa smrću,

ili da ih lažem da ih utešim?

Na početku karijere,
suočavao sam se sa ovom dilemom

jednostavno laganjem.

Bio sam uplašen.

Bio sam uplašen da ako im kažem istinu,

da će umreti u užasu, u strahu,

grabeći te poslednje trenutke života.

To se sve promenilo sa jednim događajem.

Pre pet godina,
reagovao sam na saobraćajnu nesreću.

Vozač motora je pretrpeo kritične,
kritične povrede.

Dok sam ga procenjivao,
shvatio sam da se ništa

ne može učiniti za njega,

i kao toliko drugih slučajeva,
pogledao me je u oči

i postavio to pitanje: "Da li ću umreti?"

U tom trenutku,
rešio sam da učinim nešto drugačije.

Odlučio sam da mu kažem istinu.

Odlučio sam da mu kažem da će umreti

i da ništa ne mogu da učinim za njega.

Njegova reakcija me je ostavila u šoku
do današnjeg dana.

Prosto se opustio i imao je pogled

prihvatanja na svom licu.

Nije se susreo sa užasom niti strahom

kao što sam ja očekivao.

Prosto je ležao,
i dok sam gledao u njegove oči,

video sam unutrašnji mir i prihvatanje.

Od tog trenutka nadalje, rešio sam

da nije moje da tešim umiruće lažima.

Odgovorivši na mnoge slučajeve od tada

gde su pacijenti
bili u svojim poslednjim trenucima

i nije bilo ničeg što bih mogao
da učinim za njih,

u skoro svakom slučaju,

svi su imali istu reakciju na istinu,

unutrašnji mir i prihvatanje.

Zapravo, postoje tri obrasca

koje sam primetio u svim tim slučajevima.

Prvi obrazac me je uvek nekako šokirao.

Bez obzira na religijska uverenja
ili kulturnu pozadinu,

postoji potreba za oproštajem.

Bilo da to zovu grehom

ili jednostavno kažu da se kaju,

njihova krivica je univerzalna.

Jednom sam se starao
o starijem gospodinu

koji je imao snažan srčani udar.

Dok sam pripremao sebe i svoju opremu

za njegov predstojeći srčani zastoj,

počeo sam da govorim pacijentu
o njegovoj bliskoj smrti.

Već je znao po tonu mog glasa
i govoru tela.

Kako sam stavljao ploče defibrilatora
na njegove grudi,

pripremajući se
za ono što će se uskoro dogoditi,

pogledao me je u oči i rekao:

"Voleo bih da sam proveo više vremena
sa mojom decom i unucima

umesto što sam bio sebičan
sa svojim vremenom."

Suočen sa neposrednom smrću,

sve što je želeo bio je oproštaj.

Drugi obrazac koji sam primetio

je potreba za pamćenjem.

Bilo da je to da bude upamćen
u mojim mislima

ili svojih voljenih,
bilo im je potrebno da osete

da će nastaviti da žive.

Postoji potreba za besmrtnošću

u srcima i mislima njihovih voljenih,

mene, mog osoblja, ili bilo koga unaokolo.

Bezbroj puta sam imao pacijenta
koji me gleda u oči

i kaže: "Hoćeš li me pamtiti?"

Poslednji obrazac koji sam primetio

uvek me je dirnuo najdublje u dušu.

Umirućima je potrebno da znaju
da je njihov život imao smisla.

Potrebno im je da znaju
da nisu protraćili svoj život

na beznačajne poslove.

Ovo mi se desilo veoma,
veoma rano u karijeri.

Odgovorio sam na poziv.

Žena u kasnim pedesetim

bila je ozbiljno prikovana u vozilu.

Drugi auto je udario u njen sa strane
pri velikoj brzini,

kritično, kritično stanje.

Dok su vatrogasci radili na tome
da je izvuku iz auta,

popeo sam se da počnem sa pružanjem nege.

Dok smo govorili, rekla mi je:

"Bilo je toliko mnogo više toga
što sam želela

da uradim sa svojim životom."

Osećala je da nije ostavila svoj trag
na ovoj Zemlji.

Dok smo nastavili da govorimo,
ispostavilo se

da je ona majka dva usvojena deteta

koja su na putu da upišu
medicinsku školu.

Zbog nje, dvoje dece

imalo je priliku koju inače ne bi imali

i nastaviće da spasavaju živote
u medicinskom polju

kao doktori medicine.

Trebalo je 45 minuta

da je oslobode iz vozila.

Međutim, umrla je
pre nego što je oslobođena.

Verovao sam u ono
što viđate u filmovima:

kada ste u tim poslednjim trenucima

da je tu isključivo užas, strah.

Shvatio sam, bez obzira na okolnosti,

uglavnom je dočekana
sa mirom i prihvatanjem,

da su najmanje stvari, najmanji momenti,

najsitnije stvari koje si doneo na svet

one koje ti daju mir
u tim poslednjim trenucima.

Hvala vam.

(Aplauz)