Godine 1956, tokom diplomatskog
prijema u Moskvi,

sovjetski vođa Nikita Hruščov
je rekao amabasadorima Zapadnog bloka:

"Mы вас похороним!"

Njegov tumač je to preveo na engleski:

"Mi ćemo vas sahraniti!"

Ova izjava je uzburkala zapadni svet,

pojačavajući napetost između
Sovjetskog Saveza i SAD-a

koji su bili na vrhuncu Hladnog rata.

Neki veruju da je baš ovaj incident

unazadio odnose
Istoka i Zapada za deceniju.

Kako se ispostavilo, primedba Hruščova
je prevedena malčice isuviše doslovno.

S obzirom na kontekst,
njegove reči je trebalo prevesti kao:

"Doživećemo da viidmo vašu sahranu,"

u smislu da će komunizam
nadživeti kapitalizam,

što je bio manje preteći komentar.

Iako je stvarno značenje
vremenom razjašnjeno,

prvobitni uticaj doslovnih reči Hruščova

je smestio svet na stazu koja je mogla
da dovede do nuklearnog armagedona.

Pa sad, imajući u vidu složenost jezika
i kulturološke razmene,

kako se ovakve stvari ne dešavaju stalno?

Odgovor najvećim delom počiva
u veštini i obuci tumača

u prevazilaženju jezičkih barijera.

Većim delom istorije, prevođenje
je uglavnom rađeno konsekutivno,

gde govornici i prevodioci prave pauze
da bi dozvolili jedni drugima da govore.

No pojavom radijske tehnologije,

novi sistem simultanog prevođenja
je razvijen početkom Drugog svetskog rata.

U simultanom prevođenju

prevodioci momentalno
prevode reči govornika

u mikrofon dok on govori.

Bez pauza, publika može da odabere jezik

na kom želi da prati govor.

Na površini sve to izgleda besprekorno,

ali iza kulisa,

ljudski tumači rade neprekidno

da bi se postarali da se svaka ideja
prenese pravilno.

A to nije lak zadatak.

Potrebne su oko dve godine obuke za
profesionalce koji tečno govore dva jezika

da bi proširili svoj rečnik
i savladali veštine neophodne

da bi postali tumači na konferencijama.

Kako bi se navikli na neprirodan zadatak
govorenja dok slušaju,

učenici pažljivo prate govornike

i ponavljaju svaku reč
baš kao što je čuju na datom jeziku.

Vremenom počinju
da parafraziraju izrečeno,

praveći stilska podešavanja u hodu.

U nekom momentu im se uvodi drugi jezik.

Ovakvo vežbanje stvara nove nervne veze
u mozgu tumača,

a stalni napor preformulisanja
vremenom postaje nova priroda.

Vremenom, i uz mnogo vrednog rada,

tumač savladava veliko mnoštvo
trikova da ne bi zaostajao,

bavi se teškom terminologijom

i savladava mnoštvo stranih naglasaka.

Mogu da pribegavaju akronimima
kako bi skratili duga imena,

da izaberu opšte termine
nasuprot specifičnih

ili da koriste slajdove
i druge vizuelne pomoći.

Mogu čak i da ostave termin
na prvobitnom jeziku,

dok traže najadekvatnijeg ekvivalenta.

Tumači su takođe vešti
u održavanju samopouzdanja usred haosa.

Setite se da oni nemaju kontrolu
nad tim ko će šta reći

ili koliko će artikulisano
da zvuči govornik.

Bilo kad može da im dopadne vruć krompir.

Takođe, često nastupaju
pred hiljadama ljudi

i u veoma zastrašujućim okolnostima,

poput Generalne skupštine UN-a.

Da bi kontrolisali svoje emocije,

pažljivo se pripremaju za zadatak,

unapred praveći rečnike,

čitajući halapljivo o glavnoj temi

i pregledajući
prethodne govore o toj temi.

Konačno, tumači rade u parovima.

Dok je jedan kolega zauzet prevođenjem
nastupajućih govora u realnom vremenu,

drugi mu pruža podršku
locirajući dokumenta,

pretražujući reči,

i pronalazeći važne informacije.

Kako simultano prevođenje
zahteva intenzivnu koncentraciju,

svakih 30 minuta par menja uloge.

Uspeh je usko povezan s veštinom saradnje.

Jezik je složen

i kad se apstraktni i istančani
pojmovi izgube u prevodu,

posledice mogu da budu katastrofalne.

Kako je Margaret Atvud sjajno primetila:
"Rat nastaje kad jezik omane."

Niko nije svestan toga
koliko tumači na konferencijama

i oni marljivo rade iza kulisa
da bi se postarali da se to nikad ne desi.